Pusta obećanja, a pusta i priroda

Aprila 2021. godine, meštani Gonja, Lopiža, Donje i Gornje Goračiće, Aljinovića i drugih sela uz magistralni put od Sjenice do Nove Varoši, blokirali su nesanitarnu deponiju Goveđak, stavljajući katanac na kapiju. I to nije bio ni prvi ni poslednji put da oni protestuju od 2007, kada je Goveđak otvoren. Jedino smetlište u sjeničkoj opštini, na koje se odlažu i mrtve životinje, gori svaki čas, pa dim guši žitelje, a vatra uništava sadnice. Psi raznose lešine i postaju krvoločni, pa napadaju ovce. „Ugrožen je i živi svet obližnjeg Specijalnog rezervata Uvac“, apeluju seljani u protestnim prilikama. Sud tada naloži da se deponija zatvori, što ostaje mrtvo slovo na papiru, jer se sa smećem nema kuda, čak i kad se lokalnoj vlasti dozvoli rok od šest meseci da pronađe adekvatno rešenje za njegovo odlaganje. Dok traje blokada, grad je zatrpan đubretom, što postaje razlog da Komunalno preduzeće „Vrelo“ podnese krivične prijave protiv pobunjenih, zbog ometanja državine. Onda oni popuste, iz straha od kazni, iako nemaju čemu da se nadaju. Jer, i sam predsednik opštine Munib Mujagić slaže se da je stanje nepodnošljivo, ali i napominje da prave alternative nema, niti će je biti u navedenom, prekratkom periodu. U opštinskoj moći je da za to vreme primeni maltene kozmetičke mere - da podigne zid između Goveđaka i puta, da postavi stražu na licu mesta, ne dozvoljavajući divlje odlaganje smeća, da reši pitanje pasa lutalica.., ali i da uđe u proces saniranja smetlišta. Međutim, taj proces rekultivacije i zatvaranja nesanitarne deponije, od projektovanja do izvođenja, složen je i relativno dug. U međuvremenu je potrebno rešiti gde odlagati otpad dok traje sanacija, kao i posle toga. To lokalne vlasti ne mogu same. Da dobije na vremenu, Mujagić poručuje da će sve probleme rešiti otvaranje regionalne deponije Banjica, koju će Sjenica deliti sa Novom Varoši, Pribojem i Prijepoljem. Ali: „planom upravljanja otpadom, još početkom veka projektovan je i izgrađen prostor Banjice, a kasnije utvrđeno da predviđena kubatura ne može da zadovolji potrebe regionalnog deponijskog objekta“, kako naglašava dr Milovan Rakijaš, inženjer geologije, i jedan od naših najvećih stručnjaka za deponije. „Po novim proračunima mnogih firmi specijalizovanih za ovu vrstu delatnosti, došlo se do zaključka da taj prostor treba iskoristiti za izgradnju transfer stanice, gde bi se sakupljao i privremeno skladištio otpad iz ove četiri opštine. Ovde bi se otpad i sortirao ili pretovarivao pre transporta na ponovno iskorišćenje ili odlaganje na regionalnoj sanitarnoj deponiji Duboko u Užicu“, navodi dr Rakijaš. I sama pozicija Banjice nije dobro odabrana, neposredno uz magistralu i direktno iznad Potpećkog jezera, koje pamtimo po apokaliptičnoj slici plutajućih plastičnih flaša, guma, delova kućnih aparata, pa čak i natrulog mrtvačkog sanduka, početkom prošle godine. Duboko je, opet, izgrađeno u jaruzi kroz koju protiče Turski potok, povremeno bujičnog karaktera. Sanitarni prostor za odlaganje komunalnog otpada smešten je na levoj obali jaruge i napravljen po svim tehničko-tehnološkim propisima, ali je i pri kraju eksploatacije, po rečima rukovodstva ove deponije. Plan je stoga da se smeće u budućnosti odlaže na desnoj obali potoka, ali njegov tok mora da se prethodno reguliše, i ta strana uredi po svim sanitarnim pravilima, što će takođe potrajati. Goveđak je, s druge strane, nesanitarna