Ko to tamo peva

Naš provizorijum podseća na teritoriju iz nekog srednjovekovnog “interregnuma”, feudalci međusobno ratuju, a za to vreme primiče se dobro organizovana vojska i povlači nove granice. Ona druga federalna jedinica, ili kako se već zove, ponaša se kao da sve vreme u njoj vlada Masarik, kao da za razliku od ove veće “celine” nije samo uređenija mafijaška država. I vuče se to vozilo sa prikolicom izlokanim putevima. Prikolica bi da krene u drugom smeru čim se dovrši ugradnja motora.

I pametni političari izgovaraju nonsense, jer je još uvek u upotrebi nasleđeni jezik od pre 5. oktobra. I ne samo jezik, već čitav jedan sistem vrednosti. Lustracija je bila uslov prelaska u demokratsko društvo. U tom slučaju se ne bi dogodilo da Jazavac iz Palmotićeve promoviše knjigu o gresima drugih, već bi polagao račun za gas i žito. Mira Marković bi sedela u Požarevcu, a u Knez-Mihailovoj ulici ne bi osvanuo grafit: Zvezdane, hvala ti. Jer, ne bi ni bilo 12. marta.

Nedavno je potpredsednik srpske vlade rekao da nikome nije drago da isporučuje optužene u Hag. Ne razumem? Ne postavlja se pitanje da li je nekome to drago ili nije, već je na delu prosta činjenica da žmurke koje igramo sa Hagom svakako ne možemo produžavati u nedogled. Naravno da su haški begunci samo telo krpelja, i da kada jednom počne operacija, biće mnogo važnije odstraniti glavu. Dok se to ne dogodi, nastavlja se trovanje građana u čemu je i dalje nezamenljiva policijsko-mafijaška struktura sa svojim logističkim odeljenjima u medijima. Ne očekuje se od razumnih političara da eufemizmima izbegavaju nepoželjnu retoriku. Promene se prvo dogode u jeziku. I dalje se u medijima plaćene ubice i kriminalci nazivaju “žestokim momcima”, kreatori Srebrenice su patriote, hladnjače iz Dunava imaju tretman NLO-a.

Naša politika se svodi na incidente i afere. Ono što bi trebalo da je javni, politički život, to ne postoji. Istrajavamo na slepom koloseku gde je najvažniji program smisliti što veću i grđu aferu. Glavna bitka se vodi između pseudonacionalista i pseudomondijalista. U tom poslu oni veoma dobro sarađuju, jedan drugog stalno proizvode. Za “trećeg čoveka” mesta nema.

“Samo vojska u ovoj zemlji funkcioniše”, beše floskula iz osamdesetih godina. Besmislica koja je trebalo da pruži kakvu-takvu sigurnost. Svako pametan ko je tih godina služio vojni rok, zna da je tako rado pominjani spoljni neprijatelj prema kojem se gradila naša strategija, bio sumnjiva kategorija. Kako se samo neslavno raspao mit o četvrtoj po snazi armiji u Evropi. Uostalom, nakon one januarske noći 1991. godine, kada je na televiziji prikazan tajni film sa Špegeljom u glavnoj ulozi, očekivalo se da je akcija vojske u punom jeku i da su zaverenici već pohapšeni, da JNA specijalnom TV emisijom daje na uvid građanima razlog zbog kojeg je tako postupila. Kakav fijasko! Ništa se nije dogodilo, samo prazna pedagoška mera. Ukor razrednog starešine pred isključenje. Bio je to jasan signal svetskim silama o kakvoj se vojsci radi. Sa svih strana doleteli su lešinari. Gozba je mogla da počne.

Neslavna tradicija JNA nije izneverena nedavnim događajem u Topčideru. Zvanična verzija Vojske bila je namenjena auditorijumu sumnjivog ILJ-a. I u zapadnim demokratijama se dešavaju Topčideri, ali se i rešavaju u tišini. Problem Vojske je što čak nije u stanju da izvede do kraja jednu takvu akciju. Sasvim je druga priča šta su i koga to videli ubijeni gardisti. Dakle, svet nas i danas gleda kao pre petnaest godina posle filma o Špegelju.

Marketinške agencije beleže pad poverenja građana u Vojsku. Ne razumem? Pa samo je skroman um imao poverenja u Miloševićevu vojsku. Život regruta je malo vredeo, to nam je u tradiciji. Nije Vojska danas ni gora, ni bolja nego što je uvek bila. Kozmetičke intervencije posle 5. oktobra su bajke za naivne. Centar moći i dalje je u rukama nekakvog KOS-a, ili kako se već zove ta dobro organizovana grupa koja ne želi da se odrekne privilegija i zbog toga je građane pretvorila u svoje taoce. Odavno je u medijima legalizovano mišljenje da je dobar deo policije u rukama mafije, da je ta hidra izvršila politička ubistva (Ćuruvija, Stambolić...), atentate na Vuka, a nakon 5. oktobra radila je na anuliranju demokratskih promena, organizovala ubistvo premijera Đinđića, otupila akciju “Sablja”. Međutim, naivno je verovati da prsti mafije nisu dodirnuli instituciju Vojske. Nije armija apoteka. Setimo se onih afera u kojima su sinovi generala, vlasnici privatnih firmi, snabdevali taj ogroman organizam. Ili neko misli da je svejedno kome će zapasti deo kolača u liferovanju provijanta? Samo naivni mafiju poistovećuju sa njenim izvršiocima. Mafija je dogovor, i taj dogovor funkcioniše i po vertikali, i po horizontali, svejedno da li se radi o građevinskim lokacijama ili privatizaciji velikih sistema.

Ne moramo se plašiti za granice. Niko nas neće napasti. Akcija “Sablja”, koja je usledila nakon poluvekovne kontinuirane akcije “srpa i čekića”, jeste bila nužna. Hapsili su se uglavnom tajkuni i njihovi jataci, istina - i oni za koje nije bilo dokaza. Ali, ko je to uhapšen, a da kasnije nije seo u džip, i navodno zgađen, ostrvio se na režim čije tekovine su mu omogućile da ga ne pojede noć kao što je to do tada bio slučaj? Da vidimo tog deliju koji će objasniti na koji način se pod Miloševićem sticalo bogatstvo i status uglednog građanina? Kada dune vetar, đubre prvo poleti uvis. Pa se to i posle 5. oktobra dogodilo. Ubrzano su se menjale političke stranke, osvajali položaji, pravile tajne koalicije. Međutim, onaj autobus koji se vuče kaljugama ima samo jedan put. U tom smislu, nema mesta ograđivanju da se niko ne raduje hapšenju haških optuženika. Nije se sadašnja vlast obavezala za saradnju sa Hagom, već je to dobila u miraz od one vlasti čiji eksponenti i danas vladaju iz senke. Izgleda da je to samo Vuku jasno, pa ga zato pokušavaju pretvoriti u žrtveno jagnje.

Opet pretnje u medijima onima koji su sumnjivog nacionalnog porekla. I sve se to dešava bez posledica po autore naručenih tekstova. Uskoro više neće biti kriminalaca i ubica. Postojaće samo pošteni građani i zaštićeni svedoci.