Dani kad je Putin bio taksista

Litvanski sud osudio je 2019. godine Dmitrija Jazova, nekadašnjeg ministra odbrane Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) koji je, prošle godine preminuo, na deset godina zatvora zbog događaja iz januara 1991, kada se Vilnjus već smatrao nezavisnim, ali su sovjetske snage ipak prešle granicu. Uz njega je osuđeno još 66 sovjetskih političara za nerede u kojima je život izgubilo 14 ljudi. Prošlo je trideset godina otkako je, 25. decembra 1991, generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a Mihail Gorbačov izjavio da neće više biti na toj funkciji, a dan kasnije je i ta država prestala da postoji. Vrhovni sovjet potvrdio je tog 26. decembra da će novi naziv države biti Ruska Federacija. Devedeseta godina donela je prve nezavisne države, od marta do maja te godine nezavisnost su proglasile Litvanija, Letonija i Estonija, aprila sledeće godine Gruzija, u avgustu Moldavija, Azerbejdžan, Kirgistan, Ukrajina i Uzbekistan, u septembru Tadžikistan i Jermenija, u oktobru Turkmenistan, najzad decembar je doneo države Belorusiji i Kazahstanu. Nakon 69 godina nestala je država iz koje je nastalo 14 novih, koje će tek morati da se suoče sa problemima koje takav raspad nosi. Za Ruse koji su ostali van granica nove Ruske Federacije, nastupili su neizvesni dani. Gotovo 30 miliona ljudi postalo je nepoželjna manjina. Nove države ubrzano su radile na utvrđivanju svojih identiteta, na izgradnji zemlje koja je mogla da piše svoju istoriju, da stvara svoj sistem i da se obraća svetu tražeći saveznike tamo gde je bilo moguće, okrećući se onima koje su smatrali prirodnim saveznicima, od evropskih do azijskih prestonica. Rusija je ostala bez takve vrste oslonca, bila je još uvek velika, sa 27 republika, ali nemoćna, u ekonomskoj krizi, sa građanima koji su gubili poslove i tonuli sve dublje, bez rukovodstva koje bi moglo da spreči opštu krađu i otimačinu. Ono što se zvalo tranzicija donelo je ogroman broj siromašnih i istovremeno mali broj bogatih koji su postajali sve bogatiji. Vladimir Putin, današnji predsednik, sam je govorio o vremenu kada je radio kao taksista, jer nije mogao da pokrije životne troškove platom. Nekadašnje republike Sovjetskog Saveza u međuvremenu su se suočile sa sopstvenim slabostima, međusobnim sukobima, poput Jermenije i Azerbejdžana, čiji konflikt samo povremeno miruje i nikada se ne završava, Revolucija ruža u Gruziji i Revolucija lala u Kirgiziji pokazale su sve unutrašnje protivrečnosti. Rat je došao i u Gruziju zbog Abhazije i Osetije i ruske pomoći, zatim je Moldavija morala da se nosi sa većinski ruskim Pridnjestrovljem. Najzad, Narandžasta revolucija u Ukrajini potpuno je podelila zemlju, sud je proglasio izbornu prevaru proruskog kandidata, Zapad je podržao takvu odluku i demonstrante, ali završilo se međusobnom svađom nekadašnjih saboraca, korupcijom, optužbama za krađu, zatvorskim kaznama. I ruskom aneksijom Krima. Mnogo je različitih tumačenja zašto se i kako raspala tako velika i tako moćna država, da li je raspad mogao da bude manje traumatičan i da li je, kada se već dogodio, mogao da donese kraj tenzija i neke drugačije odnose. Hladni rat je, govorilo se, okončan i znali su se pobednici, ali tri decenije kasnije slika je opet drugačija. Litvanija, prva nekadašnja sovjetska republika koja je proglasila nezavisnost, donela je presude u trenutku kada se govorilo o ruskim vojnim brodovima na Baltiku. Članica NATO-a i Evropske unije od 2004, kao i Letonija i Estonija, ne bi trebalo da strahuje, ali senka Sovjetskog Saveza još je tu. NJu održavaju neprestani sukobi, ali i komplikovane veze bivših republika i sa Moskvom i sa Briselom i sa Vašingtonom.