Pandemija kao paradigma krize slobodnog novinarstva

Početkom maja meseca ove godine, u vreme kad je valjda svuda u svetu vladao vrhunac vere u vakcinaciju kao čudesnog spasioca od najgore pandemije koja je pogodila čovečanstvo u dvadeset i prvom veku, evropskoj javnosti su se obratile generalna sekretarka Saveta Evrope Marija Pejčinović Burić i nemačka savezna ministarka pravde Kristina Lambreht s ciljem da ukažu na vlastitu zabrinutost zbog sve većeg broja napada na novinare odnosno različitih ograničenja slobodi štampe širom Evrope, a u kontekstu pandemije virusa kovid-19. Potencirale su tom prilikom koliko je važno da građani dobiju „tačnu, pouzdanu i blagovremenu informaciju“, a da je pandemijska situacija to učinila još značajnijim.  LAŽNE VESTI: Tematika „lažnih vesti“ došla je u fokus pažnje javnosti i pre pandemije, ali je unutar pandemije postala još važnija. Prethodno se kao ilustracija pogubnosti verovanja u lažne vesti primarno pominjala ovakva ili onakva odluka o glasanju na izborima. Sada, međutim, „lažne vesti“ mogu doslovno da odlučuju o pitanjima života i smrti. Iako istraživanja pokazuju da medijske objave nisu ključni faktor u ubeđivanju neodlučnih da se vakcinišu (ključni faktor je mogućnost izbora između više vrsta dostupnih vakcina), ona takođe zorno sugerišu da stavovi koji do ljudi dolaze putem medija nipošto nisu zanemariv činilac. Ovde je situacija u Srbiji u velikoj meri ilustrativna. Kad je reč o javnim servisima, odnosno programima Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine, čak i oni koji su skloni da ih žestoko kritikuju, priznaju njihov visok profesionalizam kod izveštavanja o pandemijskoj tematici. Među sagovornicima u njihovim programima bili su isključivo respektabilni eksperti koji su direktno i nedvosmisleno pozivali stanovništvo na vakcinaciju. Istovremeno, međutim, na komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom se bez ikakve rezerve organizuju brojna gostovanja antivakserskih gurua. I mada ne postoje istraživanja koja se bave realnim uticajem tih ljudi i njihovih stavova na odluke stanovništva o (ne)vakcinaciji, deo javnosti je sklon da relativno mali procenat vakcinisanog stanovništva u Srbiji direktno uzročno-posledično „fakturiše“ ovakvim medijskim sadržajima.   EKONOMIJA I FINANSIJE: Početak pandemije stigao je u vreme kad je globalna kriza u sektoru štampanih medija već godinama trajala. Već u martu 2020. godine iz nekih od regionalnih centara počele su stizati informacije o otkazima u pojedinim dnevnim novinama (Sarajevo), odnosno potpunom prelasku na „onlajn“ format donedavno najrelevantnijeg lista (Priština). Mala tržišta pokazala su se kao dobar lakmus papir širih stremljenja. U Sjedinjenim Američkim Državama pojedini izdavači su iskoristili pandemiju da postojeće trendove dovedu do krajnje konsekvence. Primera radi, Misulijan, ugledne lokalne novine iz Montane su početkom dvadeset i prvog veka imale 40 zaposlenih novinara i urednika. Početak pandemije su dočekali sa praktično upola manje njih tj. ostalo ih je bilo dvadeset i jedno. S proleća 2020, zaposleni su počeli da rade od kuće, dok ih je nepunih pola godine kasnije dočekala vest da se zgrada redakcije prodaje. Izdavač je, naime, zaključio da su redakcijske prostorije – čist višak. Od svih medija, pandemija je najteže pala upravo onim štampanim. Strogi lokdauni širom Evrope i sveta prošlog proleća onemogućivali su i novinarski rad na terenu i prodaju samih novina u trafikama i putem kolportera. Smanjio se takođe i broj komercijalnih oglasa i reklama objavljenih na stranicama štampanih medija. U širem kontekstu, ne može se prenebregnuti ni globalno poskupljenje papira, pa i svojevrsna nestašica. SLOBODNJACI: Najveći deo tereta krize pojedinačno nose, naravno, slobodni novinari, oni iz „frilens“ sektora i to je širom sveta vrlo slično. Zahvaljujući podršci „Tompson Rojters“ fondacije, Demjan Radklif je napravio istraživanje u dvadeset i šest zemalja o uticaju pandemije na slobodne novinare. Ono što Radklifovo istraživanje zorno pokazuje jeste da pandemija dolazi u trenutku kad je situacija sa slobodnim novinarima svakako nezavidna. Jedan kolega iz Indije se žali kako mu je broj angažmana svakako bio u padu, a kako se onda spustio skoro do nule, a uz izgovor potencijalnih poslodavaca da se oni zapravo brinu za njegovu bezbednost. Međutim, u kontekstu „frilens“ sektora u novinarstvu, desio se i jedan fenomen koji savršeno dokazuje istinitost one čuvene fraze Marka Tvena: „Postoje laž, velika laž i statistika“.  