deponija, premda je zvanično otvorena pomenute godine. Odlikuju je ograda, kapije, buldožer, čija je manipulacija pod kontrolom opštinskog komunalnog preduzeća. Kontrola se, avaj, ne odnosi na kretanje otpadnih izlučevina iz smeća. Jer Goveđak nema vodonepropusnu zaštitu ispod slojeva đubreta, a donedavno ni ventilacione bunare za odvod metana. „Osnovni problem deponovanja komunalnog čvrstog otpada jeste stvaranje zagađenih ocednih voda – filtrata, i deponijskih gasova, koji mogu kontaminirati podzemne i površinske vode, zemlju i vazduh, ako se pravilno ne tretiraju“, upozorava Rakijaš. Pravilan tretman podrazumeva primenu drenažnog sistema i postrojenja za prečišćavanje ocednih voda. Na Goveđaku je izvedeno nekoliko ventilacionih bunara - biotrnova, čime je privremeno rešena degazacija i problem čestih požara. Međutim, da bi se stanje dovelo u red, mora da se odradi projekat sanacije, rekultivacije i zatvaranja deponije, a potom po projektu i izgraditi sanitarni objekat. Tek kad se sve ovo obavi, Sjeničani će mirno spavati, a biljni i životinjski svet Rezervata, pod prvom kategorijom zaštite, biti zaista zaštićen. I položaj Goveđaka takođe je problematičan - na karstnom terenu, sa vrlo velikim stepenom vodopropusnosti, oko kilometar vazdušnom linijom od reke Uvac. S obzirom na takve geološke i geomorfološke karakteristike terena, ovo znači da zagađujuće materije iz deponijskih ocednih voda veoma brzo migriraju ka rečnom toku, a potom direktno u akumulaciona jezera Rezervata, kako dr Rakijaš objašnjava. Međutim, za Sjenicu, i posledično – SRP Uvac, muku pravi i tzv. opasan otpad, čije odlaganje na Goveđaku nadležno JKP „Vrelo“ takođe ne može da kontroliše. „Ovo preduzeće nema kapaciteta da svakodnevno proverava šta se ovde skladišti, pa se može pretpostaviti da na deponiji ipak završe mnogobrojne otrovne materije, a sastavni deo boja, lakova, razređivača, pesticida, fungicida, herbicida, auto-ulja, ulja za kočnice, antifriza, baterija za kola, hlora, kućnih sredstava za dezinfekciju, osveživača vazduha, kozmetike, lekova kojima je istekao rok upotrebe... U njemu se mogu naći još i baterije za satove, TV i drugi prijemnici, mobilni telefoni i slično. Mnoge od nabrojanih vrsta otpada sadrže teške metale kao što su nikl i kadmijum, i neosporno predstavljaju opasnost po životnu sredinu“, ističe dr Rakijaš. Stanju ne pomaže mnogo to što se u Sjenici vrši otkup rashodovanih televizora i drugih elektronskih uređaja. Sreća je ipak što se gro medicinskog otpada odvozi do Dubokog u Užicu, koje ga zbrinjava adekvatno zakonskim propisima za tu vrstu otpada. Ipak, s obzirom na to da je glavna privredna grana Sjenice – poljoprivreda, dr Rakijaš zaključuje da najdrastičniji pritisak na Goveđak pravi otpad animalnog porekla. „U Sjenici postoje tri registrovane klanične industrije i mnoštvo neregistrovanih. Sav ostatak od prerade mesa, kosti i drugi restlovi iz ovih klanica, ali i domaćinstava, odlažu se na ovu deponiju. Jedino klanica Lav – Turković poseduje svoju spalionicu, gde se ostaci spaljuju i na taj način dobija toplotna energija“, ističe naš sagovornik. Preostalo može biti pogubno za zdravlje ljudi i životinja, a podzemnim, ničim neobezbeđenim putevima, i po zaštićenu lepotu i raznovrsnost Rezervata. „Životinjski leševi su izvor infektivnog materijala, vezanog i za bolesti koje se sa životinja prenose na čoveka, kao što su besnilo, salmonela, trihineloza, antraks, svinjski i ptičiji grip...