Imamo partijsku, policijsku i mafijašku državu

Da li povučeni Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima najbolje govori o karakteru države i vlasti i nameri da se Srbija i formalno pretvori u pravu policijsku državu kakvu nismo imali ni u vreme komunizma, da se legalizuju protivzakonita postupanja vlasti i parapolicijskih skupina, kao i progon i nadziranje kritičara režima? O tome za NIN razgovaramo sa dr Predragom Petrovićem, programskim direktorom Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Šta su najveće mane predloženog pa povučenog Nacrta zakona o unutrašnjim poslovima? Najveći problem je suština samog zakona. Policija se definiše kao organizovana snaga prinude, što je veoma veliki otklon od prethodnog zakona i nastojanja vlasti od 2000. da se policija demilitarizuje i približi građanima - da bude servis građana. Ovde je glavni naglasak na prinudi. U mnogim policijama sveta se pre svega insistira na znanju, pa modelu policije vođenom obaveštajnim radom, pa radu sa građanima - policija u zajednici, a prinuda je na kraju. Kod nas je sve obrnuto i prinuda je stavljena na prvo mesto. Pored toga imamo da se zapošljavanje bez konkursa praktično preporučuje kao glavni način i sve uz diskreciono pravo ministra da odlučuje o tome. Čak se podstiče nepotizam jer je predložena prednost da neko iz porodice kandidata već radi u policiji. Ministru je dato ovlašćenje da nekog prevremeno pošalje u penziju. Već smo imali ranije slučajeve prevremenog penzionisanja, na primer inspektora iz Niša Nebojše Blagotića koji je u svojoj istrazi došao do pojedinaca povezanih sa vlašću, kao i da podaci iz istrage dolaze do osumnjičenih preko SNS-a i BIA. Slučaj Blagotić je bio mini prikaz kako se ljudi iz vladajuće partije, iz kriminala i BIA uvezuju u jednu mrežu da izvuku korist i zaštite sebe, a kako stradaju profesionalci koji hoće da istraže korupciju. Sada to žele da legalizuju ovim nacrtom zakona. Među prvim članovima spornog nacrta zakona je diskreciono pravo ministra ko može da koristi pojam policija. Tako bi ministar mogao da proglasi da neka kvazinevladina udruženja mogu u svom nazivu da imaju - policija, čime se namerno dovode u zabludu građani. Da li je takvim predlogom pokušana legalizacija već postojećih parapolicijskih skupina? To je pokušaj legalizacije takvih kvazinevladinih udruženja i prakse gde se ona koristi da se prate i nadziru svi kritičari vlasti, pa čak i policajci koji nisu po volji vlasti. Inače, ceo taj nacrt zakona predstavlja pokušaj legalizacije veoma loše prakse. Imali smo čitav niz loših stvari u policiji, od toga da se koriste neke grupacije za praćenje policajaca i novinara, do nepotizma i postojanja neformalnih centara moći. Imamo u Srbiji veliki broj tih parapolicijskih organizacija, kao na primer Levijatan koji se pozivao da ima direktnu vezu sa MUP-om, da imaju vruću liniju - hotlajn. Imaju broj preko koga rešavaju neke situacije na terenu, na primer akcije protiv migranata. Zato je to pokušaj legalizacije takve prakse. Šta je problem sa kamerama i programom za prepoznavanje lica? Problem je što je planirano da se postavi više od 8.000 kamera sa softverom za prepoznavanje lica. Kada imate ceo Beograd pokriven kamerama gubi se privatnost i vi onda možete da pratite šta je svaka osoba radila dok je izašla iz svoje kuće pa dok se nije vratila. To može značajno da ograniči mogućnost rada novinara, posebno istraživačkih novinara koji rade sa izvorima koje žele da zaštite. U velikoj meri može da ograniči i pravo građana na okupljanje. Na to upućuju i nedavna iskustva iz Rusije u kojoj su demonstracije bile prvo početkom godine i kasnije u aprilu. Vidi se ta promena u policijskoj taktici. U prvim demonstracijama demonstranti su bili masovnije hapšeni dok se na kasnijim policija oslonila na softver za prepoznavanje lica i tako su naknadno identifikovali građane, pa je