Naime, u proteklih osamnaest meseci, broj „frilens“ novinara u svetu se povećao. To je, naravno, posledica broja otkaza novinarima koji su doskoro radili za pojedine redakcije. Ostavši bez stalnog posla, kao prva alternativa im se nametnulo „slobodnjaštvo“. LJudi koji su odranije frilenseri, međutim, nemaju nikakvu alternativu, te ostaju tu gde jesu. A ovako dolazimo do situacije gde ima sve manje posla za sve više ljudi. Ponuda je manja, konkurencija veća; savršena oluja. Samo u SAD, i samo u prvoj polovini prošle godine, posao je izgubilo više od 11.000 novinara. Kad je reč o onima koji su ostali bez posla u zbiru sa onima kojima su plate drastično smanjene u celom periodu od početka pandemije, dolazi se do cifre od blizu 40.000 ljudi. Među zemljama u kojima je pandemija najdirektnije smanjila kvalitet života ljudi vezanih za medijski sektor su i tako mnogoljudne države poput Brazila i Nigerije. Diogo Rodrigez, uvaženi novinar iz Sao Paula, tvrdi da je posle nekoliko godina koliko-toliko sigurnih prihoda ponovo osetio egzistencijalnu nesigurnost i okus života „od danas do sutra“. NOVA NORMALNOST: Postoje, naravno, i brojne indirektne posledice pandemije na novinarstvo, usporedive donekle sa sličnim u drugim aspektima ljudskog delovanja. Kao što, na neki način, među žrtve pandemije valja ubrajati ne samo one koji su umrli zaraženi virusom, nego i one kojima je zbog potpunog prelaska zdravstvenog sistema u novi okvir onemogućeno dotadašnje redovno tretiranje njihovih hroničnih bolesti, tako se na brojne novinare negativno odrazilo i veliko sužavanje potencijalnih tema koje je došlo paralelno sa „novom normalnošću“. Primera radi, u vreme kad se otkazuju filmski festivali, kad je broj pozorišnih premijera na minimumu, kad skoro da nema koncerata, o čemu da pišu novinari koji se bave kulturom? Takođe, u novonastaloj situaciji, i neke druge teme se proglašavaju „luksuzom“. Naposletku, kao i uvek, problemi i iskušenja teraju ljude da tragaju za novim rešenjima. Ono što mnogi kolege iz Radklifove ankete potenciraju kao nešto pozitivno jesu novi aspekti saradnje sa profesionalcima iz drugih delova sveta. Otežana mobilnost dovodi do toga da ako novinar i ne može sam da otputuje negde, može da dobije informaciju od drugog novinara koji je tamo baziran. Takođe, neki novinari su pandemiju, naročito njene prve mesece, doživeli kao vreme za svojevrstan „reset“, odnosno savladavanje novih veština i tehnika koje će im pomoći u obavljanju posla u budućnosti. U tome su od velike pomoći onlajn zajednice i različiti internetski kursevi. U tom kontekstu se i u individualnim karijerama raznih novinara događaju „tranzicije“ nalik na one kroz koje prolaze cele redakcije, prvenstveno u smislu prelaska iz tradicionalnih štampanih medija u različita digitalna okruženja. Primera radi, jedan od anketiranih novinara – iz Brazila – napustio je posao u redakciji relativno popularnog i čitanog lista da bi se upustio u preduzetničku avanturu, odnosno pokretanje vlastitog njuzletera posvećenog prvenstveno pitanju mentalnog zdravlja i načinima njegovog dosezanja.  GEOGRAFIJA I NEJEDNAKOST: Napokon, koliko god da je i pandemija pokazala da je naš svet nepovratno globalizovan, pošto se virus u jedva nekoliko nedelja proširio celom planetom, te koliko god su i problemi u medijskom sektoru širom sveta slični, neke značajne razlike ipak postoje i ne bi ih se smelo zanemarivati. Za većinu ljudi u Evropi i Severnoj Americi – a to važi jednako za novinare i sve druge – ova pandemija je došla kao šok neusporediv sa bilo čim u ličnom pamćenju, pa su otud toliko često i potencirane sličnosti sa španskim gripom od pre stotinu godina, o kome barem postoji istorijska svest. U brojnim zemljama na južnoj hemisferi, međutim, to nije tako. Tamo se ljudi sećaju skorašnje pojave zika virusa, ebole, SARS-a i MERS-a, a novinari iz zapadne Afrike, Brazila, Kine i južne Azije tom su se tematikom učestalo bavili. U tom smislu, kod njih je bilo manje panike od samog virusa, ali je to opet povezano s manjkom državne podrške i nužnošću da se radi, pa makar i uz preuzimanje rizika. Kao jednu od neiskorištenih prilika dosadašnjeg toka pandemije, Demjan Radklif navodi mogućnost obuke zapadnih novinara o izveštavanju na pandemijske teme kod kolega koji u tom sektoru imaju više iskustva. Ipak, kao i dosad, u skoro kolonijalističkom pogledu na svet, mnogo je uobičajenije da novinari sa Zapada podučavaju kolege iz „trećeg sveta“, čak i kad se radi o tematici o kojoj potonji očigledno znaju mnogo više, kao u upravo ovakvoj situaciji. Bilo kako bilo, dok polako ističe druga godina otkad je pandemija globalno potpuno poremetila dosad uobičajeni način života i funkcionisanja sistema, a unutar njega i sveta medija, neke lekcije su barem donekle naučene. Kako sada stvari stoje, a suprotno svim inicijalnim prognozama, čeka nas i treća godina bez povratka na „staru normalnost“. Biće, dakle, vremena da se naučene lekcije primene. A ključnu lekciju valja primeniti tek kad opšta opasnost od kovida-19 prođe, lekciju da svi mi, kao čovečanstvo, ne smemo dopustiti da nas ikad više bilo koji virus iznenadi kao poslovični crni labud.