19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Liče, pomalo, na dečije crteže. Ali, ne zbog nesigurnog pera pesnika koji je poželeo da bude slikar. Dečiji su od želje da “diraju ljudsko srce”. To je i sam Federiko Garsija Lorka hteo od svojih crteža. Baš kao i od svojih pesama. U tušu, crvenoj i plavoj olovci, tek ponegde u boji cigle (Kurva i mesec) i limun-žutoj (Mornar), na papiru i tkanini, samo su još jedna želja besmrtnog Federika Garsije da se obrati ljudima. Na izložbi Lorkinih crteža koja će u Institutu “Servantes” u Čika LJubinoj 19 trajati do 17. januara 2005. gledamo onog tužnog Lorku, pesimistu, borca protiv dehumanizacije, okruženog ljudskom nepravdom i stradanjem, smrću. U tim crtežima, sem u sećanju, nema više Lorke iz “Ciganskog romansera”, to je sad “Pesnik u NJujorku”. Takvi su i naslovi tih minijatura: Pogled i dodir, Potopljena plivačica, samoubistvo u Aleksandriji, Dve figure na jednom grobu, Tužni ples, Ugušeni arlekin...
Ovih dana je, povodom zvanične inauguracije Instituta “Servantes” u Beogradu, Lorka ponovo u modi. Ovog puta kao slikar. Međutim, kao pesnik i dramski pisac (Krvave svadbe, Dom Bernarde Albe...) odavno je u Srbiji. Još od pedesetih. Ne postoji izdavačka kuća u Srbiji bez Lorke. Niti pozorište koje nije igralo Lorku. “Trajalo bi jako dugo”, kaže Branislav Đorđević, prevodilac i pisac, NIN-ov dopisnik iz Španije, “da se pobroji gde je sve bilo Lorke u Srbiji.” U svom predavanju “Lorka u Srbiji” Đorđević je želeo da predstavi španski portret u poeziji velikog pesnika, zapravo, “šta jedan Srbin može da sazna o Španiji, njihovom mentalitetu, Andaluziji, bojama, svemu onome što je Španija u celini, o patnjama i španskoj duši kroz Lorkinu poeziju”. Srbi su Španiju prvo kroz Lorku upoznali.
Zato je otvaranje “Servantesa” u Beogradu, 42. po redu španskog instituta u svetu, najviše u znaku Federika Garsije. Od 17. decembra kada su počeli dani španske kulture pored predavanja o Lorki i večeri njegove poezije, u Narodno pozorište u Beogradu stigao je i moderni flamenko. Na koncertu su nastupili Havijer Ruibal i Tito Alsedo (subota, 18. decembar). U nedelju su, ponovo na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, sopran Ana Luisa Espinosa i pijanista Antonio Lopez Serano izveli Tonadilje i LJubavne pesme Enrikea Granadosa i dela Ernesta Lekvona.
Posle zvanične inauguracije Servantesovog centra (na koju su stigli, istina na svega sat vremena, i španski princ Felipe de Burbon i princeza Letisija) i Biblioteke “Hose Jero”, u ponedeljak 20. decembra, glumac Pepe Martin recitovao je pesme Hosea Jera, i “Pesnika u NJujorku” Federika Garsije Lorke. “Prepoznali su me Srbi na aerodromu, u hotelu”, nasmejan je čuveni španski glumac, među Srbima poznat iz španskih serija, koje su tri decenije posle Lorke stigle u Beograd. I učinile Lorkin jezik (koji se govori u više od 20 zemalja u svetu) posebno popularnim u zemlji Srbiji (pored tradicionalne srpske vezanosti za špansku kulturu).
Sesar Antonio Molina, direktor svih instituta “Servantes” u svetu, kaže da narednih meseci očekuju u beogradskom centru oko 1 500 polaznika na kursevima španskog jezika. Samo u ovom trenutku Institut ima 542 učenika. Da ne pominjemo privatne škole u Srbiji u kojima je španski najpopularniji. Na nekoliko fakulteta u Srbiji otvoreni su odseci za španski jezik, a nastava španskog je od prošle godine počela i u državnim školama. Kada je Sesar Molina, inače čuveni španski pisac, u svom govoru na inauguraciji spomenuo velikane srpske književnosti, koje i sam čita i voli, zapravo obožava, Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića, Danila Kiša i Aleksandra Tišmu, ali i Milorada Pavića, bilo je u najmanju ruku uzbudljivo ugledati pisca Hazarskog rečnika i Predela slikanog čajem u publici. To je, valjda jedan od onih trenutaka koji bi trebalo da bude valjani početak, ili bar sigurni nastavak kulturne komunikacije dva naroda. Da nas na španski ne podsećaju samo serije.