usledila odmazda režima. Mi sada u Srbiji već imamo primere odmazde prema uzbunjivačima. Kada bi se sada još uveo softver za prepoznavanje lica, šta dobijamo? Dobijamo legalizaciju policijske države. To je najočitiji primer uzbunjivača Aleksandra Obradovića koji je ukazao na korupciju u Krušiku gde je radio. Ukazao je da se na štetu ove državne firme sredstva preusmeravaju na preduzeća Slobodana Tešića, kao i na preduzeće za koje je posredovao otac sadašnjeg ministra odbrane. Imamo paradoks da nas sada ubeđuju da će video-nadzor da poveća bezbednost. A imamo, sa druge strane, da nestaju delovi video-snimaka sa sigurnosnih kamera po potrebi, kao na primer u slučaju istrage ubistva Olivera Ivanovića. Ulice u Kosovskoj Mitrovici su pokrivene kamerama, ali one nisu tada radile. Kada imate takav instrument, a nemate mehanizme kontrole, to će voditi u pretvaranje Srbije u pravu policijsku državu kakvu nismo imali ni u vreme komunizma. Ministar Vulin nije odustao od Zakona, čak je prozvao i nevladine organizacije zbog kritike, između ostalog, i BCBP. Nazvao ih je agenturama. Šta pokazuje takav rečnik ministra? Kada nemate argumente, onda je najlakše da oklevetate nekog da iza svega stoje strane agenture i to je u njihovom biračkom telu dosta prijemčljivo. NJegov cilj je da predstavi da oni koji kritikuju zakon žele da uruše sistem bezbednosti i da žele nebezbednu Srbiju, pogotovu sada kada imamo sva ta dešavanja oko Kosova, a da on pokušava da uspostavi jak sistem bezbednosti. To mnogo podseća na period 90-ih kada su korišćene slične metode, kada se otvoreno ukazivalo da pojedini građani i nevladine organizacije rade protiv interesa države i opet za račun strane agenture. Kakav je bio način donošenja, a sada i povlačenja spornog nacrta zakona? I način izrade i povlačenja spornog nacrta bio je bahat. Videli smo da je povučen zbog pritisaka spolja, pre svega zbog video-nadzora i zato što kamere i softver koji se koristi dolaze iz Kine. Zato su prilično zabrinute zapadne države jer to može značajno da unazadi stepen ljudskih prava i demokratiju, a može i da pretvori Srbiju u neku vrstu isturene ruke Kine. U Kini se ti sistemi koriste masovno i tamo postoji digitalna autokratija. Ukoliko bude profunkcionisao i kod nas na predloženi način, i Srbija će postati digitalna autokratija - savremena policijska država. Imamo novi Situacioni centar u BIA, sa ovim zakonom šta bi to značilo? To je definitivno pokušaj uvezivanja svih tih postojećih mehanizama koji postoje u službama bezbednosti i stavljanje u korist vladajuće partije i njihove vlasti. Utezanje sistema kako bi se očuvala vlast. Situacioni centar predstavlja formalno centar u koji se slivaju najbitnije informacije iz različitih delova Srbije i on treba da služi za predviđanje određenih događaja koji su bezbednosno interesantni. To je ideja, ali ako imate da je jedan od glavnih prioriteta vlasti i same BIA, što je rekao i Marko Parezanović, jedan od najvažnijih ljudi u agenciji, borba protiv sindikata, opozicionih partija, novinara i nevladinih organizacija, onda je jasno da sve to služi kao političko oruđe za opstanak režima kao u vreme komunizma. S tim da je to sada gore jer je tehnika uznapredovala pa je masovni nadzor postao moguć i veoma efikasan. Kontrola službi je dosta labava. Sve se svodi samo na formalnu proceduru odobravanja u najvećem broju slučajeva nekog sudije. Nedostaje vrednovanje same opravdanosti primene mera nadzora. Imamo slučaj navodnog prisluškivanja predsednika, šta se tu dešava? Opet skretanje pažnje da je navodno predsednik Vučić prisluškivan iz MUP-a iako je tada na čelu policije bio njegov verni kadar Nebojša Stefanović. To je preusmeravanje pažnje i opet pokušaj stvaranja žrtve od predsednika. Postoje sumnje da je stranački kadar SNS-a u MUP-u i BIA? Taj stranački kadar sada je i po dubini i u BIA i u MUP-u, dok je ranije bilo drugačije. Postojao