Miris proleća u decembru

Diktator je, što bi se odnedavno reklo, propao u zemlju kao kamion na Voždovcu. Sva svoja zajapurena „neću“ i „ne dam“ i sve što ih je danima kuražno pratilo - uključujući i uobičajeni sado-mazohistički poziv da se fizički naudi njegovoj glomaznoj telesnosti - progutao je alavije nego ikad, predstavivši tom prilikom srpskoj javnosti čitav jedan novi repertoar fizionomija i gestova nesporno povezanih sa karakteristično gorkim ukusom poraza. Karikaturalno je izvređao poslušnike, optužio ministre za ministarski javašluk, izjavio da će prema nevaljaloj Ani biti milostiviji nego što je nevaljala Ana to zaslužila. Kao pravi predsednik države koja je država koliko je i on predsednik, tiranski je okrivio svoje sluge za nesposobnost, lenjost i nadmenost. Kanibalski utronjan, proždrao je i svoje reči i svoje robove. Namirisao je kraj. Učinilo mu se da miriše na proleće. Ekološki protesti su, bez presedana u deceniji naprednjačke vladavine, uzdrmali i ponizili režim. Daleko smo od proglašavanja pobede, ali nesumnjivo je ekologija u ofanzivi. Proleće je ustalo u decembru. Građanska borba zasnovana na probuđenoj i uznemirenoj ekološkoj svesti, kao poslednjoj odbrani ljudskosti i dostojanstva - jer ona nije drugo do svest o poniženosti i opštem zagađenju društva - objedinila je preko pedeset gradova i mesta, uprkos državnom nasilju, policijskim pretnjama, privođenjima aktivista, pa i uprkos mnogim sujetama i nastojanjima da se protesti predstave u svetlu podela i nesuglasica. Ali podele govore jezikom podela, i nema u tom jeziku nijedne reči za vazduh, zemlju i vodu. Nema u jeziku podela reči za različitost mišljenja. Kao malo koji povod, ekologija ujedinjuje, prevazilazi podele, argumentovano poziva na zajedništvo i ustanak. Propagiranu apolitičnost, koliko god veštački nametanu, odmenjuje bunt političke osvešćenosti. Borba za životnu sredinu nedvosmisleno je borba za promenu političkog sistema. Borba protiv političkog sistema nedvosmisleno je borba protiv organizovanog kriminala. Borba protiv organizovanog kriminala odavno je borba protiv društvene patologije koja je iznedrila devedesete i dugoročno zagadila društvo. I tu se zatvara krug, jer sve ide ukrug, i zlo se decenijama vraća nepromenjeno. Ekologija je kao ozeblom sunce očekivani društveni pročišćivač i demistifikator smisla i funkcije politike i političkog. Ekologija je prostor za dogovor, za racionalna savezništva, za ukidanje besmislenih i jalovih principa i izgovora zasnovanih na pokondirenosti i aroganciji. Prostor u kojem su retorička ispraznost i strategija paranoje vidljivi kao zatrovana jutarnja magla, pa i prostor za postavljanje jednog vrlo konkretnog i nimalo retoričkog pitanja: šta je to Srbija? Ali ozbiljno: šta je Srbija? Nije li potrebno o tome dobro i temeljno razmisliti u kontekstu dolazećeg proleća? O tome šta je Srbija danas, dovoljno je pogledati bilbord na niškom hotelu Ambasador. Nema institucije u državi koja nije obesmišljena, ponižena, pretvorena u monumentalnu laž i instrument za sprovođenje pljačke. Nema nivoa vlasti koji nije zagađen poltronstvom, kriminalom i otvoreno podlim namerama. Narodna skupština dokazano ne postoji. Svakoga ko danas sebe naziva narodnim poslanikom trebalo bi krivično goniti kao lice koje se lažno predstavlja. Zakonodavstvo je svedeno na šibicarsku predstavu sa sve džeparošima koji računaju na popuštanje pažnje. Tužilaštvo, to već znamo, boravi na nepoznatoj adresi. Policiju odmenjuju institucionalizovani batinaši pod komandom ministra za organizovano huliganstvo, a građani su izloženi pretnjama i upadima u stanove, uz javno ministrovo upozorenje da je policija spremna da primeni nasilje. Pravoslavna crkva ponizno ćuti i zaključava crkvene porte, a kad progovori, smirenim glasom izjednačava žrtve i ubice naoružane čekićima. Potvrđeno je, javno i nedvosmisleno, sred psihotične epizode koja se uobičajeno naziva vanrednom konferencijom za medije predsednika Republike, da je Srbija država u kojoj se ne sme uništiti ni jedan život više no što je to predviđeno državnim planovima za uništavanje života. Vreme je da se ruši vlast. Niko nema trunku dileme da se diktator neće lako predati, isuviše su mu ruke prljave. Previše je kriminala, previše smrti, nasilja, korupcije. Građanska, zelena Srbija pravi spisak. Evo i ja vas pozivam na to, papir i olovku u ruke, važno je setiti se svega. Pravite spisak, prisećajte se mrtvih, opljačkanih, poniženih, obolelih. Prisećajte se života predviđenih za uništavanje. Nemamo pravo da ih zaboravimo.