Raj sa ukusom aluminijuma

Srce turizma u Srbiji obolelo je od aritmije. Lečenje je moguće, ali zahteva mnogo ulaganja, odricanja, volje i brige.

Ovako bi ukratko izgledala dijagnoza Kopaoniku, jedinom našem zimskom centru koji može da se meri sa onima u Evropi. Odnosno, po svemu bi mogao da nije nekoliko “ali”, od kojih je najveće - voda, ona iz vodovoda, česmovača. Neispravna je, hemijski, i već nekoliko godina zabranjena za ljudsku upotrebu. To znači: za piće, pripremanje hrane... Mutna je, sadrži veće od dozvoljenih količina organskih materija i aluminijuma. Vodovod, međutim, nije zatvoren, a ova voda koristi se i dalje za, na primer, pripremanje namirnica.

Uprošćena novinska informacija mogla bi da izgleda i ovako, i bila bi u osnovi istinita, ali ne bi osvetlila ceo problem. Kao i sve u ovoj zemlji, rašomon vodi u prošlost, svako od upletenih ima svoj, vrlo ubedljiv, alibi, a konačno rešenje problema u nedogledu je.

Ovih dana biće tačno 25 godina kako je “Geneks”, uz saglasnost države, počeo da od divljeg Kopaonika pravi turistički raj. A to je podrazumevalo da treba sagraditi sve: od hotela, do puteva i ostale, kompletne, infrastrukture, što znači i - vodovod. I ne samo da sagradi, nego i da o svemu tome brine, dalje ulaže, gradi, razvija.

Fabrika vode puštena je u rad pre 22 godine. Projektovana za protočni kapacitet od oko 25 litara u sekundi, ona je u to vreme mogla da zadovolji potrebe relativno malog broja korisnika, njih oko 3 000.

Da zadovolji i po kvalitetu, jer je uspevala da iz površinske vode odstrani, preradom, organske materije, kojih u ovakvoj vrsti voda, po pravilu, ima - od lišća pa nadalje.

Centar se, međutim, širio. I divlja gradnja. Vodovod je 1985. preuzela opština Raška, šest godina u njega ništa nije uložila, pa ga je, 1991. godine, vratila “Geneksu” na upravljanje. Došle su sankcije. I ratovi. Moćni “Geneks” je postao krhki “Geneks”, a fabrika vode od 25 litara u sekundi više nije mogla da zadovolji potrebe nekoliko puta naraslog broja korisnika.

Danas voda protiče u količini od najmanje 35 litara u sekundi, ponekad i svih 40, što znači da ne stiže hemijski da se pročisti. Kapacitet postojeće fabrike je, jednostavno, mali.

Zvonko Platiša, sanitarni inspektor u Ministarstvu zdravlja Srbije, gde već 10 godina radi na poslovima vodosnabdevanja, sa direktnim zadatkom da nadzire objekte za snabdevanje vodom, objašnjava za NIN tehnologiju prerade površinskih voda:

- Po prirodi stvari one su mutne. Radi smanjenja mutnoće u njih se, kao jedna od hemikalija, dodaje aluminijum sulfat. NJemu je, međutim, potrebno određeno vreme da bi se vezao sa suspendovanim česticama i otežao ih, što dovodi do toga da one padnu na dno reaktora i tako se smanji mutnoća. Da bi se ovo postiglo, voda mora maltene da stoji neko vreme. Na Kopaoniku je, međutim, vreme zadržavanja vode, zbog većeg protoka od projektovanog, znatno smanjeno, ona prosto proleće kroz postrojenje, pa aluminijum ne stiže da se veže za suspendovane čestice, nego prolazi kroz mrežu, odnosno, taloži se u cevima. Voda je, zato, pokazuju analize, i mutna i sadrži količine aluminijuma veće od dozvoljenih, ponekad i nekoliko puta veće. A organske materije se iskazuju u analizama preko povećane potrošnje kalijum permanganata.

Da li to znači da se svi koji piju, jedu (kroz hranu) ili na bilo koji drugi način koriste ovakvu vodu, direktno truju? Ne, daleko od toga, posledice po zdravlje mogu nastati tek posle nekoliko godina, odnosno decenija njenog korišćenja (što znači da pogotovo turisti ne bi trebalo posebno da se brinu), ali, po našem, važećem, Zakonu o vodama, koji ne razlikuje turističke centre od gradskih središta i “odloženu” opasnost od trenutne, po članu 113, ona je neispravna i time zabranjena za upotrebu.

