Arhiva

Povratak ideologije

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Povratak ideologije
Zanimljiv paralelni tok događaja pratio je poslednje sedmice kampanje za nemačke parlamentarne izbore 26. septembra. Na manje od nedelju dana pred glasanje na koje, doskora nezamislivo, kao kandidat Socijaldemokratske partije (SPD) za kancelarsku poziciju izlazi s najvećim šansama da zasedne u fotelju koju posle punih 16 godina napušta Angela Merkel, ministar finansija u odlazećoj vladi Olaf Šolc je, umesto da bude negde na terenu, u agitaciji, morao da se pojavi pred odborom za finansije Bundestaga; tamo je trebalo da objasni (ne)postupanje svog ministarstva po pitanju nadzora Finansijske obaveštajne jedinice (FIU), čiji je rad još od početka prošle godine predmet istrage tužilaštva u Osnabriku. A toj za javnost zatvorenoj sednici je, u prvoj polovini septembra, prethodio upad istražitelja u ministarstva finansija i pravde (i na čelu ovog drugog je političarka iz SPD, Kristina Lambreht), takođe s ciljem da se ustanovi eventualna odgovornost tih resora za slabosti u funkcionisanju FIU. Pored drugih poslova iz sfere borbe protiv finansijskog kriminala, uključujući sprečavanje korporativnih prevara (zbog toga što nije blagovremeno otkrio jednu od najvećih prevara te vrste u istoriji zemlje, poznatu kao skandal Vajerkard, FIU je već odranije pod lupom), ova vladina agencija je od 2017. zadužena i za sprečavanje pranja novca. Ona prima prijave sumnjivih finansijskih transakcija, koje je dužna da proveri, one osnovane razdvoji od neutemeljenih, te svoja saznanja prosledi policiji i tužilaštvu. Broj sumnjivih slučajeva koje je FIU registrovala i prosleđivala na dalje postupanje je, međutim, otkako je ona zadužena za to, drastično opao. To se pravdalo manjkom personala i drugih resursa, ali učinak FIU nije popravilo ni nakon što je, kako sada ukazuje Šolc, tokom njegovog mandata broj zaposlenih u ovoj agenciji utrostručen, a njen budžet značajno uvećan: prošle godine, recimo - navodi Dojče vele - od oko 144.000 transakcija prijavljenih agenciji organima gonjenja prosleđeno je samo 17 odsto njih. Nije, naravno, puka neefikasnost FIU ta koja je privukla pažnju tužilaštva, već sumnja da se lošom filtracijom pristiglih prijava faktički (ne kaže se, ali se implicira: ponekad možda i namerno) potkopava borba protiv kriminalnih i terorističkih aktivnosti. A kako je FIU formacijski pod nadležnošću ministarstva finansija, čitav slučaj je neizbežno poprimio i političke implikacije: da li to pouzdani, trezveni Šolc, koga su Nemci naprasno prigrlili kao najpribližniji supstitut za Merkelovu - i dalje daleko najpopularniju političku ličnost u zemlji - ne zna šta se događa u delu državnog aparata za koji je zadužen? Ne čudi stoga što su u SPD ljuti zbog tajminga tužilačke intervencije, pretresa u dva ministarstva, pa i Šolcovog pojavljivanja pred parlamentarnim odborom; i što pridaju naglašeni značaj okolnosti da se na čelu nadležnog tužilaštva nalazi istaknuti član rivalske Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Socijaldemokrate podozrevaju da je reč o očajničkom potezu stranke koja je do pre nekoliko meseci bila uverena da će zajedno sa bavarskom posestrimom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) lagano dobiti još jedne izbore, po peti put uzastopno - da bi se onda našla u situaciji da im, makar sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, prvi put posle decenije i po gleda u leđa, i suočava se s realnom mogućnošću da posle izbora završi u opoziciji. Nema dokaza da iza istrage rada FIU stoji i politička kalkulacija; možda i sama SPD čini upravo ono za šta optužuje CDU - politizuje čitav slučaj. Ali bi, isto tako, njene sumnje mogle biti i utemeljene. Jer, način na koji čelnici CDU-CSU, uključujući kandidata za kancelarsko mesto Armina Lašeta, pa čak i Merkelovu - koja se ranije uvek držala na bezbednoj udaljenosti od svakodnevne političke prljavštine - u finišu kampanje napadaju Šolca i SPD, zaista deluje dešperantno. Do te mere da, u nedostatku ozbiljnijih argumenata kojima bi povratili deo proteklih meseci izgubljenih birača (a izgubili su ih ne samo zbog Lašetovog nesnalaženja u liderskoj ulozi, već i zbog serije korupcionaških skandala, posebno kad su u pitanju zloupotrebe počinjene tokom pandemije), pribegavaju njihovom zastrašivanju: Unija, kako se blok CDU-CSU još naziva, Nemce ovih dana plaši baukom u vidu izrazito levičarske vlade koju bi, ako im rezultati izbora to dozvole, možda mogli da formiraju SPD, Zeleni i Levica (Linke). Glavni argument za takvu tezu političari Unije pronalaze u činjenici da Šolc, koji inače pripada konzervativnom krilu u SPD - što je, uz način na koji je četiri godine obavljao dužnost ministra finansija, glavni razlog zašto se prihvatljivim čini i biračima koji inače prirodno ne naginju socijaldemokratama - uporno odbija da isključi mogućnost postizborne saradnje s Levicom, partijom koju, budući da je jednim delom naslednica istočnonemačkih komunista, mejnstrim stranke, makar na saveznom nivou, oduvek drže s one strane sanitarnog kordona, na isti način kao što to