Emigrantski strahovi

Više od 15 godina  s prodicom živim u Americi. Skoro sve slobodno vreme  trošim na  organizovanje prikupljanja pomoći za ljude ugrožene ratom i nesrećom, na diskusije na raznim forumima i pisanje pisama zapadnim medijima o događajima na Balkanu i praćenje vesti iz Srbije.

Imala sam prilike da upoznam mnoge naše ljude na Zapadu i uvek sam se divila našoj starijoj emigraciji. To su ljudi koji su napustili zemlju posle Drugog svetskog rata kao poražena strana u nesrećnom građanskom ratu i koje režim u otadžbini nije štedeo. I pored tog gorkog iskustva, većina njih je ostala srcem i duhom vezana za otadžbinu i tako su i vaspitavali svoju decu. Kandila i ikone koji su u redakciji “Internacionala”, i o kojima se piše zajedljivo, ogromna većina nas ima po kućama. To nam je jedna od spona sa zemljom iz koje smo potekli i za koju želimo da i naši potomci budu vezani. Da ta velika želja za očuvanjem nacionalnih i kulturnih korena ne postoji, da li bi gospodin V. Mihailović, vlasnik “Internacionala” ulagao u poslove u Srbiji?

U tekstu piše: “Što im toliko smeta Branka Prpa? Kažu: Ne smeta ona nego njena izložba. Dobro, i to je neki odgovor.” Nije to neki odgovor, to je odgovor koji sve objašnjava.

Spornu izložbu ja, naravno, nisam videla, ali iz onoga što čitam, a vi me ispravite ako grešim, vidim da je na izložbi broj žrtava u Srbiji u Drugom svetskom ratu smanjen, da nije dobro prikazano stradanje naroda u Srbiji u Prvom svetskom ratu, da je bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine”. okarakterisano kao “Rat s NATO 1999. godine.

Plašim se, čitajući o događajima kao što je sporna izložba, da se prekrojena srpska istorija pokušava nametnuti i u Srbiji kao zvanična verzija koju će mladi morati uskoro da uče u školama. Zbog tog straha sam zahvalna “Internacionalu” što je na takve probleme ukazao.

Dr Mirjana Petrović
San Dijego, Kalifornija, SAD