Mnogi su kupili ciglu koju Vučić prodaje

I pored toga što uveliko snima nastavak filma Pored mene, prigodno naslovljen Pored tebe, a zatim priprema i sledeći naslov iz istog serijala zasad pod radnim naslovom Pored nas, Stevan Filipović, filmski režiser i montažer, nikako ne žmuri pred onim što nam se događa u javnom diskursu, i vrlo aktivno učestvuje u društvenom životu, kao glas javnosti koja je sve utišanija pred agresijom koja dolazi sa svih strana. Tako je i u subotu govorio na protestu Mural mora pasti, koji je po ko zna koji put dodatno polarizovao već podeljeno društvo. Na momente, slučajno ili ne, scene iz današnjice korespondirale su s temama filmova, koji su ga proslavili i na domaćoj i na inostranoj sceni. A u svojim filmovima, Filipović je na različite načine tumačio banalnost zla... U filmovima Šišanje i Šejtanov ratnik bavili ste se narastajućim zlom – u slučaju filma Šišanje posebno ste tretirali neonacizam među mladima. Sada kada smo svedoci mladih organizacija koje čuvaju „mural“, pa i narodnih patrola, da li smatrate da nas je stvarnost demantovala, da se sve daleko više otelo kontroli? Da li je neonacizam metastazirao? Baš otvoreni neonacizam je marginalna pojava, mada vidimo na primeru Poljske i Mađarske da nije toliko daleko koliko nam se čini. Međutim, u Šišanju sam se bavio nečim što smatram mnogo opasnijim: prisustvom fašističkih ideja u onome što bi bilo većinsko mišljenje - konkretno među mlađima, među navijačima. Druga bitna tema mi je bila ideološko formatiranje i instrumentalizacija tih mladih od strane ideologa fašizma, od akademika, preko političara, do kriminalaca i policije. Mislio sam da će to u godinama posle filma polako tonuti u daleku i mračnu prošlost. Nažalost, posle izbora 2012. stvar se preokrenula, a ideolozi srpskog klerofašizma učvrstili su ključne pozicije u medijima, u državi, u crkvi, na fakultetima, i nastavljaju da truju generacije i generacije mržnjom. Rezultat te mržnje su te nove neonacističke organizacije, koje, kao što smo videli i u Šišanju i na primeru Ratka Mladića - često direktno rade za državu. Šta je smisao ovog performansa vlasti oko murala, dok puštaju da ga desničari čuvaju i orgijaju oko njega? Kako ste vi to videli? Otkrivanje njihovog pravog, radikalskog lica i nikad nedosanjanih snova o ratovima, krvi i velikoj Srbiji. Sve više mi izgleda kao da se vlast vraća na ta „fabrička podešavanja”. Možda im je to priprema terena za neki endgame, ako potpuno izgube podršku licemernih zaštitnika iz EU i SAD. Haos na Balkanu je nešto što bi svakako oduševljeno dočekala i podržala Rusija. Nadam se da je ipak u pitanju težak autogol, linija koju nikako nisu smeli da pređu, da šalju policiju da čuva grafit osuđenog ratnog zločinca, i nadam se da će im se to obiti o glavu. Policija u civilu silom je odvlačila aktivistkinje koje gađaju jajima mural, a da ih nisu legitimisali… Da li je odgovor dela opozicije, samo u vidu saopštenja, znak da su mnogi ambivalentni oko ratnih „podviga“ Ratka Mladića? Dobro, bili su na protestima ljudi iz Ne davimo Beograd i PSG, Balša Božović i neki drugi... Ne znam šta privatno misle ljudi iz ostatka opozicije, ali mi nema opravdanja za to što se nisu pojavili ili oglasili. Pitanje odnosa prema ratu i zločinima je pitanje svih pitanja, stvar elementarne ljudskosti, a ne dnevne politike. Pa čak i ako izbacimo etiku i gledamo kalkulantski - zar je moguće da nisu iskoristili politički ovakav autogol vlasti? Jedino ako su baš doneli stratešku odluku da ih više zanimaju glasovi Vučićevih glasača i onih nacionalista koji su protiv Vučića, a da bi po svaku cenu trebalo iseći svaku vezu sa građanskom inteligencijom, umetnicima, antifašistima... Da li ovde postaje normalno da narodne patrole određuju migrantima kuda mogu da prolaze i na oglasnu tablu za odstrel stavljaju imena i adrese ljudi koji im izdaju stanove. Kako se to zove? Zove se fašizam. A „normalno“ je dok ga vlast dopušta, a dopušta, jer su te „patrole“ sačinjene od ljudi za koje verujem da su na njihovim platnim spiskovima, i da