Kruna za potkusurivanje

Kada je početkom devedesetih Slobodan Milošević pokazao dobru volju prema NJegovom visočanstvu kraljeviću Tomislavu Karađorđeviću, ovaj je iz Engleske došao u Topolu, na Oplenac, i odlukom Vlade Republike Srbije obnovljen je rad Zadužbine Petra I Karađorđevića. Tada je, sada blagopočivši kraljević, bio po volji neprikosnovenom vođi, za razliku od NJegovog visočanstva princa-prestolonaslednika Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića koji je u to vreme bio miljenik i potencijalni adut srpske opozicije.

Kada je demokratska ujedinjena opozicija DOS konačno pobedila u Srbiji oktobra 2000. godine, odlukom nove vlasti u dvor na Dedinju uselilo se NJVPP sa suprugom, princezom Katarinom. U svojstvu korisnika. NJeno visočanstvo princeza Jelisaveta Karađorđević ima pravo, u svojstvu turiste, da obiđe kuću u kojoj se rodila, a u kojoj NJVPP živi.

Ovako, kada se sve ogoli do najbanalnijih interesa države i potomaka krune, u najkraćem izgleda priča o statusu Karađorđevića u Srbiji u deceniji između dva veka. Ponešto su dobili, a mnogo većem se nadaju.

Primer Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića tipična je ilustracija za sve što je trulo u ovom odnosu. Naime, punih 10 godina Zadužbina u liku upravnika Miladina Gavrilovića želi da joj se povrati sva imovina koju je imala do 1941. godine, a država u liku zamenika javnog pravobranioca Srbije Novice Cvetkovića traži da joj ostane samo sadašnje pravo na trajno korišćenje. Trenutno su u očekivanju nove sudske odluke. I jedni i drugi se nadaju - konačne. I u svoju korist, naravno.

Problem sa Zadužbinom dobio je poslednjih dana novo obličje. Predsednik opštine Topola Dragan Jovanović odlučio je da se ozbiljnije zainteresuje za način upravljanja i kontrolu finansija u ovoj, u odnosu na sve druge zadužbine u Srbiji, sasvim specifičnoj ustanovi. Ovaj agilni mladi čovek koji je pre dva i po meseca ubedljivo pobedio u prvom krugu na lokalnim izborima (Nova Srbija uz podršku DSS-a, dobio 64 odsto glasova) ujedno je i član Upravnog odbora Zadužbine. Pored njega, u Odboru su protojerej Miladin Mihajlović (SPC, Šumadijska eparhija), Slobodan Perović i Dragomir Acović (Dom Karađorđevićevih, članovi Krunskog saveta), Branko Brborić (Ministarstvo za kulturu i medije) i sam direktor Zadužbine. Teško je razumeti da neko ko vodi jednu ustanovu bude i član njenog UO, ali Miladin Gavrilović objašnjava da su ga zaposleni u Zadužbini (30 stalno zaposlenih) izabrali “i čak nisam bio tu, da se ne bi pomislilo kako želim da utičem na njih”.

Poseban podatak je činjenica da OU ima paran broj članova (6) što je apsolutno nezamislivo ako uopšte treba donositi neku odluku, a da nije jednoglasna, kako je, kažu, do sada bilo u ovom odboru. I što je važnije od toga, rešenjem Ministarstva kulture od 8. februara 1993. godine određuje se da Zadužbinom upravlja Upravni odbor od pet članova!

Elem, novi predsednik opštine Topola je brzo shvatio da je njegov uticaj u UO marginalan, da je reč o “skupini prijatelja koji nemaju nameru ništa da menjaju”, a on upravo traži da se direktor Zadužbine smeni:

“Moj zahtev na UO je bio vrlo jasan. Gospodin Gavrilović je na tom mestu od osnivanja, završio je višu policijsku školu, mada što se mene tiče, može da bude i bravar, ali nemoguće je da sve teče i sve se menja, samo je Gavrilović večan. Od direktora Centra za kulturu “Dušan Petrović Šane”, do direktora Zadužbine kralj Petar I Karađorđević (Dotični partizanski heroj Šane je preimenovan u Petra I, prim. R.S.). Međutim, takav kakav, on savršeno odgovara ostalim članovima UO jer oni lepo dođu na Oplenac, nadišu se čistog vazduha, ispričaju i raziđu. Tu o nekom upravljanju ne može biti reči.”