“, dr Rakijaš je decidiran. Ako je za utehu (a nije, već upravo suprotno), problem animalnog otpada ne odnosi se samo na Sjenicu, već ga deli cela Srbija. „Registrovana postrojenja za zbrinjavanje otpada životinjskog porekla postoje samo u Paraćinu i Inđiji, i još ponekom gradu. Ovo je rešivo izgradnjom regionalnih sanitarnih deponija komunalnog otpada koje su po zakonu dužne da primaju i ovu vrstu otpada, i vrše njegov tretman na propisan tehničko-tehnološki način. A njih u Srbiji ima samo 11“, kaže ovaj stručnjak. Takav status Banjica ne može imati iz već navedenih razloga. Ona će ostati deo haosa koji vlada u kontekstu postupanja sa poljoprivrednim otpadom (između ostalog), među kojim je i životinjski. Takođe, samo pojedine opštine - lokalne samouprave imaju organizovanu službu zoohigijene, zaduženu da se stara o uginulim životinjama, uključujući i stoku sa farmi, kao i psima lutalicama. Te kafilerije u svojim vozilima sa termouređajima leševe prevoze od mesta uginuća do mesta spaljivanja. Stoga dr Rakijaš kao jedno od rešenja, istina ne dugoročnih, vidi u gradnji privremenih javnih odlagališta za životinjske leševe, uz sve preduzete mere predostrožnosti. Inače će građani svoju uginulu stoku i dalje zakopavati na svojim imanjima, bacati na divlje deponije i u vodotoke, ugrožavajući i svoj život i život celokupnog ekosistema. Ono što dr Rakijaš nikako ne smatra izlazom, jeste prevoženje pomenutog otpada na deponiju Duboko u Užicu. Kad sneg zaveje Sjenicu, a led okuje puteve, transport svakodnevnih 16 tona smeća tih stotinak kilometara deluje apsurdno. „Uzimajući u obzir da u ovom gradu živi svega 5.000 stanovnika, a u okolini još samo 22.000, najuputnije bi bilo napraviti gradsku sanitarnu deponiju, po svim najnovijim tehničko-tehnološkim merama sa aspekta zaštite životne sredine“, dr Rakijaš navodi. Rentabilnosti ponuđenog rešenja doprinosi nepredvidljiv vremenski period, kako za projektovanje, tako i za izgradnju pomenute transfer stanice Banjica, ali i regulisanje povremeno bujičnog Turskog potoka i proširenje regionalne sanitarne deponije u Užicu na desnu stranu jaruge. Za taj poduhvat, kao ni za ostale slične, nije potrebno angažovati kineske i slične kompanije, jer mi imamo dovoljno svojih stručnjaka, koji su svojevremeno sprovodili najsloženije inženjerske poduhvate po celoj planeti, posebno u Africi i na Bliskom istoku. Novca ima spremnog u kasi EU, koja je rada da uloži u infrastrukturne projekte koji se tiču ekologije. Dakle, samo vlasti naše države treba da se saberu i opredele se za pravo rešenje, a ne da samo obećavaju. Jer, Goveđak i ostalih 165 registrovanih nesanitarnih komunalnih deponija koje su pod „kontrolom“ opštinskih javnih komunalnih preduzeća, još dugo će imati efekat na ekologiju, čak i kad bi sutra bile trajno zakatančene. Isto važi i za „prave“ divlje deponije kojima se ne zna broja, premda Agencija za zaštitu životne sredine barata pozamašnim brojevima od više od 3.000 na teritoriji Srbije. NJihova je odlika da nastaju haotično, da nisu velike, ali niču preko noći, te je njihovo uklanjanje najčešće uzaludno. SRP Uvcu veoma štete i fekalne vode koje se iz domaćinstava i privrednih radinosti direktno ispuštaju u reku Grabovicu kod Čedova, noseći sobom toksične materije. Poslednja od redovnih analiza vode ovog jedinog recepijenta otpadnih kanalizacionih voda na teritoriji Sjenice, koju je Zavod za javno zdravlje