imaju za cilj zastrašivanje svih građana, ne samo manjina i migranata. Zato je bitno da svi prozremo te igre i kalkulacije i zauzmemo jasan stav u antifašističkoj koloni. I da ne zaboravimo da nas ipak ima više. I da ne mogu baš sve da nas kupe ili uplaše. Uopšte, kako vam se čini atmosfera u Srbiji ovog trenutka? Dosta jadno. Mnogi su kupili ciglu koju Vučić prodaje, a to je ideja da je on nepobediv i da građanski bunt nema smisla. A to nije istina. Istina je da su on i njegov režim odavno pokazali da ih kulturno nasleđe ove zemlje, priroda i zdravlje građana, pa čak ni životi njihovih glasača apsolutno ne interesuju i da je on spreman da sve to žrtvuje, samo da bi ostao na vlasti. To je ekstremna pozicija, i režimi koji sebe dovedu u tu poziciju pripremaju teren sopstvenog pada. Nadam se da će se to desiti što bezbolnije za sve nas. Deset godina je SNS na vlasti, deset godina je za mlade generacije važno vreme, jer su to formativne godine. Kakvu su oni generaciju dece „proizveli“? Da bismo to razumeli, makar mi matoriji, moramo da razumemo šta je za klince danas mejnstrim. A mejnstrim su IDJ muzika, Južni vetar, Pink, dakle, kurve, kokain, brza kola, kriminal i robne marke – što je ujedno i sadržaj tekstova većine najslušanijih pesama. Mejnstrim je i etnonacionalizam, identiteti, potpuno neznanje sopstvene istorije, neliturgijski klerikalizam i turbo-pravoslavlje, i ta mafijaško-dilerska grotla zvana Zvezda i Partizan kao hramovi mladih. Znači, devedesete, ponovljene kao lakrdija, pošto su i u originalu bile farsa. E, sad, kao kontru ovome imamo tehnološku revoluciju, dostupnost celokupnog znanja i mudrosti čovečanstva na internetu i mnoge genijalne mlade ljude koji koriste sve prednosti ovih novih tehnologija, i mnogo su napredniji i pametniji nego što smo mi bili u njihovim godinama. Oni su, naravno, u manjini, ali takvi su uvek i svuda u manjini, ali - takvi imaju potencijal da menjaju svet. Gledajte Years and Years. U svojim filmovima bavili ste se mladima, a beznađe nove generacije posebno ste stilizovali u filmu Pored mene? Da li smatrate da mladi nemaju više nikakvu perspektivu, da je jedini izlaz odlazak iz zemlje, čemu mnogi i pribegavaju? Ne mislim da bi bilo moralno da više ikome, uključujući i sopstvene studente, sugerišem da ostanu ovde, ali ako donesu odluku da ostanu – mislim da bi što pre trebalo izaći iz zamke „besmisla”, što je često jedina perspektiva koju nude domaći filmovi, i poraditi malo na životu, ljubavi i revoluciji. SNS mnogo insistira na mladim snagama, evo ih u parlamentu i u debatnim emisijama… Međutim, njihova pojava je gotovo filmska. Kako vam se čine mladi naraštaji vlasti? Karikaturalno. SNS će uvek imati problem sa kadrovima, jer naprosto nema iole pristojne osobe koja bi prihvatila da učestvuje, to jest statira, u njihovom mafijaško-manijakalnom poduhvatu uništavanja i obesmišljavanja srpskog društva i države. Te statiste ćemo, nadam se jako brzo, zaboraviti. S druge strane - kakva groteskna karikatura je bio julovac Vulin devedesetih, ili sam Aleksandar Vučić dok je bio minion balkanskog barona Harkonena, Šešelja, pa vidimo gde su sad? Istorija nas uči da možda baš ti Stanislavi iz Šejtanovog ratnika nisu nimalo bezopasni, upravo zato što su ih gospodari šamarali i ponižavali i ostavljali gladne. Ta frustracija i ta glad su jaki pokretači u politici. Da li su mladi ljudi žrtve ovog sistema, kojima se jasno poručuje da se svaka neposlušnost ne toleriše? Samo donekle. Najviše - ako poveruju u taj narativ. Koji, naravno, nije tačan. Ponavljam, nas je više. Čemu služi to da vlast svaki čas podgrejava priču o prisluškivanju predsednika, a da epiloga nema? Kao i svaka druga afera koju proizvode spektakularnom brzinom - paranoja, osećaj neprestane ugroženosti. Epilozi u ovoj seriji koju prave nisu bitni. Bitno je da se svaki dan podgreva do nepodnošljivosti, da se kreira ta neprestana tenzija, da se ukine svaka politika iz javnog diskursa, i da jedina tema budu - oni sami. Vučić bi bio najsrećniji kad bi jedina tema svih vesti bio on