Buš i cunami

Razmere katastrofe, koju su u Indijskom okeanu izazvali cunami talasi, tek su se nazirale kad su SAD požurile da svoj doprinos međunarodnoj humanitarnoj pomoći za spasavanje ugroženog stanovništva u dvanaest država jugoistočne Azije ograniče na 15 miliona dolara. Ali, Amerika se obrukala: našla se, među moćnima i bogatima, na dnu liste darodavaca.

Norveški diplomata Jan Egeland, koordinator UN za humanitarnu pomoć, izajavio je novinarima: “Mnogi od bogatih bili su darežljiviji kad su bili manje bogati; ne mogu da shvatim zašto smo tako škrti.” Imao je u vidu i svoju zemlju. Ali, kako se Norveška, sa 16,6 miliona dolara pomoći, našla ispred SAD, prozvanim su se osetili Amerikanci.

“Sjedinjene Države nisu škrte”, ozlojeđeno je, u nekoliko televizijskih intervjua, ponavljao Kolin Pauel. Tvrdio je da se radi “samo o prvom koraku” i isticao: “Mi dajemo najveći doprinos međunarodnoj humanitarnoj pomoći u svetu.”

Ispostavilo se da ovo drugo nije tačno. Prema podacima OECD-a, najveći doprinos Međunarodnom fondu za razvoj daje Norveška - 0,92 odsto bruto domaćeg produkta - a SAD samo 0,14 odsto. Pauel je takođe tvrdio da su SAD dale u poslednje četiri godine, to jest u prvom Bušovom mandatu, više za međunarodnu humanitarnu pomoć nego ijedna druga zemlja ili skupina zemalja. A tačno je, kako je naveo “NJujork tajms”, da su u fond za razvoj nerazvijenih u prošloj godini SAD dale 16,2 milijardi, a Evropska unija preko 37 milijardi dolara.

Buš je morao hitno da interveniše: uvećao je pomoć žrtvama cunamija na 35 miliona dolara. Međutim, kako se tada međunarodna humanitarna pomoć ugroženom regionu uvećala na pola milijarde dolara, SAD nisu mnogo poboljšale svoj rejting. Ispred njih su bile Britanija (95 miliona), Švedska (75,5 miliona), Španija (68 miliona), Kina (60 miliona), Francuska (57 miliona), Australija (46,7 miliona).

“NJujork tajms” je pozdravio Bušov zaokret, ali je svejedno tvrdio da su SAD i dalje škrte. Kofi Anan je u međuvremenu odziv na apele UN za sakupljanje humanitarne pomoći ocenio kao “najplemenitiji za koji znamo”. Bilo je već sakupljeno dve milijarde dolara.

Onda je američki predsednik napravio pun obrt: obećao je da će pomoć SAD biti uvećana na 350 miliona dolara! (SAD su bile ubedljivo prve samo jedan dan, jer je Japan najavio da će dati 500 miliona dolara.) Buš je naredio da punih pet dana, od 3. do 7. januara, na javnim zgradama širom SAD zastave budu spuštene na pola koplja u znak saosećanja sa zemljama koje je pogodila tragedija. Najavio je da će SAD, Japan, Australija, Kanada i Indija formirati “jezgro” koje će prednjačiti u obnovi ugroženog regiona. Najzad, uputio je Pauela i svog brata DŽeba Buša, guvernera Floride, da se temeljno upoznaju sa stanjem na licu mesta i potom, 7. januara, prisustvuju međunarodnoj donatorskoj konferenciji u DŽakarti.

Zašto su SAD najpre bile škrte, a sad tako izdašne?

Po svemu sudeći, prva je procena bila rutinska i birokratska, dok je svet očekivao da SAD, kao najmoćnija i najbogatija zemlja, prirodno prednjače u saniranju najveće katastrofe za koju novija istorija zna. Uvećanje sa 15 na 35 miliona dolara usledilo je posle kritike koja je neprijatno pogodila ugled zemlje. Treća odluka je prevashodno politička, motivisana američkim interesima, iako je i humanitarna.

(Istina, obećane velike sume vrlo sporo stižu na odredišta. Iranski grad Bam, koji je prošle godine stradao u zemljotresu, još čeka obećanu pomoć. Buš je 2002. godine obećao pet milijardi dolara godišnje afričkim zemljama, ali do njih dosad nije stigao nijedan dolar.)

Pomoć žrtvama cunamija je prilika za Buša da podigne ugled SAD u Aziji, posebno u muslimanskom svetu, posle invazije na Irak, sugerišu američki analitičari. Indonezija, katastrofom najteže pogođena, velika je muslimanska, ali i strateški važna zemlja u kojoj je antiamerikanizam ojačao. Ako je međunarodna borba protiv terorizma mogla da bude u funkciji američke globalne strategije, na sličan način to može da bude i pomoć u nevolji. “To jeste tragedija, ali je i prilika da se pokaže da terorizam nije sve drugo potisnuo” - kaže Morton Abramovic, nekadašnji ambasador u Tajlandu. “To je šansa za Buša da pokaže kakva smo zemlja.”

Ta šansa će se brzo ukazati. Ako “jezgro” od pet zemalja, na čelu sa SAD, suzi delatnost UN - a to je moguće, jer Buš o svemu nije unapred obavestio Anana - to znači staru praksu u novom mandatu. Amerika želi da najpre pomogne samoj sebi - pod plavom zastavom, ako je moguće.