Gospodin Platiša kaže:

- Voda iz vodovoda na Kopaoniku nije ispravna. Naš inspektor, sa sedištem u Raškom okrugu, koji je nadležan za Kopaonik, još avgusta 2001. doneo je rešenje da se zabranjuje upotreba vode za piće “centralnog vodovodnog sistema TC Kopaonik”.

Razlog: fizičko-hemijska neispravnost “na parametre mutnoće, utroška KMnO4 i rezidualnog aluminijuma”. Zbog “delimičnog neizvršenja rešenja (upotreba vode za pripremu namirnica i dva bazena za kupanje gostiju)”, februara 2002. podnet je zahtev nadležnom sudu za pokretanje prekršajnog postupka, na osnovu čega je novčano kažnjeno “odgovorno lice” na Kopaoniku. Slučaj je na kraju obustavljen zbog “apsolutne zastarelosti”.

Sanitarni inspektor podneo je, februara 2002, i zahtev za pokretanje postupka za privredni prestup Tužilaštvu u Beogradu. O epilogu, ako ga je uopšte bilo, nije obavešten.

Da li je vodovod trebalo zatvoriti? Gospodin Platiša objašnjava:

- Kad bi se bukvalno gledalo, trebalo je. Ali, mora se znati, to bi moglo da izazove veće probleme nego što su sada. Ta voda se, recimo, koristi i za toalete... Treba odmeriti korist i štetu i biti fleksibilan. Važeći zakon, koji, naravno, poštujemo, sve, ipak, posmatra crno-belo - ili je nešto potpuno dobro ili nije dobro, ispravno ili neispravno. Priprema se novi pravilnik, u kome se neće menjati parametri koji ukazuju na kvalitet vode, ali će se inspektorima ostaviti odrešene ruke da svoja rešenja prilagođavaju konkretnoj situaciji.

Platiša dodaje:

- Sanitarna inspekcija širom Srbije suočava se sa dosta problema. Mnogi vodovodi imaju rešenje da budu zatvoreni. Ali, ponavljam dilemu - da li je bolje potpuno zatvoriti vodu ako je neispravna ili je pustiti, a upoznati ljude sa njenim kvalitetom?

Na Kopaoniku voda je ostala u mreži. Hoteli su oblepljeni upozorenjima da nije za piće, a po sobama je, bar u “Geneksovim” hotelima, gostima stavljena na raspolaganje flaširana.

Podsećanja radi: “Geneks” se na Kopaonik vratio praktično tek 2001. godine. Oko 12 godina, koliko o ovom turističkom centru niko nije brinuo, ulagao, popravljao, gradio, ostavilo je beleg. Ruinu treba oporaviti, a vodovod je samo delić onoga što zahteva velike investicije. “Geneks” više nije ono što je bio, finansijska i svaka druga moć se istanjila, a država niti ima snage, niti dovoljno volje da pomogne da se ponovo uzdigne jedna od njenih malobrojnih turističkih zastava.

“Kvari” se u mreži Juna prošle godine na Kopaoniku je održan sastanak čija je tema bila “problemi sa pitkom vodom”. Bili su prisutni ljudi iz “Geneksa”, Ministarstva zdravlja, Zavoda za zdravstvenu zaštitu u Kraljevu (koji ovu vodu najčešće analizira), Beogradskog vodovoda (i savetnik iz Nemačke koji radi u ovoj firmi) i VMA. Saopšteno je da analize pokazuju da je na izlasku iz filtera neispravno šest odsto uzoraka vode, a na točećim mestima (slavinama) 74 odsto (Svetska zdravstvena organizacija toleriše do 20 odsto neispravnosti u kontinuitetu praćenja nekog vodovoda). Znači - voda se “kvari” prolazeći kroz mrežu. Za uređaj za automatsko doziranje konstatovano je da samo prepoznaje protok, ali ne i kvalitet sirove vode. Kao i da komisijska primopredaja uređaja nije obavljena. I zaključeno: do početka zimske sezone 2004-2005. treba postići “željeni kvalitet pitke vode”. Što nije urađeno.