sam. Kako vidite udruženi rad tabloida i vlasti? Šta je smisao ksenofobije koju podstiče vlast putem medija pod svojom kontrolom? Ono što možda neko ko nije iz Srbije ne shvata do kraja jeste da tabloidi ovde nisu isto što i tabloidi na Zapadu. Tabloidi pod Vučićevom kontrolom su kičma i pravo lice ovog režima. Nije RTS njima bitan, nego Pink. Ne Politika, nego Informer. To su „usta Sarumanova“ ovog režima, i tu njihovi planovi i ciljevi postaju transparentni. Dakle, širenje mržnje, šovinizma, narativa o ugroženosti, spremanje za rat, etiketiranje i targetiranje „neprijatelja“ i u državi i van nje. Odgovornost tabloida za kaljugu u kojoj se valjamo je ogromna. Ako sva istraživanja pokazuju da vlast ima veoma jaku podršku, zašto satiru svakog ko se pojavi kao mogući predsednički kandidat? Da li se vlast plaši ili se radi o nečemu drugom? Ja ne verujem tim istraživanjima. Putujem po Srbiji, pričam sa ljudima, ne vidim da je ta podrška baš tako unisona. Bitno je shvatiti da je SNS izgradio kuću na trulim temeljima, koji svaki vetrić može da poljulja. To smo najbolje videli u aferi Stefanović i Hrkalović. Oni se plaše jedni drugih. Kuću su gradili na lažima, strahu, zaštiti mafijaških poslova svojih članova i pajtaša, i tu su uvek na korak od opasnosti da neko od njihovih pukne i progovori. Drugo, oni nemaju stranku u tradicionalnom smislu, nema tu politike, ideologije, nijedne ideje u koju veruju. Imaju samo kult vođe i priliku da muljaju. Zato su ispravno shvatili da, kako bi opstali, moraju da unište svaku opoziciju, preuzmu sve medije, dekonstruišu državu do kraja, unište i obesmisle institucije. Ali, toliki ekstremi ih čine ranjivim. Zašto smo u ovako lošim odnosima sa regionom? S jedne strane govorimo o tom zajedničkom kulturnom prostoru, a s druge vlasti huškaju narod jedan na drugi. Da li kultura ima snage da ukaže na izlaz iz tih loših odnosa? Samo kultura je, zasad, most koji nas drži zajedno. Nacionalisti iz svih bivših SFRJ republika ulažu mnogo napora da nas podele, da usade mržnju i nacionalne identitete već i bebama u kolevkama. Umetnošću i kulturom moramo da pravimo mostove između ljudi koji nisu uništeni tom mržnjom, da pravimo neke nove virtuelne „države“ koje ne kontrolišu ti dileri podela. Gde greši opozicija? Greše što su upali u Vučićevu zamku i prihvatili da je jedina tema - Vučić. Veći deo opozicije nema nikakvu politiku, nikakav program sem parola i populizma. U toj utakmici će pobediti Vučić. Ne mogu biti veći nacionalisti od njega. Istu grešku su pravili i političari u Hrvatskoj, kad su pokušali da se takmiče u ustaštvu sa HDZ-om, što je, naravno, nemoguća misija. Mislim da opozicija mora da razume da su kultura, umetnost, živa javna rasprava, demokratija, ono što se brani od Vučića, i da veoma mali broj glasača interesuje da prosto dovedemo „ove“ umesto „onih“. Posebno ako „ovi“ nemaju odgovore na ključna pitanja današnjice - kako zaustaviti ekološko uništenje Srbije, da li hoćemo u Evropu ili Aziju, šta se desilo u Srebrenici, koja je politička pozadina ubistva Đinđića, kakva je odgovornost naše države za ratove devedesetih, da li je nacionalizam put napred ili nazad, koja je pozicija crkve u društvu, koji su im stavovi o ženskim i manjinskim pravima...? Da li mislite da ekološki problemi mogu da budu važna politička tema? Apsolutno prioritetna tema, ali i laka zamka - ne zanimaju me isključivo eko-pokreti koji nemaju politički stav o svim temama koje sam naveo u prethodnom odgovoru, ako pričamo o glasanju na izborima. Ako pričamo o svakodnevnoj borbi i npr. potpuno krucijalnoj temi poput Rio Tinta i pretvaranja Srbije u deponiju Evrope, podržaću javno svakog ko ustane protiv toga, jer je stvarno pitanje života i smrti. Poslednjih decenija razorena je društvena struktura Srbije. Razoreno je društvo, institucije, obesmišljena svaka ideja demokratije, živimo pod političkim mobingom… Koliko ovo može da traje i kako ćemo se od ovoga oporaviti? Može, nažalost, da traje veoma dugo. Ja to gledam kao kontinuitet plaćanja cene za loše odluke ovog naroda