Demoni Aleksandra Jerkova

Čoveka koji danas-sutra puni ili je već napunio pedesetu, u svemu, kako u javnom tako i u privatnom životu, kako u sopstvenim očima tako i u očima drugih, određuje delo koje je stvorio. Zasadio vinograd, podigao crkvu, namnožio porodicu, sazidao kuću, napisao knjige..., zavisno od toga ko je za šta opredeljen, da ne kažem - predodređen. Nerealizovan čovek - to je klupko nesreće, koje u pedesetim počinje da se mrsi i svakim danom dublje tone u nerazjebivu konfuziju i tragiku.

Upravo stoga, poslednjih leta retko sam čitao tekstove Aleksandra - Saše Jerkova, čak i onda kada se pokušavao zabaviti, na primer, mojim knjigama. Otuda, dakle, nisam nalazio za shodno da “poganim pero” Sašinim krupnim NIČEVO u vidu “kritičkih ogleda”, mada je tu i tamo razloga možda i bilo. Junaštvo li je udariti na večitog mladića srpske književne kritike?!

U pretprazničkim novinama (NIN, 13. 1. 2005.) nagazih, međutim, na jedan Sašin minimalistički esejčić pod naslovom “Isterivanje demona”, u kojem je zamenica “to” na tako skučenom prostoru upotrebljena čak osamnaest puta, sedam puta njome počinje rečenica, što kazanom tekstancetu obezbeđuje poseban stilski kvalitet i smisaonu jasnoću. Svoje “to” autor je zapravo, postmodernistički svrstao u žanr “ozbiljnog komentara” i ono je najzad privuklo moju pažnju. Verujem da bih dotično “to” uspešno prekoračio da samo dve stranice dalje, u istim novinama, nije zinula duboka i mračna rupa naše kulturne istorije - delić Titova tajnog arhiva gotovo jerkovljevski sročenih esejčića-dostavica, jedva dostojan potonjeg Sašinog egzorcističkog bajanja povodom objavljivanja dvaju savremenih srpskih romana čiji pisci iz, po meni, neopravdanih razloga nisu u prilici da Jerkovu tako lako otpišu.

Formalni nadražaj za svoje poslednje “to” Saša je, dakle, iscedio iz za istu svrhu višekrat ceđene analize pojave romana “Čudesna hronika noći”, čiji sam izdavač i urednik, duplirajući dozu Legijinim romanom “Gvozdeni rov”.

“Huljama, ništarijama, gadovima i prevarantima, a naročito ubicama i bednim političarima treba odati priznanje” - tako počinje Sašina egzorcistička akalica. Onaj ko bar nešto zna o ritualu isterivanja zlih duhova, zna i da su materijalni povodi u tom poslu samo manifestacija unutrašnjeg stanja egzorciste. Shodno tome, u Sašinom “to” sam Saša je subjekat i objekat odavanja priznanja “huljama, ništarijama, gadovima i prevarantima...”.