U “Geneksu” su pokušali da reše, kako i koliko im je kesa dozvolila (grubo rečeno - krpljenjem, blago - maksimalno prema svojim mogućnostima), i problem vodosnabdevanja. Angažovana je austrijska firma “Eurotron” koja je postavila dozator hemikalija na početku puta vode kroz mrežu. Računalo se sa tim da je površinska voda po pravilu nestalnog kvaliteta, da za deset minuta može da se promeni iz bistre u mutnu. I da se moraju stalno, bez prekida, pratiti ove promene, što zahteva i pojačan ljudski angažman.

Nabavljeni uređaj trebalo je zato da reaguje brzo i odmah - da odredi kvalitet vode i dozira hemikalije. Montiran je, ali tada nastaje novi spor. Uređaj, istina, odmah po doziranju, na ulasku u mrežu, izbacuje kvalitetnu vodu, ali ne i iz česama - na putu kroz vodovod ona se ponovo “zagadi”.

Treba još nešto znati: prava opasnost nastaje kad se mutna voda, ona opterećena organskim materijama, hloriše. Tada nastaju trihalometani, koji su potencijalno - kancerogeni. A voda se mora hlorisati da bi se uništile bakterije, odnosno da bi bila mikrobiološki ispravna (što voda na Kopaoniku jeste)...

U prilično nepreciznom ugovoru dve firme piše da uređaj treba da obezbedi dobar kvalitet vode po “evropskim i jugoslovenskim standardima”. Evropski znače - posle dozatora, srpski - iz česme. Pa Boris Haler, vlasnik “Eurotrona”, smatra da je ispoštovao ugovoreno i traži da mu se ugrađeni uređaj plati, a “Geneks” to ne želi jer nije dobijen kvalitet vode koji je očekivao.

Usledila je žestoka prepiska, pre svega iz Klagenfurta ka Beogradu. U jednom od svojih pisama Miloradu Savićeviću, direktoru “Internationala CG” (“Geneks grupa”), Boris Haler krajnje oštro saopštava:

“Moje strpljenje je nestalo! Zato od vas tražim da do sutra platite dug od 172.642,63 evra!”

A ako se to ne učini, preti krivičnom prijavom u Austriji i Srbiji, problemima u dobijanju šengenskih viza za rukovodioce “Geneksa”, informisanjem stranih turističkih agencija o problemu... I zaključuje:

“Ovo je vaša poslednja šansa da platite!”

Pismo je upućeno krajem oktobra, i od tada malo toga se promenilo. Uređaj koji je “Eurotron” ugradio nije trenutno u upotrebi, “Geneks” nije platio, a zašto, objašnjava za NIN gospodin Savićević:

- Pre ulaska u posao ova austrijska kuća upoznala se sa problemom na Kopaoniku. I prihvatili su da zadovolje naš, jugoslovenski standard, dakle da voda bude ispravna na mestu točenja, na slavini. Dali smo avans, oprema je ugrađena, ali voda nikako nije bila u redu. U pitanju je automatski dozator za hemikalije, koji je, međutim, bez analitičkog instrumenta za prethodnu analizu vode. Počeli su da menjaju hemikalije, ali voda nikako da se popravi, uređaj nije davao rezultate... Problem, očito, prevazilazi njihove moći. Potcenili su problem, da je u pitanju površinska voda, i ne mogu da ga reše. A mi moramo da štitimo naša prava. Na kraju krajeva, mi smo daleko pogođeniji od njih, jer zbog problema koji nije rešen, trpimo na svaki način, i finansijski.

Haler u razgovoru za NIN, međutim, tvrdi:

- Iz veštačenja nadležnih instituta i zavoda za zaštitu zdravlja proizlazi da naše postrojenje besprekorno radi kada se koristi u skladu sa uputstvima. To se ne čini. Štaviše, već nekoliko meseci ne koriste se hemikalije koje smo mi propisali niti se pravilno primenjuje doziranje koje je propisano. Dakle, trenutno loš kvalitet vode nije posledica našeg lošeg postrojenja, nego manjkavog opsluživanja... A nisu platili ni one aparate o kojima se nikada nije diskutovalo, protiv kojih nisu podneli nikakve reklamacije. Namerno odbijaju i izdavanje zapisnika o primopredaji, zbog čega se postojeći dokumentarni akreditiv ne može unovčiti... Nisu zainteresovani ni za kakvo rešenje, nego samo pokušavaju providnim argumentima da izbegnu plaćanje.