Huan Fernandez Elorijaga, direktor beogradskog centra “Servantes” kaže za NIN na dobrom srpskom (koji je naučio još na studijama u Beogradu, pre 30 godina) da žele da budu deo ovog grada i da učestvuju u njegovom životu. I presrećni su u kakvoj se zgradi i na kakvom mestu nalaze. Na uglu Čika LJubine i Knez Mihailove, na jednoj od najboljih lokacija u gradu. Na četiri sprata, sa deset učionica, svečanom salom za predavanja, koncerte, književne susrete, pozorišne predstave i projekcije filmova, salom za izložbe i multimedijalnom učionicom. I Bibliotekom “Hose Jero” sa više od 3 500 knjiga. “Dugo sam ovde i poznajem ovaj grad. I ovu zemlju. Iduće godine je četiri veka od prvog savremenog romana u svetu, Servantesovog ‘Don Kihota’, i Institut se sprema da tako veliki datum u evropskoj istoriji književnosti u Beogradu obeleži na dostojan način, predavanjima, izložbama, muzikom o njemu, različitim konkursima, predstavama.” I direktori Molina i Elorijaga, kao i svaki Španac s kojim smo razgovarali, reći će vam isto: “Nismo došli ovde samo da podučavamo, da širimo svoju kulturu i svoj jezik, želimo da učimo od vas. Zato nam ne treba posredni jezik u komunikaciji. Španski i srpski su nam dovoljni.”
Neposredni i znatiželjni, kakvi jesu, Španci su - od direktora do glumaca i operskih pevačica - išli kroz grad, tražili sve da vide, od ruševina, zbog kojih su se izvinjavali, do Kalemegdana i Titove kuće.
Sesar Antonio Molina, direktor svih instituta “Servantes” Španski vetar “Servantes” je ovde da bi širio i kulturu Južne Amerike. To je u stvari ista kultura sa nekim nijansama Sesar Molina je bivši novinar. U Beogradu je prvi put. “Prijatno sam iznenađen”, kaže intonacijom koja nije samo kurtoazna. “Prvi put sam ne samo u Beogradu i Srbiji, već u bilo kojoj od bivših jugoslovenskih zemalja, ali ovo za mene nije strana i čudna zemlja. Čitao sam mnoge vaše pisce i pesnike, gledao sam Kusturičine filmove.” Posle će se u razgovoru nekoliko puta pozvati na Andrića (prvo - da je bio konzul u Madridu). Zatim se setio učešća Jugoslovena u internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu. I ne bez pijeteta je rekao: “Mnogi su i poginuli tamo.” Vesti koje su stizale u Španiju o našoj bližoj prošlosti, uglavnom nisu bivale dobre. Nas zato danas muči potreba da proveravamo koliko smo u čijoj glavi “loši momci”, a njih pritišću stereotipi. Sesar Molina se ne da: “Dobar utisak mi ostavlja ceo grad i mislim da će sama poseta prinčevskog para biti toliko medijski propraćena da će preneti taj dobar utisak u Španiju.” Koji je vaš prvi utisak u susretu s Beogradom? - Prvi utisak je da sam došao u jedan evropski grad. Ove zgrade (pokazuje kroz prozor Instituta u Knez Mihailovoj) su građene u stilu koji mogu da vidim u Parizu ili Berlinu. Zatim, naišao sam na divne ljude. Divnih ljudi ima svuda.. - Ali hoću da vam kažem da su najveći utisak kod mene izazvale, ipak, bombardovane zgrade. One ruševine. To me je strašno iznenadilo! I tako mi se duboko urezalo. Ne mogu da zamislim da jedan grad kao ovaj, a on izgleda kao bilo koji naš grad, može uopšte da bude bombardovan! Kao novinar sam radio u kulturi, nisam išao na ratišta i takva mesta, tako da me je ovo baš porazilo. Beogradski Institut “Servantes” je prvi “Servantes” na Balkanu. On, inače, i pre zvaničnog otvaranja radi već šest meseci. - Institut “Servantes” u svim zemljama u kojima je otvoren, ima periode rada pre zvaničnog otvaranja. Ovde imamo izuzetno mnogo prijavljenih polaznika za kurseve jezika. Taj broj raste, a prostor koji imamo je već mali. Napravili smo dogovor sa Univerzitetom, zgrada preko puta, da nam ustupe učionice. Znamo