In memoriam Siniša Mihajlović

Malo kome je, ako je uopšte ikome, u ovih skoro 100 godina uspelo da makar na tren zaustavi Mundijal. I to uoči finala i utakmice u kojoj je Mesi konačno izborio pravo da stane u istu rečenicu sa Maradonom. Silazak sa životne pozornice Siniše Mihajlovića učinio je baš to. Neka i nije bilo tog najavljenog minuta ćutnje Siniši u čast, FIFA-i na obraz, taj tren u Dohi kada su zanemeli najveći svetski asovi, bio je dug koliko i onaj Mihin centaršut na Marakani koji je Augentalera iz Bajerna naterao da loptu stavi u mrežu svog Bajerna. A svi koji su te aprilske večeri bili na Marakani zakleli bi se da je ta lopta padala čitavu večnost. I da je baš taj Mihin efe čitave Zvezdine generacije odveo među fudbalske bogove. Šta si uradio u životu – pa igrao si u evropskom i svetskom prvaku, mogli su da kažu neki od najvećih čarobnjaka loptanja, ali i prolaznici kroz Zvezdinu istoriju. A moglo se naslutiti od početka da to sa Mihajlovićem neće biti obična priča. Zato se saga o njemu spaja u povest o tragičnoj sudbini jedne zemlje u kojoj je sve bilo „nacrtano“ da Siniša postane još jednom žrtvom ratnog ludila. Rođen u Vukovaru, gradu simbolu raspada države i stradanja, odrastao u Borovu Selu, tamo gde se prvo zapucalo, iz mešovitog braka, dakle, nedovoljno bilo čiji, Siniša je u najboljem slučaju trebalo da se nada gastarbajterskom hlebu i potucanju po drugorazrednim stranim klubovima. Uprkos veličanstvenom talentu. Uostalom, veliki Ćiro Blažević bi sasvim sigurno imao šta da kaže o tome da li nije hteo ili nije smeo da dovede Mihajlovića u Dinamo iako Siniša nije bio daleko od prelaska u Zagreb. Ako nije hteo, onda je to previše grešaka čak i za Ćiru. Prepustiti Prosinečkog Zvezdi i ispustiti Mihajlovića. Ako nije smeo, razumećemo... Možda bi i Mirko Jozić mogao da kaže zašto Mihe nije bilo sa svojom generacijom koja je u Čileu postala omladinski prvak sveta. Paradoksalno, Mihajlović je fudbalsko ime napravio u onoj Zvezdi iz Barija koja je bila Jugoslavija u malom, kada je toj državi već uveliko odzvonilo. Ali bila je to postava u kojoj se nisu brojala nacionalna krvna zrnca. I uspeo je ne zato što je imao razornu levicu, imali su je još neki, već zbog činjenice da se našao u prirodnom okruženju, u multietničkoj ekipi – svoj na svome, baš kao nekada tamo gde je odrastao, tamo gde je na livadi pikao fudbal i u vremenima kada se nije pitalo od kojih si, nego kakav si. To što je u Italiji kasnije postao jedan od „fudbalskih kumova“, prirodan je sled činjenice da je njegov karakter iskovan i verifikovan u najtežim mogućim okolnostima. Upravo taj karakter držao ga je na površini i poslednje tri godine, od kada mu je dijagnostikovana teška bolest. U jednom intervjuu za Gazetu delo sport kazao je da bi sve ponovio kada bi imao još jedan život. „Sve bih opet isto radio. Čak i greške. Jer ne postoje savršeni životi. I oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas ovo što jesam, to je i zahvaljujući greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo“, ispričao je Mihajlović. Na kraju, Siniša, izvesno, nije ovako zamišljao odlazak. Ali je to svakako uradio u skladu sa principima po kojima je živeo. Hrabro i dostojanstveno, ne žaleći se na zlehudu sudbinu. Jer, to nikada nije radio ni za života. Zoran Preradović