Dva modela razvoja

Kada čitam ocene uvaženih kolega o ekonomskim događanjima u 2004. i perspektivama za 2005. godinu, pitam se da li govore o istoj zemlji - Srbiji - i istoj privredi - ovoj srpskoj. Jer, njihove ocene su često toliko divergentne da je (bar meni) očigledno da razlike manje proističu iz drugačijih profesionalnih shvatanja, a više iz nekih drugih razloga; na primer, političkih. I zaista, ovu vladu je lako opljunuti, ukoliko ste tvrda opozicija, a nije je teško ni braniti, ukoliko ih simpatišete ili ste jedan od njih. Hoću reći, slika nije crno-bela, jer postoje i pozitivne i negativne tendencije.

Glavni rezultat 2004. godine mogao bi da bude visok ekonomski rast, od 8 posto, što je na nivou ekonomija koje se najbrže razvijaju u svetu. Međutim, tu postoji jedno “ali”: ozbiljno je pitanje da li se može imati puno poverenje u ovu procenu budući da je statistički sistem Srbije u ozbiljnoj krizi; stara evidenciona tehnologija više nije moguća, a nova, zasnovana na savremenim ozbiljnim metodima ocenjivanja, nije dovoljno razvijena. Slobodnije rečeno, bojim se da je razgovor glavnih statističara tekao otprilike ovako: poljoprivredna proizvodnja je, nema sumnje, znatno porasla u 2004. godini prema lošoj 2003, mada ne znamo tačno za koliko (ko bi izbrojao sve jabuke i prasiće?); fizički obim proizvodnje onog dela industrije koji pratimo je napredovao za oko 6 posto, mada to ne znači 6 posto društvenog proizvoda cele industrije; uh, usluge nikako ni približno da uhvatimo, ali se možemo složiti da su lepo porasle; i, koliko da stavimo da je porastao ukupni društveni proizvod? Osam posto? Može, zvuči dobro.

Bilo kako bilo, rast u 2004. godini svakako je bio pristojan, pa iznosio on 5,6 ili 8 posto. Meni nije najvažnije pitanje ko je sve za to zaslužan i koliko (bivša ili sadašnja vlada, bog žetve ili neko četvrti), već da li je rast održiv i hoćemo li i sledećih godina beležiti slične stope rasta ili će 2004. godina biti izuzetak za sećanje.

Neki činioci rasta su jednokratni i ne može se očekivati da će i ove godine dati jednak doprinos rastu. Tako poljoprivreda, čak i ukoliko godina bude dobra, teško da može dostići prošlogodišnji nivo. A lako je moguć podbačaj.

Zatim, bitan deo rasta industrije posledica je povoljnih efekata privatizacije iz prethodnih godina. Ta će preduzeća nastaviti da rade dobro, ali takav skok proizvodnje neće imati u 2005. godini.

Uzgred, nešto nam je privatizacija hramala tokom 2004. godine. Da li je u pitanju nazadna ideologija, da li loša kadrovska rešenja, da li težina posla privatizacije sve lošijih preduzeća, teško je reći, ali je sigurno da je to zadatak koji reformska vlada ne sme da izbegava tokom ove godine.

Jedan težak i komplikovan posao praktično nije ni započet, a kad će, ne znamo - posao restrukturiranja velikih javnih preduzeća (Železnica, NIS, EPS...) i velikih gubitaša (onih sa liste od 60 predviđenih za restrukturiranje pre privatizacije). Oni slabo privređuju i slabo plaćaju poreze, a gutaju budžetske i druge pare. Problem je socijalni aspekt, jer su veliki, znaju to i prete štrajkovima. Ima li Aleksandra da preseče ovaj Gordijev čvor?

Šire posmatrano, javna potrošnja u Srbiji je prevelika. Svi očekuju pare iz budžeta i socijalnih fondova, a privreda je krhka i teško podnosi teret, što ugrožava budući razvoj. I svi su za smanjenje javne potrošnje, ali u nekom budućem vremenu. Tako je sadašnji ministar finansija napravio preveliki, u osnovi demagoški budžet na početku mandata, pa još sa velikim deficitom, te je bilo nužno da ga MMF tvrdim odbijanjem vrati na pravi put.

Monetarna politika bila je u 2004. godini umerena, kako i treba, a nešto viša inflacija od planirane nije kraj sveta, posebno ukoliko je proguta MMF. Politika kursa bila je, kao i obično, pogrešna, više usmerena na očuvanje domaće finansijske i političke stabilnosti nego spoljnoekonomske, što bi trebalo da joj bude osnovni cilj. Stoga je uvećan i inače ogroman spoljnotrgovinski deficit.

Za ove četiri godine korišćena su dva modela razvoja. Prvi, iz perioda 2001-2003, oslonjen na visok priliv stranog kapitala koji bi trebalo da podigne domaću tražnju i proizvodnju, nije dao dobre rezultate, a ni tog priliva više nema. Drugi model, iz prošle godine, zasnovan je na pozitivnim efektima privatizacije, ali se i on iscrpljuje.

Srbiji sada ostaje treći, uobičajen put za tranzicione zemlje, oslonjen na bitno povećanje izvoza koje bi trebalo da povuče proizvodnju. Trougao bi bio: spoljna trgovina - strane direktne investicije - rast. Ova strategija podrazumeva prilagođavanje domaćeg ekonomskog ambijenta: otvorenost prema svetu, političku stabilnost, kurs dinara, zaštitu svojine i ugovora itd.

Nova skupština donela je veliki broj reformskih zakona, što ovaj, zakonodavni deo tranzicije postepeno dovodi u završnu fazu. No, pokazuje se da je donošenje zakona daleko lakši deo posla, a njihovo sprovođenje znatno teži. Očevidne su velike slabosti i (trgovinskog) pravosuđa, i klasične državne uprave i regulatornih agencija (sa osnivanjem mnogih se kasni)... Koštuničina vlada na svom barjaku ima institucionalno jačanje kao vodeću parolu, a na tom planu je, kada je ekonomija u pitanju, najmanje postigla.

Jednom rečju, 2004. bila je jedna obična godina, ni posebno uspešna, ni sasvim neuspešna. Nadajmo se da će ova biti bolja.

Na kraju, nadam se da u 2005. neće biti skandala kakav je bio onaj sa Knjazom Milošem. Ne samo da je vlada očajno odigrala partiju, već se i teško obrukala: ne sme se u jednoj evropskoj zemlji menjati odluka nezavisne Komisije za hartije od vrednosti, inače sasvim opravdana, uz pomoć policijskog (UPBOK) pritiska i pretnji!

Boško Mijatović