čine i s radikalno desnom Alternativom za Nemačku (AfD). (Na nižim novima vlasti odnos prema Levici je fleksibilniji: SPD i Zeleni s njom su u koaliciji u dva grada sa statusom federalnih jedinica - Berlinu i Bremenu - te istočnoj pokrajini Tiringiji.) Uzbunjivačke poruke sročene su tako da se Levica predstavi kao apsolutno neprihvatljiv partner (čak kao „ekstremna pretnja“, kako kaže Lašet), pre svega u evropskom kontekstu - s obzirom na njene rezerve prema EU i izrazito negativan odnos prema NATO; ali stiče se utisak da bi iz CDU najradije, kao što se u stara vremena radilo diljem zapadnog sveta, krenuli da upozoravaju na „crvenu opasnost“, samo da i njima nije jasno kako bi to u današnje vreme zvučalo prilično neuverljivo. Pritom, nije čak izvesno ni da će Levica preskočiti izborni prag od pet odsto za ulazak u Bundestag; i njena biračka baza se istanjila. Istina je da bi, ako se već stvari posmatraju kroz ideološku prizmu, Levica, ukoliko taj prag ipak preskoči, svakako bila najprirodniji partner pomaljajućem savezništvu SPD i Zelenih. (Upadljivo je kako Šolc i kancelarska kandidatkinja Zelenih Analena Berbok na istovetan način stavljaju do znanja da je vreme da se u Uniji podsete kako je to biti opozicija.) Ali ako ništa drugo, nužda bi mogla biti ta koja će ove dve partije naterati da put do formiranja vlade u kojoj ne bi bilo Unije traže na drugoj strani: u savezništvu s ideološki i politički vrlo drugačije orijentisanim, a pritom vrlo zahtevnim i za saradnju nezgodnim liberalima (FDP), koji bi u miraz doneli više mandata nego što je to u stanju Levica. A ima razloga da se veruje kako bi Šolc radije da u kabinetu uz Zelene ima i FDP, a ne Levicu, te da opciju saradnje s Levicom drži otvorenom samo da bi posle izbora u pregovorima o formiranju vlade time mogao da pritiska liberale. S obzirom na neka zalaganja SPD i Zelenih, poput podizanja minimalne satnice na 12 evra ili oporezivanja najbogatijeg sloja Nemaca uz istovremeno olakšanje poreskog tereta za one s najnižim prihodima, ta „semafor“ koalicija - u skladu s bojama tri stranke - s liberalima, koji snažno zastupaju interese kapitala i alergični su na povećanja poreza, izvesno bi od samog starta bila opterećena velikim unutrašnjim tenzijama. Ali bi, u isto vreme, mogla i da pomogne uspostavljanju novog balansa između levih i desnih snaga u nemačkom društvu, koje očito još nije dostiglo postideološki nivo kao što se nekima činilo. Neku harmoničnu vladajuću koaliciju, uostalom - u okolnostima konstantne fragmentacije političke scene, gde će za vladu, bez obzira na to da li će biti formirana oko Unije ili SPD, biti neophodna još dva partnera (u posleratnom periodu dosad je uvek bio dovoljan jedan) - teško je i očekivati, kakva god kombinacija stranaka je činila. Eventualni savez SPD, Zelenih i Levice možda na papiru deluje najlogičnije, no to ne znači i da je najverovatniji. Kao što ne znači ni da se treba previše oslanjati na rezultate anketa u poslednjih mesec - mesec i po, pa isključiti mogućnost da Unija prođe bolje nego što joj se predviđa; ne dramatično bolje, ali ipak dovoljno da ona bude ta koja odlučuje s kim bi da napravi vladu, kao što se dugo mislilo da je neizbežno. U situaciji kada je „velike koalicije“ sa SPD dosta i jednima i drugima - a i svima ostalima - to bi značilo reaktiviranje opcije za koju se prethodno, dok CDU-CSU i Lašet nisu zaređali s brljotinama, verovalo da je posle ovih izbora najverovatnija: one koja podrazumeva savezništvo Unije, FPD i Zelenih, opet na osnovu stranačkih boja nazvane „Jamajka“ koalicijom. Ni tu, ipak, ne može bez ograda: i posle prošlih izbora se neko vreme činilo da će biti sastavljen upravo takav kabinet, pa su liberali napustili pregovore i čitava stvar je propala, a spas od ponavljanja izbora pronađen je u produžetku nevoljnog braka Unije i SPD. A čak i da opet dobije više glasova od svih ostalih, pregovaračka pozicija Unije će zbog nepoverenja u Lašeta, pomenutih skandala i unutrašnjih trzavica, ovog puta biti slabija. Budući da će, ko god da ovog puta odnese prevagu, razgovori o formiranju vladajuće koalicije sigurno potrajati, te da ne postoji zakonski rok za okončanje tih pregovora - obavezno je samo da u roku od 30 dana od izbora novi saziv Bundestaga održi konstitutivnu sednicu i izabere predsednika tog tela - dugi oproštaj Merkelove od kancelarske dužnosti mogao bi da potraje još mesecima, sve dok se ne postigne dogovor o novoj vladi. Kao niko pre nje, ona sa scene odlazi svojom voljom i neporažena - što je, s koje god strane da se sagleda, istorijsko dostignuće. Neće joj, ipak, biti svejedno da li će taj odlazak uslediti u atmosferi rekriminacija usled izbornog neuspeha Unije, ili relativnog zadovoljstva što je, makar i silno izranjavana, CDU-CSU ostala ključni politički faktor u zemlji. Nešto drugo je, ipak, u svemu ovome fascinantno: političari Unije su do te mere navikli da budu na vlasti na saveznom nivou, toliko su se poistovetili s njom, da se stiče utisak kako nisu u stanju ni da pojme situaciju u kojoj bi bez nje ostali. Bolji razlog da ih nemački birači pošalju u opoziciju teško je pronaći.