Dragan Jovanović kaže da Gavrilovićevu smenu traži pre svega zbog sukoba interesa, jer je upravnik Zadužbine član UO iz redova zaposlenih u Zadužbini, a UO imenuje upravnika; jer je upravnik dužan da sprovodi sve odluke UO i da podnosi izvešaj UO radi izvršenja njihovih odluka, što je nelogično da on odgovara Upravnom odboru a istovremeno je i njegov član. Upravnik nije sarađivao sa rukovodstvom opštine Topola u vezi sa radom Zadužbine, nije podnosio izveštaj o korišćenju sredstava koja je opština Topola izdvajala iz svog budžeta (ukupan budžet je 140 miliona, a za Zadužbinu je bilo predviđeno 2,5 miliona, prim. R.S.) i redovno uplaćivala na račun Zadužbine. Predsednik opštine posebno naglašava da Miladin Gavrilović ne poštuje Zakon o zadužbinama iz 1989. u kome se navodi da nadzor nad radom Zadužbine obavlja opštinski organ zadužen za poslove kulture.

U pismu koje je uputio Aleksandru Karađorđeviću tim povodom, Jovanović, između ostalog, kaže da su učestale pritužbe građana sa brojnim razlozima za sumnju u upravljanje Zadužbinom, traži od prestolonaslednika da se preduzmu odgovarajuće mere, i na kraju poručuje, ukoliko se ništa ne preduzme, da će Skupština opština preduzeti mere protiv Zadužbine, ukinuti finansiranje i poništiti već potpisane ugovore:

“Kako UO nema nameru da raspravlja o mom pismenom predlogu za smenu upravnika Zadužbine, ja sam svoje članstvo u tom Upravnom odboru zamrznuo; tačnije, više neću dolaziti na sednice. Od planiranih dva miliona i 500 hiljada iz opštinskog budžeta uplaćeno je nešto više od milion i 500 hiljada, a da ostatak sume neće stići na račun Zadužbine. Sredstva koja su predviđena za Zadužbinu rebalansom, biće usmerena u socijalna davanja. Ako prestolonaslednik Karađorđević bude našao za shodno da razgovaramo, spremni smo. Mislim da su sada on i Ministarstvo kulture odgovorni za dalji tok događaja.”

Sve zavrzlame u ovom slučaju počele su rešenjem o obnavljanju rada Zadužbine iz 1993. godine, poslednjem aktu koji je kao ministar kulture u Vladi Srbije potpisao Miodrag Đukić. Tim činom je vraćeno ime, ali nije vraćena imovina Zadužbine, pa je tako 1994. godine Zadužbina uputila tužbeni zahtev tražeći da joj se vrati ono što joj je pripadalo.

“Od tada do danas traje naš spor. Šest puta je Opštinski sud u Topoli presuđivao u našu korist, ali u višoj instanci te presude su vraćane prvostepenom sudu. Trenutno se slučaj nalazi u Okružnom sudu u Kragujevcu i eto, prošlo je deset godina - kaže Gavrilović.

Podsećam svog sagovornika da je početkom devedesetih bilo jasno šta Slobodan Milošević hoće sa Zadužbinom, da je njeno obnavljanje bilo dobro za njegov imidž, u čemu mu je pomogao i dolazak Tomislava Karađorđevića, ali da mu na pamet nije padalo da vraća imovinu, na šta Gavrilović odgovara:

“Tomislav Karađorđević se jeste ponašao prema Miloševićevoj vlasti korektno, jer on je bio takav čovek. Ali, mogu da dam desnu ruku do ramena da njih dvojica nisu imali ne samo direktan, nego čak ni indirektan kontakt, pošto je Tomislav odbijao svaki pokušaj kontakta sa vlašću. A da je Milošević manipulisao sa zadužbinskom imovinom, to je apsolutno tačno. To je nešto na šta računaju sve vlasti. Zadužbina je nešto što može da posluži za potkusurivanje u različitim situacijama.

