Kako smo promenili ustav

Istoričar Santos Hulija, profesor na UNED univerzitetu u Madridu, svoj akademski vek posvetio je studijama savremene Španije. Koautor je knjige “Španija u DŽDŽ veku”, koja je nedavno objavljena i na srpskom jeziku. Za NIN govori o najznačajnijim momentima i ličnostima španske tranzicije. Kao njene pokretače označava kralja Huana Karlosa i premijera Suaresa:

- Obojica su doneli veoma rizične odluke u ključnim momentima. Odluka da se legalizuje Komunistička partija bila je Suaresova i tu je on išao po ivici noža. Jer, oficiri su bili protiv, bilo je i ostavki, vidnog nezadovoljstva u armiji... Protiv su bile i SAD, čak i Francuska. Ali, Suares je tako odlučio i u tome je bio veoma odlučan i efikasan. To je bila prva značajna mera preduzeta u Španiji protiv stava armije od građanskog rata. A ne bi trebalo da se zaboravi, kada se procenjuje rizičnost ovakve odluke, da je na čelo KPŠ došao Santjago Kariljo, u vreme građanskog rata lider komunističke omladine i centralna ličnost odbrane Madrida. Suares je od Karilja, po povratku u Španiju, tražio da prihvati nacionalnu zastavu, monarhiju, da se eksplicitno izjasni da prihvata sve državne institucije i simbole.

Koji trenutak smatrate najkritičnijim?

- Ako političku tranziciju smestimo između smrti Franka novembra 1975. i donošenja Ustava decembra 1978. godine, kritičnim momentom smatram legalizaciju KPŠ. Posle donošenja ustava nastaje vreme koje nazivamo “problemima konsolidacije uvedene demokratije”. Kritični momenat se tada nalazi između jeseni 1980. i pokušaja državnog udara u februaru 1981. To je bila teška, strašna jesen. Napadi terorista ETA su bili siloviti. Novembra 1980. gotovo svaki drugi dan bilo je po dva-tri ubistva, i to visokih pripadnika armije, policajaca, političara... U isto vreme, krize partija dovode do nesposobnosti da se politički reaguje na atentate. I to će se preliti u pokušaj državnog udara.

Da li je za uspešnu političku tranziciju neophodno da partije budu jake, da međusobno sarađuju?

- Naravno. I svako drugo pitanje je tada bilo marginalno u odnosu na cilj, a to je bilo donošenje demokratskog ustava. Nesuglasice su ostavljene za neko drugo vreme kako se snaga ne bi gubila na sekundarnim stvarima. Svi su radili na tome da se ustav što pre donese. Ni unutarpartijske zategnutosti ne izlaze na površinu za vreme donošenja ustava. Tek posle toga i posle izbora. Tada počinje unutrašnje čišćenje partija. Od 1979. stvarni probemi Suaresa dolaze iz njegove partije. Počinje sukob između onih koji potiču iz frankističkog pokreta i onih koji su nameravali da od partije načine demohrišćanski pokret. To blokira partiju na vlasti i dovodi do krize vlade. To na kraju urušava autoritet Suaresa, ključnog lidera tranzicije.

Tada jača Socijalistička partija?

- Da, unutrašnje zategnutosti između socijaldemokratskog dela i onih koji ne napuštaju revolucionarni marksistički jezik rešava se nekom vrstom unutrašnjeg udara Felipea Gonzalesa. Ali, deo partije koji je izgubio ostao je u njoj, što je, opet, dalo snagu celoj Socijalističkoj partiji, koja je svoju krizu rešila pre drugih i posle kongresa 1979. postala najjača u trenucima kada sistem ulazi u ozbiljnu krizu. Bila je ključni element u procesu konsolidacije demokratije. Gonzales je u tim danima imao veoma izoštren osećaj za realnost. Prvi je shvatio šta znači metafora o “osvajanju parcela slobode”. Bio je jedini koji je smatrao da vlada treba da vlada i da pregovara sa opozicijom o procesu koji će voditi ka opštim izborima. Posle tih izbora, na iznenađenje svih, Socijalistička partija postaje prva partija opozicije. Tog trenutka Gonzales mora da izvrši još jedan politički zaokret, da očisti partiju od marksističkih aspiracija. Daje ostavku, partiju stavlja u krizu, onda povlači ostavku i iz svega izlazi kao nesporno potvrđeni lider.

Kao problem tranzicije pomenuli ste i teritorijalnu organizaciju države?

- Već više od jednog veka Katalonija i Baskija zahtevaju posebnu integraciju u špansku državu. Rešenje se sastoji u onome što je već bilo urađeno 1931, zatim 1978. godine. Usvojen je ustav koji generalizuje ono što se u Španiji naziva autonomijama, za vreme republike autonomijama regiona, a danas autonomnim zajednicama. Problem te formule je što tako Katalonija i Baskija postaju samo autonomije, dok njihovi nacionalisti smatraju da one treba da uđu u neku vrstu saveza sa Španijom. To bi u određenom smislu bila konfederacija nacija - španske, katalonske i baskijske. Ali, španska država nikada nije mogla da se organizuje na takav način da oni koji se identifikuju kao nacije uđu u odnose jednakosti, već postoji nacija-država, Španija. To stvara permanentnu zategnutost.

Zahtevi nacionalista Šta su aktuelni problemi Španije? - Pitanje koje će biti u centru političkih debata je reforma ustava. U autonomijama u kojima je nacionalni osećaj jak, nacionalisti na vlasti, istina uvek kao manjina i u koalicijama, stimulisali su zahteve za više samostalnosti, čak i pravo na samoopredeljenje. To je pitanje koje se najoštrije postavlja u Baskiji, ali ništa manje i u Kataloniji. Ti zahtevi idu ka tome da ih novi ustav prizna kao nacije. Baskijci idu čak i dalje, i plan predsednika autonomne vlade Ibarećea jasno je secesionistički i ne može da stane u reformu ustava. Problem je u tome što sadašnja vlada nije definisala okvir mogućih promena. Ona uglavnom budi nade govoreći da o svemu može da se raspravlja. Ali, probuditi nade i otvoriti debate u kojima za sada svi više učestvuju nego sama vlada, nije baš dobro. Problem će biti u tome što ta očekivanja neće biti ispunjena, jer reformu ustava treba da prihvati nacionalni parlament, a za to je potrebna kvalifikovana većina. Biće veoma zanimljivo pratiti špansku političku scenu u narednom periodu.