Pad “jastreba”

U svitanje 28. februara 1994. osam aviona (šest tipa ldquo;jastrebrdquo; i dva ldquo;orlardquo;) vojske Republike Srpske Krajine krenuli su sa aerodroma Udbina u napad na vojnu fabriku ldquo;Bratstvordquo; pod kontrolom bosanskih Muslimana u Novom Travniku. Nešto kasnije, lovci NATO primenili su akciju zatvorenog neba nad BiH. Poginuli su piloti Goran Zarić, Ranko Vukmirović i Zlatan Pešić. Imena stradalih pilota nikada nisu saopštena, niti je čak iko od strana u ratu zvanično priznao identitet ovih letelica, pa čak je bio nepoznat i njihov tačan broj.

Od ukupno osam aviona, raketama vazduh-vazduh i topovima oboreno je pet, dok je šesti ndash; jedan ldquo;jastrebrdquo; ndash; bio pogođen ali je uspeo da se vrati na Udbinu. Uroš Studen (do sredine 1994. godine bio je zamenik komandanta aerodroma Udbina, a posle je prešao na bihaćki aerodrom) i još jedan pilot bili su pogođeni ali su uspeli da se katapultiraju. Studen je posle obaranja peške stigao do Jajca koje je u to vreme bilo u rukama vojske bosanskih Srba.

Spasla su se i još četvorica pilota čija imena ne pominjemo jer je reč o ljudima koji uglavnom žive u bivšim jugoslovenskim republikama.

U to vreme, fabrika ldquo;Bratstvordquo; proizvodila je neke raketne cevi i u njoj je do početka rata bilo smešteno deset raketnih sistema ldquo;orkanrdquo;. Uprkos tome što je rat u Bosni već počeo, zbog pogrešne procene ovi sistemi, prema saznanjima NIN-a, nisu bili izvučeni iz fabrike. Reč je o razornim raketnim sistemima domašaja preko 40 kilometara. Avioni su ušli u bosanski vazdušni prostor, bombardovali fabriku klasičnim nevođenim sredstvima, dakle raketama i bombama, i krenuli nazad. Zatim su oboreni.

ldquo;Letelo se nisko, jer je postojala procena da ćemo tako biti teže uočljivi za F-16 koji su kružili bosanskim nebomrdquo;, kaže Uroš Studen, preživeli pilot čiji je avion oboren. Procena je, međutim, bila pogrešna ndash; avioni su bili uočeni još pri ulasku u bosanski prostor. Zato i jeste jedno od pitanja zašto nisu napadnuti odmah, tj. zašto se čekalo da prvo dejstvuju pa da tek onda i sami postanu mete.

Dva ldquo;orlardquo;, videvši da ih lovci NATO-a napadaju, odletela su prema Splitu odakle su posle stigli na Udbinu. Brodovi NATO-a koji su bili u Jadranu, registrovali su ih kao hrvatske avione. To je poslužilo kao osnov priče o učešću hrvatskih aviona u ovom događaju. Scaron;to se tiče preostalog pogođenog ldquo;jastrebardquo;, onog šestog, on je doleteo do Petrovca i tamo sleteo sa oštećenim komandama. Zanimljivo da je ovaj pilot imao tog jutra dva vizuelna kontakta sa američkim lovcima. Jedan kada je pogođen, a nešto kasnije, kada mu je F-16 prišao na dvadesetak metara i skoro minut su leteli uporedo. Pilot ldquo;jastrebardquo; nije u prvi mah znao šta da uradi, videvši da ga protivnički avion ne gađa više. ldquo;Mahnuordquo; mu je krilima... A onda je i ldquo;fantomrdquo; ldquo;mahnuordquo;, napravio nagli zaokret i pod punim gasom odleteo ka moru...

Pilotima-dobrovoljcima (praksa je bila da se ne govori svima šta je cilj, već da se traže dobrovoljci i uoči same akcije samo njima saopšti kuda idu) bilo je rečeno da se fabrika bombarduje zato što je u tom trenutku ova fabrika kojom su upravljali bosanski Muslimani proizvodila delove raketnog naoružanja i da je svoje proizvode ilegalno prodavala u ona područja u svetu koja su bila pod zabranom uvoza oružja (Palestinci, na primer). Time su dolazili do finansijskih sredstava kojima su, možda, nabavljali naoružanje za sopstvene potrebe. Kao dodatni razlog za napad mogli su poslužiti i zaostali sistemi ldquo;orkanrdquo;, koji su lako mogli postati pretnja srpskim položajima. Sudbina ovih ldquo;orkanardquo; do kraja rata je ostala nerasvetljena.

U to vreme, postojala je saradnja između vlada RS i RSK, i formalno, akcija je izvedena pod zajedničkim kišobranom. Ovaj događaj se povezuje sa mnoštvom više ili manje proverenih priča iz rata u BiH. Mogući razlog bombardovanja, prema nekim navodima, krije se u nekom interesu neformalnog srpsko-hrvatskog saveza. U tom trenutku besneo je u srednjoj Bosni muslimansko-hrvatski sukob. Hrvati su pokušavali da zagospodare dolinom reke Lašve. Muslimani su uspešno branili svoje pozicije, a oružje im je, navodno, stizalo i iz ove fabrike, koju je srpska avijacija napala. Ako u ovoj priči ima istine, onda je to samo jedan od bizarnih primera saradnje srpskih jedinica sa nekim od ldquo;neprijateljardquo;, a protiv treće strane u sukobu. O takvim primerima je govorio i lord Oven, a takav događaj je i navodno davanje dvadesetak tenkova koje je Hrvatima lično podario Ratko Mladić, a kojima su posle Hrvati tukli Srbe. Srbi iz Krajine su se inače ljutili zbog ovoga, protestovali kod Miloševića, tvrdeći da je ldquo;suludo praviti od Muslimana suštinske neprijatelje kada oni to nisu i ne bi ni morali da budurdquo;. Milošević je odgovarao da on nema nikakvu kontrolu nad Karayićem.

Scaron;ta god da je istina, detalji ovog događaja su do danas obavijeni velom tajne i očito da nijedna strana nije imala interesa da se pohvali ili požali zbog obaranja srpskih aviona. NATO (lovci su inače pripadali američkom vazduhoplovstvu) nije uopšte znao koliki je broj aviona bio oboren, niti koji su tipovi letelica u pitanju, niti su znali koliko je pilota stradalo. To pokazuje i jedna od izjava portparola NATO u kojoj stoji da su dva američka lovca oborila u rejonu Banje Luke četiri ldquo;galebardquo; (u stvari, oboreni su avioni ldquo;jastrebrdquo;, mada je reč o sličnim avionima), a da je nejasno šta se desilo sa još dva nepogođena aviona.

Da je u pitanju više od četiri aviona, obaveštajcima u Beogradu i međunarodnoj javnosti, pokazale su, međutim, nekoliko dana kasnije štampane čitulje u dnevnim novinama u Srbiji, koje su tada bile i glavni izvor informacija o ovom događaju.