Tražeći u vlasništvo sve nekadašnje objekte, Zadužbina traži i crkvu Svetog Đorđa, sa obrazloženjem da postoji rešenje o nasledstvu kralja Aleksandra ubijenog u Marseju 1934. Gavrilović je uporan u tome da se sve što je tada oduzeto, mora i vratiti. Obaveštava nas i o sledećem:

“U međuvremenu, bivši korisnik zadužbinske ekonomije PIK ‘Oplenac’ bio je u katastrofalnom stanju, zemljište se nije obrađivalo, pretila je opasnost da zadužbinski podrum bude potpuno ruiniran, da dođe do obrušavanja samih zgrada, pa je PIK ‘Oplenac’ sporazumno ustupio na korišćenje bivšu zadužbinsku imovinu i podrum, i Zadužbina je ušla u posed toga. Takav sporazum je sačinjen marta 2002. a potpisali su ga UO PIK ‘Oplenac’ i Zadužbina uz saglasnost SO Topola. Iza toga je stao i prestolonaslednik kao starešina porodice Karađorđević. I od tada je Zadužbina u posedu bivše ekonomije i podruma. Zaštitili smo podrum od daljeg propadanja i počeli sa revitalizacijom same ekonomije. To je jedinstven primer u svetu da jedna muzejska ustanova podiže vinograde, a u jesen 2006. imaćemo svoj rod.”

Druga strana kaže suprotno: sve je to bio dogovor tadašnjeg, nesposobnog rukovodstva PIK “Oplenac” koje je prestalo da brine o kolektivu jer su čekali da se spor okonča u korist Zadužbine. Sporazum koji je tada potpisan je sam po sebi ništav, jer PIK “Oplenac” nije bio vlasnik, već samo korisnik zemlje koju je tako velikodušno ustupio navodnom vlasniku. Tim zemljištem može da raspolaže samo Vlada Srbije. Taj sporazum ne može da proizvodi nikakvo pravno dejstvo.

Novi akteri u ovoj priči od ove godine su i novi vlasnici nespornog dela PIK “Oplenac” kojima je stalo da zakupe podrum koji je sporan u pogledu vlasništva, jednako kao što ih zanimaju vinogradi koji su sporni u pogledu prava korišćenja. NJihova namera je da obnove tradiciju pravljenja najfinijih vina na ovom području gde se loza gajila još pre tri hiljade godina. I oni čekaju šta će biti.

Pitamo upravnika Zadužbine kako gleda na činjenicu da je novi predsednik opštine ušao sada već u otvoreni sukob sa njim, ali njega to ne uzbuđuje previše:

“Problem upravljanja Zadužbinom je star koliko i Zadužbina. Najpre su dolazili pritisci iz Republike da ona sa 50 odsto sredstava učestvuje u finansiranju, i da odlučuje o upravljanju. Opština nije materijalno u situaciji da to ponudi, a Zadužbina nije pristajala ni na republičku, pa neće ni na ovu ucenu koja dolazi od novog predsednika opštine Topola. Upravljanje Zadužbinom je ovakvo kakvo je sada i neće se menjati. Ono je jedan od najboljih modela upravljanja.”

U ovom trenutku, spor je u žalbenom postupku, pa to zamenika javnog pravobranilaštva Srbije obavezuje na ćutanje. Ali, zato na osnovu svih dostupnih podataka iz ovog desetogodišnjeg rata, možemo da zaključimo sledeće:

Ako bi se priznalo i vratilo sve što traže Karađorđevići, ili upravnik Zadužbine, dobijamo tumačenje da to više ne bi bila Zadužbina već neka vrsta poljoprivredno-industrijskog-ugostiteljskog kombinata kakav ne postoji po zakonu na osnovu kojeg je Zadužbina obnovljena.

Park koji se nalazi na Oplencu i koji Zadužbina tretira kao svoj, potpada pod poseban Zakon o proglašenju parka Oplenac za prostorni, memorijalni i prirodni spomenik koji obuhvata površinu od 83 hektara. Dakle, toliko treba odmah odbiti od onih 140 hektara koliko Zadužbina tvrdi da joj pripada...I da ne nabrajamo dalje kako jedan zakon potire drugi, u nedogled.

Svaki ulazak u ovu temu predstavlja mentalno tešku atletiku - rekao mi je na kraju jedan od aktera ove priče. Možda zato što smo to mi u pitanju. Francuska je lako i brzo rešila kome će pripasti Versaj. I pored naslednika - pripao je Francuzima.