je ranije politički pluralizam i jesu partije postavljale kadrove na najvišim pozicijama, ali tako da je šef iz jedne, a zamenik iz druge stranke. To je bila jedna vrsta mehanizma kočnice i ravnoteže. Profesionalci u službama su tada uglavnom preživljavali takve promene. Sa učvršćivanjem vlasti SNS-a 2014, kada su uzeli apsolutnu većinu, krenulo je čišćenje i profesionalnih kadrova iz MUP i BIA. Tada je postavljen lojalan partijski kadar po dubini. Dosta ljudi je tako, na primer, ubačeno u Situacioni centar BIA da bi kontrolisali društvene mreže. Kako doživljavate to da predstavnici vlasti sebe identifikuju sa državom i da je svaka kritika njih napad na državu? To je svojstveno autokratskim režimima. Razlog je jednostavan, jer tako oštricu kritike pokušavaju da otupe tvrdnjom - ako kritikujete predsednika, vi napadate državu. To je pokušaj da se diskredituje svaka argumentovana kritika. Vlast se hvali da je hapšenje grupe Veljka Belivuka značajnije od akcije Sablja? To ne može da se poredi sa Sabljom, pogotovu što imamo dosta informacija da je Belivukovu grupu stvorio postojeći režim, što nije bio slučaj sa „zemunskim klanom“. Radi se o jednoj grupi ljudi stvorenih od strane huliganskih grupacija različitih klubova koji su radili uličnu prodaju droge. Ta grupa je zahvaljujući vezama sa vlastima postala ozbiljnija. Takvih veza između „zemunskog klana“ i vlasti koje su povele Sablju nije bilo. Belivukova grupa je velikom brzinom narasla u ozbiljnu i to nije bilo moguće bez podrške i žmurenja vlasti na oba oka. Vidimo i spregu sa ovom grupom ljudi iz bezbednosnog aparata i vlasti, kao što su Nenad Vučković iz Žandarmerije, Goran Colić iz BIA i Novak Nedić koji je sekretar Vlade. Zato možemo da mislimo da živimo u mafijaškoj državi jer je za takve države svojstvena takva sprega. Da li je vama poznato da se vodi neka istraga u pravcu povezanosti ove grupe sa pojedincima iz institucija? Nema nikakve istrage. Jasno je zašto je nema jer bi to ogolilo prirodu ove vlasti i ukazalo na jako duboke veze sa ljudima iz kriminalne sredine. Ne radi se samo o slučaju Belivuk, tu imamo da se punoletni sin predsednika oseća dosta komotno i bezbedno sa pripadnicima ili nekadašnjim pripadnicima Janjičara, kasnije Principa, što je dosta zabrinjavajuće. Ukoliko bi krenulo dublje da se istražuje, pokazalo bi se da je sam vrh vlasti povezan sa kriminalom. Imamo razloga i da sumnjamo da istraga protiv Belivuka nije pokrenuta zahvaljujući našim službama već pre svega što su strane službe razbile enkripciju Skaj. Možemo da pretpostavimo da je vlast znala da dokazi postoje i možemo da se pitamo i da li su ranije bili povezani preko Skaj aplikacije sa tom grupom, pa su videli neke materijale. Zašto je bilo potrebno da se danima emituju te brutalne fotografije? Upravo zbog preusmeravanja pažnje sa onih pitanja na koja su novinari ukazivali, da treba ispitati čiju je zaštitu imala Belivukova grupa. Pokušala je vlast da predstavi da je ta grupa ugrozila i predsednika, a mi vidimo iz materijala da su se oni iživljavali nad pripadnicima svoje navijačke grupe. Belivukova grupa je bila povezana sa „kavačkim klanom“, ali su oni bili samo izvršioci. Predsednik koji je imenovao mnoge ne sme da spomene šefa klana jer možda nema dovoljno dokaza ili se boji. Vlast pokušava da nas ubedi da su ti klanovi uvezeni. Da li je to tako? Na tome se insistira da bi se skinula odgovornost sa toga što ti klanovi postoje i rade u Srbiji i imaju jako razvijenu mrežu za trgovinu drogom. Mi smo u poslednjih šest godina imali stalno plasiranje priče da stopa kriminala opada, a istina se ne uklapa u taj narativ. Imamo porast profesionalnih mafijaških ubistava, što govori o delovanju klanova, kao i veliku ponudu droge, o čemu svedoči niska cena. U slučaju Jovanjica sada je pušten prvookrivljeni Predrag Koluvija. Šta nam to govori? Budući da je tužilaštvo tu