da je španski jezik u modi u Srbiji, a isto tako znamo i da je prilično lak za učenje. To za nas nije ništa novo. Ko god nauči španski pridružiće se onima, a ima ih 400 miliona, koji govore ovaj jezik. Isto tako će doći Španci koji ovde hoće da uče srpski... Južnoameričke serije su izuzetno povećale interesovanje za učenje španskog jezika kod najširih slojeva. - Da, da. Znamo. Jedan od glumaca koji će doći na ove skupove je junak jedne od tih serija... To je poseban fenomen koji je u poslednjoj deceniji potpuno potisnuo američke serije... - Srećom. Ali nije to slučaj samo ovde. Ja znam da su u Izraelu a i u svim arapskim zemljama te serije veoma gledane. To je zaista napravilo pozitivan ambijent za širenje španskog jezika. Mislim da njihova popularnost dolazi iz činjenice da su mnogo humanije, iskrenije, zastupaju mnogo više vrednosti nego što to čine američke serije. “Servantes” može Srbiji da približi i mnogo ozbiljnije španske vrednosti. Mi smo zemlja u tranziciji, a Španija je prošla tranziciju od frankizma ka zapadnoj demokratiji. Šta Institut može da učini na tom planu? - Planiramo za proleće ili jesen jedan serijal skupova ili sastanaka o tranziciji koju je Španija prošla. Možemo da vam pojasnimo svoja iskustva, ne da vas podučimo, jer smatramo da nikoga ne treba podučavati. Reći ćemo vam šta smo mi to uradili. Imali smo izuzetno tešku situaciju, imali smo diktaturu 40 godina i jedan građanski rat, milion ljudi je umrlo, milion bilo proterano, imali smo dve sukobljene Španije o kojima se toliko govori. One su morale da se ujedine na miran način,da zaborave svađe i da uvažavaju mišljenja drugih strana. Da li možemo očekivati dolazak nekog od učesnika u tranziciji, recimo Felipea Gonzalesa... - Da, gospodin Gonzales je veliki obožavalac Andrićevih dela i često ga citira i kaže da je on jedan od najznačajnijih, najboljih pisaca. Spremni smo da pozovemo gospodina Gonzalesa, mada mislimo da skup neće moći biti organizovan ovde u našoj sali jer nema dovoljno mesta, pa smo mislili da ga dovedemo na Univerzitet. On je za vreme Franka bio u opoziciji, može da objasni ceo proces. Međutim, veoma je važno da dođu novinari, ekonomisti, intelektualci.., da kažu sve o cenzuri, o kontroli. A biće korisno, jer je kod nas imalo uspeha. Nama je Španija neka vrsta prozora prema Južnoj Americi. Šta će “Servantes” da učini da unapredi naš uvid u stanje o tom kontinentu? - “Servantes” je ovde da bi širio i kulturu Južne Amerike. To je u stvari ista kultura sa nekim nijansama. U Institutu često gostuju poznati arhitekti, intelektualci, književnici iz Južne Amerike. Osoblje Instituta je - pola Španci, pola Južnoamerikanci. Oni se ne smatraju strancima. A sva iskustva i znanja o Srbiji preneće nam kao najbolji ambasadori. I tako će se Srbija vraćati u svet, ali ne po pričama o ratnim sukobima i žarištima, već po onome što je i bila - po intelektualcima, intelektualnim dostignućima i kulturi. U Beogradu će vam biti zahvalni zbog optimizma koji širite ovakvim najavama. - Uvek treba verovati u svoju državu i svoje ljude. Imati ovakvu zemlju, sa ovakvom istorijom, to nije mala stvar. Ovo je stara i mudra zemlja koja zna šta hoće. A i okolnosti su sada mnogo bolje. Srbija u Evropi, to je nepobitna činjenica. Činjenica od suštinskog značaja. Nema Evrope dok sve evropske zemlje nisu njeni delovi. Moram vam reći, nemojte misliti da Evropa nešto sama po sebi rešava. Kada se postane član Evropske unije mora mnogo da se radi. Niko ne radi posao drugog. A mora i da se pomaže toj zajednici. I to je zadatak. Zajednica je veoma važna a uvek postoje težnje koje mogu da je razruše, da nas razdvoje.
