Decenije srpskog zaborava

Učešće Srbije u Prvom svetskom ratu osuđivano je decenijama na krivo tumačenje, da bi se i tako falsifikovano i oklevetano, takođe zaboravljalo. To je umnogome odredilo našu sudbinu do danas. Zašto ta igra skrivanja čak i u našim danima? Obeležavanje devedesete godišnjice Prvog svetskog rata bilo je bledo i stidljivo, kao da se želelo što pre pobeći od tog datuma. Ipak, nadao sam se da će se čuti makar neki neprigušen glas.

Zaista, decembra prošle godine na Televiziji Beograd počelo je emitovanje izuzetno istorijski objektivne dokumentarne serije “U spomen Velikom ratu”. Kroz sudbinu ratnih žrtava prikazani su ključni momenti učešća Srbije u Prvom svetskom ratu i pokazano kako su se Srbi i srpska javnost sećali tog po njih usudnog rata, ali i kako su ga zaboravljali, dok su ga vlastodršci svih vremena instrumentalizovali da bi tako opravdali svoje političke ciljeve. Serija ima otrežnjujuću funkciju, jer kroz prikaz tretmana tradicija Prvog svetskog rata govori zašto smo danas tu gde jesmo i - što je retkost na TV - bavi se uzrocima a ne samo posledicama te sramne pojave.

Na sve to, nažalost, pala je senka: za manje značajne serije organizuju se konferencije za štampu i prethodno se najavljuju u emisijama za publicitet programa, a o seriji “U spomen Velikom ratu” - ćutanje. I zar je moguće da nacionalna televizija seriju o najznačajnijem događaju srpske istorije dvadesetog veka emituje u 23 časa na Drugom programu? Zar su za nacionalnu televiziju važnije tobože zabavne emisije i beskrajne srceparatelne serije koje se emituju u povoljnijem vremenu uz enorman publicitet?! I zar serija “U spomen Velikom ratu” od 12 jednočasovnih epizoda u nekom ranijem terminu i na Prvom programu ne bi bila gledanija nego na Drugom programu u pretponoćnom času? I nije li interes nacionalne televizije da takvu seriju vidi što više gledalaca? Da nije u pitanju kvalitet serije? Kao višegodišnji glavni i odgovorni urednik “Radio TV revije”, kad je bila poseban nedeljni magazin sa danas nezamislivim prosečnim tiražom od 250 000 primeraka, a ne “Politikin” dodatak petkom, valjda sam u stanju da ocenim vrednost serije. I scenario, i režija, i rad direktora fotografije i montaža, kao i tonska realizacija i izbor muzike, mogu se smatrati uzornim, retko viđenim na našim televizijama u poslednje vreme. Epizode serije su, sem toga, ujednačene vrednosti, što se inače teško postiže u serijama, i tako dramaturški postavljene da 60 minuta, koliko svaka traje, proleti kao tren. Red je i da pomenem da je, prema najavi u “Politici”, serija rađena više godina i to na filmu, po scenariju dr Miroslava Savićevića, književnika i Nebojše Savićevića, docenta FDU, koji je seriju režirao. Ideju za seriju dala je mr Olga Manojlović i napisala početni stručni tekst, a iz špice vidimo da je u pripremi i dopunskim istraživanjima angažovan kompetentan tim istraživača i konsultanata - istoričara, vojnih istoričara, istoričara umetnosti, fotografije, filma i književnosti, kao i da su realizaciju serije pomogli mnogi pojedinci i ustanove.

Kako da odgovorimo zašto je, onda, ova serija neprikladno plasirana u programu? Da li je to samo nedotupavno robovanje tzv. šemi TV programa koja određuje kada će se emitovati dokumentarne emisije, ili je reč o prstima uvek dobro skrivenih proizvođača zaborava? Jer ni Aleksandar Tijanić, generalni direktor, ni akademik Nikša Stipčević, predsednik Upravnog odbora RTS sigurno nisu i ne mogu biti ta vrsti ljudi. Očito je da u RTS još postoje pritajene snage koje bi i dalje htele da poništavaju srpsku prošlost predajući je večitom zaboravu i lišavajući nas njenih pouka. A možda je i reč o sasvim prizemnim mahinacijama pojedinaca, sviklih na lakejsko dodvoravanje snagama zaborava van RTS-a, spremnih i sada da ometaju realizaciju pojedinih nacionalno otrežnjavajućih projekata - pogotovo onih koji zadiru u savremenost - i da ih, kad se ipak realizuju, skrajnu samo sebi znanim radnjama.

Branko Đurica,
Beograd