plantažu okarakterisalo kao najveću u Evropi za uzgoj marihuane, puštanje Koluvije deluje veoma neozbiljno. S obzirom na to da su uživali veliku zaštitu aktivnih i bivših pripadnika MUP-a i pripadnika BIA i da su koristili tajnu komunikaciju, to ukazuje da nema osnova za puštanje i da vlast ide ka tome da „opere“ Koluviju. Uostalom, on je ranije bio u društvu visokih funkcionera vlasti. Bio je u privrednoj delegaciji sa predsednikom i njegovo imanje je posećivao sadašnji ministar unutrašnjih poslova. Dosta je problematično što je Vladimir Đukanović član odbora za pravosuđe i advokat odbrane u ovom slučaju, a i jedan je od najžešćih jastrebova SNS-a. To deluje kao pokušaj zastrašivanja i slanja poruka tužilaštvu i sudu. Teško je poverovati da je jedna osoba, Koluvija, mogla da okupi ljude iz različitih institucija MUP, BIA VOA, kao što je teško poverovati da je Belivukova grupa spontano nastala. U Jovanjici se radi o „zdravoj sistemskoj priči“ i tu su bili ljudi iz samog vrha SNS-a i iz MUP-a i BIA. Spominje se Mirko Škero koji je rukovodilac najvažnijeg Centra BIA - beogradskog. Kada bi počelo sve da se ispituje, istina bi bila bolna po SNS i ne bi mogao više da se predstavlja da radi u interesu građana. Imamo i neuobičajeni snimak izjave inspektora MUP-a koji je radio na slučaju Jovanjica. Moj utisak kao da je bio otet i da je morao da kaže ono što mu je naloženo. Objavljivanje u tabloidima da se vodi nekakva istraga protiv tog inspektora je takođe pritisak koji je prethodio njegovoj izjavi. Da li vidite da postoji borba protiv organizovanog kriminala? Ne vidim da postoji. Ne postoji nijedan ozbiljan slučaj. Imamo Belivuka i Jovanjicu, ali organizovani kriminal uvek podrazumeva otkrivanje veza sa vlašću, barem sa pojedincima iz vlasti. Imamo slučajeve da bezbednosne službe i režimski mediji sadejstvuju protiv kritičara vlasti? Postoji jaka sprega između vlasti, službi bezbednosti i tabloida. Radi se o pokušaju zastrašivanja ljudi. Imamo ilustrativan slučaj da vojna služba nadzire bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca koji se dopisuje sa urednikom Nedeljnika. Tadašnji ministar odbrane Vulin je reagovao na tekst koji se nije pojavio. Tu je slučaj sa Krikom kada su ljudi iz Informera priznali da su dobili informaciju iz BIA, a mi nemamo nikakvu istragu, čak ni unutrašnju kontrolu, kako je moguće da neko iz BIA plasira takve informacije? Čak ni postupak koji je poveo zaštitnik građana povodom toga nije dobio epilog. To pokazuje da vi možete da nadzirete sve kritičare vlasti bez posledica. Važni su slučajevi iz same policije, koje su pokrenuli savesni policajci zbog nezakonitog prisluškivanja. Tu je primer policajca Dejana Tripkovića koji je ukazao na neformalni centar moći pri kabinetu ministra gde su neki iz policije i bliski režimu nadzirali novinare. Tada je Dijana Hrkalović zauzimala jednu relativno nebitnu funkciju sekretara UKP-a, ali je imala veliku moć. Ona i Stefanović su sada postali pogodne, ali ne i lake mete da se sva krivica svali na njih. NJu, na primer, ništa nisu pitali na saslušanjima za Belivuka, što bi bilo logično da se zaista vodi istraga. Ukoliko postoje indicije da je počinjeno krivično delo nezakonito prisluškivanje, što je izneo policajac Tripković, a tužilaštvo nije preduzelo dovoljno da to ispita, to ukazuje na direktan politički uticaj na tužioce. Spominjali ste i policijsku i mafijašku državu. Šta je Srbija? Imamo partijsku i policijsku i mafijašku državu, s tim što ovo postaje dominantno mafijaška država. Sa ovim poslednjim slučajevima možemo da zaključimo da će mafijaška država u sebe usisati policijsku državu, da će koristiti instrumente policijske države. Dosta podseća na situacije u Latinskoj Americi koje su opisane u serijama i filmovima - Narkos Srbija, s tim da se u zemljama Latinske Amerike barem neki delovi vlasti bore sa organizovanim kriminalom.