Šta Saša, u stvari, gorko zamera svetu, zemlji i narodu u kojem živi? Šta je to što je Saša prepoznao kao drugo lice lične nesreće? Kolaž citata iz Sašinog “to” veoma je rečit. “U našoj odvratnoj stvarnosti”, u “zemlji u kojoj se niskost uglavnom isplati a zločin veoma često ostaje nekažnjen”, Saleta izgleda sjebaše “šarolike negativne pojave” putem kojih se grade “kultovi podlosti i zla”, jer “istaknuti likovi sa dugog spiska mračnih pojava pišu i objavljuju knjige”, “od optuženika pravi se romantični lik pisca, a to nikako ne pristaje ni Karadžiću a kamoli Legiji”, a baš to je ono što bi, da je kako nije, više pasovalo Jerkovu koji se taaako razume u “kvaziliterarne poduhvate” u što, sem pomenutih, spadaju pisanija “drugorazrednih novinara” i “nekvalitetnih prostitutki”, izuzimajući “kvalitetnije pedere” kojima je obično Sale, vešt književnim splačinama, do sada izdavao sertifikate kvaliteta. Teši se Saša time da se “nikoga ne tiče kako će neko provoditi vreme u ćeliji, ili drugoj vrsti izolacije”, da “politički prognanik može da piše koliko god želi, ali to ne znači da može postati pisac”, džaba mu tolike knjige ako ih Saša nije čitao i vrednovao, uzaman književne nagrade koje mu Saša nije udelio. Jer “to kako su objavljeni i kako su u javnosti dočekani, moralo bi da svakoga ko je u tome imao bilo kakvog učinka, izloži javnom preziru”, svakoga osim večito mladog Saše, jerbo je Saša sam u sebe zaljubljen kroz prezir prema drugima, baš kao kakav postmodernistički obrnut Narcis čiji se lik u jezeru perverzno divi prilici nad jezerom. Nije li otuda književni sud o kakvoj knjizi kod Saše odavno zamenjen uvredama zdrave pameti, nije li se zato Sašina književnoteorijska terminologija preobratila u nizove lepljivih psovki, Sašin književnoistorijski pristup u surogat nedokazanih sudskih optužnica, kritička aparatura u retardiranu logiku smisaone krpljačine, nenadahnut tekstić u fragment žalosnog ispovedanja, bliži kakvom neredigovanom govoru nego konciznoj kritičkoj belešci. Nije li se otuda usamljen mladi vitez perverzne etike i estetike svojim smrdljivim “to” i bacio na vezanog, nije li zato napao napadnutog!

Ipak, tvrda poenta Saletovog “to”, deluje impresivnije od svega. Priznaje večiti mladić srpske književnosti kako je objavljivanje Karadžićevog romana “poseban događaj”, no uglavnom iz ugla srpske vlade, njene politike i, u krajnjoj instanci, “tajnih službi zaduženih za ovakve događaje”. Baš tu je, bez sumnje, našla svoj puni izraz Sašina sklonost interdisciplinarnoj metodologiji. Dakle: Hapsi! Ali vi, drage tajne službe, Sašin jedini uverljiv kritički argument, strpite se još koji dan, dajte da vidimo šta će da kažu vaše mile kolege u Vašingtonu i Moskvi, jer Karadžićev roman, u poverenju, uskoro će štampati i tamo.

Da ne bude zabune, Jerkova, verovao to neko ili ne, poznajem već punih četvrt veka, zato ga i oslovljavam toplijim nadimkom Saša, kakvim su u Berijino vreme imenovali književne kritičare u civilu. Poznajem Sašu od onih davnih dana kada je iz Beograda prispeo u rascvetali Mostar radi ličnog doprinosa svečanostima ispraćaja štafete mladosti za Najvećeg Sina naših naroda i narodnosti. U jugoslovenski skrkanoj masi književnih početnika izdvajale su Sašu bar dve krupnije pojedinosti: imao je naočale - znak izuzetne načitanosti, i, umeo je da, reklo bi se logorejički beskonačno, govori o knjigama koje nije čitao. Kako tad - tako danas. Imalo bi tu štogod još da se proćakula s Jerkovom, nije da nema. U međuvremenu, kako bi kazao Andrić, neko je negde u nekom nesrećnom času rekao nesrećnom Saši da je “jako pametan mladić”. Negde: u Univerzitetskom komitetu nečega; neko: sigurno neka učena ženica, nabijajući Saletovim budućim nevinim književnim žrtvama kompleks niže vrednosti, od čega Sale, na ovaj ili onaj način, vajdi sve do danaske. U Sašinom slučaju kompliment iz Komiteta nikada ničim nije potvrđen, sem možda na inače slabo posećenim književnim tribinama, a mladi srpski pisci dosetili se da ih Sašenjkine gnjecave kritičke hvale začaravaju i čine večno književno mladima. Vide, mereći valjanost dela, prema Saletu, i Legija je - piščina! Da je kojim slučajem Ulemek makar i na uslovnoj slobodi, kakvu privremeno uživa Jerkov, Sašino NIČEVO, ubeđen sam, znam čoveka, bilo bi mršavije, bar za pola stupca. Za očekivati je da bi se Sašina kritička lupa, u tom slučaju, viteški obila samo o Radovana i Radovanovog mrskog izdavača.

MIROSLAV TOHOLJ