- To nije tačno! - odlučno odvraća Savićević. - Predložili smo neutralnu komisiju eksperata, on je odbio. Samo viče: dajte mi pare, dajte mi pare! Podvući ćemo crtu, izračunati koliki su naši dopunski troškovi i šteta zbog svega, napraviti obračun i ponuditi poravnanje. Pa nama daleko veća austrijska firma gradi žičaru. I odlično sarađujemo! Mi smo stara firma, ne bismo se i nećemo brukati za nekih 100.000 dolara.

- 181.603,16! - ne odustaje od svojih potraživanja Boris Haler. - U dug je uključena i kamata od 8 odsto do kraja 2004. Ako ne plate, Interpol će preduzeti istražne radnje zbog teške prevare... Tim licima se više neće izdavati šengenske vize. Obavestićemo i međunarodnog turoperatora TUI, koji vodi skijaško područje Kopaonika, u svojim katalozima o događajima i problematici vezanoj za vodu.

U njegovoj firmi nezvanično objašnjavaju da je problem u vodovodnoj mreži, u cevima, u kojima se nataložila nečistoća, a njihovo održavanje nije obaveza “Eurotrona”.

Direktor Savićević odgovara:

- Besmislice! Preti vizama!? Mi smo ozbiljan partner, odgovoran prema potrošačima. To što od njega tražimo da ispoštuje ugovor, vrlo je savesno, ne možemo da ga pustimo jer će mene sutra juriti da sam dobio “bakšiš” od njega. Da ne pominjem da je falsifikovao tovarne listove, naplatio pumpu koju nije isporučio, a još nas blati. Ali, kažem, ni mi nećemo da teramo mak na konac. Svešćemo račune, ako se složi, platićemo, ako ne, neka ide na arbitražu, neka tuži.

I dodaje:

- Veoma smo ozbiljno shvatili problem i savesno gledamo da stvorimo dobru vodu za potrošače. Potrebna je, međutim, nova fabrika vode sa podzemnim izvorom. Pa da se lageruje i pumpa gore u rezervoare. Projekat ćemo sada da poručimo, a ko će posle da investira pitanje je, “Geneks” do kraja godine čeka privatizacija i moguće je da nećemo ni postojati u formi u kojoj danas postojimo na Kopaoniku. Treba znati: mi nismo nesavesni, ali nismo ni čudotvorci. Višegodišnje neulaganje mora da se nadoknadi snažnom investicijom u vodovod. Spremni smo i da uzmemo kredit i da tako podignemo novu fabriku vode, jer donacije za to nećemo dobiti.

A dotle, dok se ne izgradi ovo postrojenje, što je investicija vredna oko pet miliona evra i daleka otprilike jednu deceniju? u “Geneksu” su, kažu, pripremili, u saradnji sa našim stručnjacima, inovacije u već postojećoj fabrici vode koje će bitno popraviti kvalitet konačnog proizvoda. I dodaju da će svi objekti na Kopaoniku, i bespravno i legalno građeni, morati da plaćaju vodu, koja će, logično, biti skuplja od one, na primer, u Beogradu.

- Problem sa vodom na Kopaoniku jeste ozbiljan, ali ga ne treba dizati na pijedestal nacionalnih. Teže je, na primer, u Vojvodini, gde u vodi ima teških metala i veoma je komplikovano to rešiti - zaključuje direktor Savićević.

Očito je da “Geneks” čini sve što može, očito je da “Geneks” više ne može ono što je mogao ranije, da je problem prevazišao njegovu moć, očito je da država mora da pomogne da turistički Kopaonik nastavi da se razvija (makar i povoljnim kreditima), i očito je da Srbiji takav Kopaonik treba.

“Crvena voda”, koja sada curi iz tamošnjih slavina, neće nikoga ubiti, niti je otrovna osim ako se svakodnevno ne pije nekoliko (desetina) godina, ali razvoja turističkog srca zemlje nema pod senkom “sumnjive” vode za piće. Bez obzira na to koliko Srbi tradicionalno bili ravnodušni prema svom zdravlju. Problem je, ipak, pre svega civilizacijski.