još od kraja osamdesetih do danas. Cena za užas koji smo napravili i sebi i drugima je ogromna, i plaćaćemo je time što ćemo, ako proces ne zaustavimo, postati zemlja trećeg sveta i deponija Evrope, nikad njen deo. Pogledajte koliko te faze truljenja traju u nekim zemljama Latinske Amerike ili Afrike. Koliko je to opasno za društvo da raste apstinencija, neka vrste unutrašnje emigracije? Apstinencija je predaja. Okej je da pravimo neke mehure i da se izolujemo od baš najotrovnijih tema kojima nas bombarduju svakodnevno, od besmislene buke i pozadinskog šuma koji to bombardovanje kreira, ali - ovo ne bi smelo da znači političku apstinenciju i neinformisanost. Onda se odričemo poslednje poluge koja nam je kao građanima na raspolaganju da nešto promenimo. Često nimalo ne štedite domaću kinematografiju u svojim komentarima, ali ni serijski program. Poznato je da ste dugo čekali na budžetska sredstva za film, a za to vreme sami snimali filmove. S druge strane, svedoci smo jedne nezaustavljive hiperprodukcije. Šta je smisao svega toga? Da li domaći filmski radnici na pravi način odgovaraju vremenu u kome žive, posebno u serijskom programu? Kolege su, čast izuzecima (a ima ih!), mahom kalkulanti i gmizavci čiji ciljevi su da kupe stanove na Dorćolu ili Vračaru, eventualno džipove, možda da finansijski obezbede potomstvo ili širu rodbinu. Umetnost, posebno angažovana, ne interesuje ih zaista, samo interesi i mafijašenje na konkursima. Zato su i rezultati takvi kakvi su - hiperprodukcija, a serije i filmovi veze nemaju sa životom, a kamoli sa politikom ili državom i vremenom u kojem živimo. A autori ne učestvuju u javnom i političkom životu, jer se plaše bilo kakvog eksponiranja koje bi bacilo svetlo na njihove kombinacije, veze i sinekure, na sve one konflikte interesa i svu trgovinu uslugama koja omogućuje da idu iz projekta u projekat. Mi ne dobijamo na konkursima zato što se bavimo politikom eksplicitno, ali, još važnije, zato što nismo ni na koji način deo njihovih kombinacija. A onda ti filmovi koje nisu podržali izađu u javnost, budu najgledaniji filmovi godine, osvoje Zlatne arene ili sve nagrade na domaćim festivalima, dobiju (pozitivne) kritike u Varajetiju ili Holivud riporteru, budu prikazani u britanskom Parlamentu i na Oksfordu, i to sve - ne znači ništa. Baš ništa. U novom filmu, nastavku Pored mene, koji je bar tri puta odbijan na domaćim konkursima, i skoro ceo je snimljen za vreme najtežih dana pandemije, glumi dobitnica BAFTA nagrade, britanska glumica Mirijam Margolis, ali domaćim komisijama to nekako nije bilo dovoljno da podrže film, koji je, ponavljam - skoro pa snimljen! Dakle, imaju izbor između nekog kandidata koji je napisao scenario, za koji ipak ne postoje garancije kako će ispasti, i nas, koji smo ušli u rizik da nikad ne dobijemo honorare, i snimili ceo jebeni film, čije delove mogu da pogledaju, aplicirali smo poštujući sve propise, i onda dođemo u situaciju da nas „Srdani Golubovići“ i ekipa odbijaju, a da novac daju projektu koji producira Laza Ristovski. Toliko o tome šta su prioriteti i gde je ko politički. Poslednja komisija je čak odbila da pogleda montirane scene iz filma! To je za mene granica posle koje te ljude ne smatram koleginicama i kolegama, kao ni sve one koji rade u mreži njihovih interesa. Bizarni detalj - film se inače bavi vašom profesijom, novinarkom koja želi da pobegne iz tabloida i uđe u svet profesionalnog novinarstva. A zvanično obrazloženje komisije koja nas je odbila – u kojoj je, između ostalih, sedela i Biljana Srbljanović – bila je da „ne vide zašto je ta tema bitna danas u Srbiji“. Kako ste doživeli postavljanje Maje Gojković na mesto ministarke za kulturu i informisanje? Da li vam se čini da je ona ipak, tokom ovih godinu dana, uspela da pokrene tu instituciju u odnosu na mandat prethodnog ministra? Ne čini mi se. Kojim biste filmskim žanrom ili jezikom najbolje opisali trenutni život u Srbiji? Neki treš ili kemp. Srbija danas je film DŽona Votersa, samo bez duše koju Votersovi filmovi imaju. Dragan Jovićević