Užice izradio u novembru, pokazala je da voda ove reke, i pre i posle ispusta fekalija, pripada petoj klasi kvaliteta zbog povećane koncentracije amonijum jona. Osim lošeg hemijskog statusa površinskih i podzemnih voda na tom potezu, predmetna otpadna voda opterećena je bakteriološkim zagađenjem, a povećane su i vrednosti biohemijske potrošnje kiseonika, kako glasi stručno mišljenje Zavoda broj 6222/B-6224/B. Sve se to kosi sa Uredbom o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vodi i rokovima za njihovo dostizanje, donetoj 2016, od kad su vremenski okviri za uspostavljanje balansa odavno prošli. Jer, ta grabovačka voda je žute boje, u njoj su otpadne materije vidljive i golim okom, pa Zavod istom prilikom preporučuje dalje praćenje stanja, dok razum nalaže – prečišćavanje. Međutim, podatak da postrojenja za tretman kanalizacionih voda nema ni Beograd, gde se fekalije direktno ulivaju u Savu i Dunav, kao u Sjenici iz septičkih jama u Grabovicu, potpuno obeshrabruje. Isti problem trpi i Nova Varoš, kao i manje–više ostali srpski gradovi i manja mesta, pa mu Srbija dođe kao neka džinovska kloaka. Na svu tu muku životne sredine, stižu (prazna) obećanja lokalnih i državnih vlasti, delom ipak sinhronizovanih sa prilagođavanjem zakonske regulative evropskim propisima, uoči otvaranja Poglavlja 27 u evrointegracijama, sa životnom sredinom i klimatskim promenama u fokusu. Ipak, nikakve direktive o ambalažnom i drugom otpadu, baterijama, deponijama.., ne mogu biti od koristi ako nema infrastrukture da se one primene. S tim naporedo, ni od građana se ne može očekivati da budu savesni, ukoliko u Srbiji postoji svega 11 sanitarno uređenih deponija, neke i pri kraju akumulacije, dok izostaje i sistematska edukacija. „Lokalno stanovništvo Sjenice vrlo je svesno značaja zaštite životne sredine i očuvanja Rezervata Uvac. Razvojem turizma, ovo je pitanje za njih postalo još važnije. Ali, oni su svesni i kako žive, bez mogućnosti da se drže propisa, i još manje – da grabe unapred“, smatra dr Rakijaš. Naime, dok se Beogradu i drugim većim gradovima posvećuje pažnja opremanjem kontejnerima za selekciju smeća, pa i reciklomatima, u Sjenici ovo nije slučaj. Tu su građani prepušteni dilemi da li da se prema svom otpadu odnose na nepropisni način, „šalju“ ga na nesanitarni Goveđak, ili da (uzalud) štrajkuju. Kazniti ih apsolutno nema smisla ako im se ne obezbede uslovi za savesno postupanje sa otpadom. I lokalna samouprava, kao i JKP „Vrelo“, daju sve od sebe da Goveđak „drže pod kontrolom“, kako dr Rakijaš ističe, na osnovu tvrdnji nadležnih. „Otpad se planski odlaže i povremeno prekriva inertnim materijalom. Ugrađen je i određeni broj ventilacionih bunara za degazaciju, odnosno čišćenje deponije od metana koji je ranije bio glavni uzrok izbijanja požara, i stoga glavni razlog pobune meštana“, naš sagovornik naglašava. Ono što se pogledom ne vidi - podzemni putevi širenja opasnih materija do SRP Uvac, svoj revolt još ne iskazuju dovoljno jasno. A kad to učine, biće prekasno. Zato je krajnje vreme da se država uozbilji i prestane da se izvlači iz lokalnih konflikata, gde nisu krivi ni građani ni opštinska vlast. Neka posluša stručnjake i sukcesivno napravi jednu po jednu sanitarnu deponiju, uzimajući u obzir i rentabilnost prevoženja do regionalnih. Šta, uostalom, fali Vranju, koje svoje smeće odlaže na mesto po svim sanitarnim pravilima, i to u bliskom komšiluku? Dragana Nikoletić