Nema predaje, nema ni granice

Neka vrsta neobjavljenog rata protiv građana – protiv njihovih prava, sloboda, interesa, pa čak i mentalnog i fizičkog zdravlja – u Srbiji se odavno vodi, ali je u 2022. uspela da dobije potpuno novu dimenziju: stigli smo u stadijum u kome je moguća i otvorena odmazda prema deci, čija je sva „krivica“ u tome što imaju politički nepodobne roditelje. Da poraz bude potpun, pokazalo se i da to nije vest koja bi – kao što bi se u nekom zdravijem društvu moglo očekivati - većinu naterala da kaže „dosta“ i bez kompromisa stupi u odbranu prava i dostojanstva najmlađih. Naprotiv: iako skrivana od medija sa najvećom vidljivošću, vest o izbacivanju „nepodobne“ dece iz vrtića u Pećincima, jeste se nekako izmigoljila kontroli i naterala predsednika svih građana Aleksandra Vučića da se oglasi i obeća rešenje. I – ništa. Da predsednika reč preterano ne obavezuje uverili smo se, uostalom, već bezbroj puta. A moguće je i da su istraživanja javnog mnjenja, na koja se redovno oslanja, detektovala nedostatak zainteresovanosti građana za ono što ih lično (još) ne dotiče. U uslovima takve otupelosti, jasno je, „slučaj Pećinci“ ne ugrožava rejting vlasti, što se pokazalo kao osnovni razlog za odustajanje od moralno nakaznih postupaka. S druge strane, odmazda preko najmlađih odlično služi kao upozorenje svima kojima bi moglo pasti na pamet da se zbog nečeg pobune. Nepoželjnoj deci je zato, umesto povratka među drugove iz vrtića, cinično ponuđen upis u ustanovu udaljenu 30 kilometara, što je za njihove roditelje finansijski i tehnički neizvodivo. Ako se, već, na tom primeru pokazalo da je, posle deset godina naprednjačke vladavine, društvo dospelo u stanje zastrašujućeg slepila za ono što mu se dešava, sasvim je logično i da je kraj godine obeležio još jedan pokušaj vlasti da progura izuzetno restriktivan zakon o unutrašnjim poslovima, koji je mnogima zaličio na uvod u totalitarizam. Izgleda da se, ipak, pojavio razlog za uverenje da među građanima postoji još neka neubijena klica života i da nisu baš svi spremni da mirno dočekaju zakon koji daje ogromna ovlašćenja ministru policije, dozvoljava biometrijski nadzor za prepoznavanje lica, upotrebu gumenih metaka, zabranu objavljivanja podataka o službenim licima, ulazak policije u stanove građana bez naloga suda... Ili su, možda, ozbiljne „packe“ stigle sa neke zapadne adrese? Teško da ćemo saznati šta se zaista desilo, ali je, makar, rezultat umirujući, pa čak i ako je samo privremeno: kao i pre godinu dana, kada je prvi put pokušan da nam se podmetne vrlo sličan tekst, nacrt zakona je, posle brojnih primedaba pristiglih od stručnjaka, nevladinog sektora i opozicije, povučen iz procedure. Cinici bi, možda, rekli da se to i ne može tretirati kao ozbiljan poraz vlasti u ratu protiv sopstvenih građana, iz prostog razloga što dodatna represija nije ni neophodna za kontrolu društva koje se, posle raznih oblika disciplinovanja i brojnih razočaranja, prilično predalo? I možda baš time inspirisalo slogan moćnije strane u neobjavljenom ratu – predaja nije opcija? Jer, šta je, ako ne rat protiv građana, ono medijsko „zatrpavanje“ opasnosti po živote i zdravlje žitelja Pirota i okoline, uzrokovano izlivanjem amonijaka usled prevrtanja cisterni na nebezbednoj pruzi Pirot - Dimitrovgrad? Dok su policijske i druge službe na terenu pokušavale da spreče potpunu kataklizmu, na televizijama s nacionalnom frekvencijom upadljivo je izostalo ono što je bilo apsolutno neophodno: intenzivno izveštavanje o havariji i davanje uputstava građanima kako da se ponašaju da bi izbegli pogubne posledice. Niti je neki predstavnik vlasti pokušao da svojim vanrednim obraćanjem otkloni posledice „nesposobnosti“ novinara i urednika. I šta je, ako ne rat protiv građana, razgranati sistem političkih pritisaka za dobijanje izbora, o kojima godinama slušamo, ako ih već nismo i lično iskusili? Sistem koji je, uz zloupotrebu medija, ključno sredstvo preuzimanja potpune kontrole relativno male grupe povezanih lica nad političkim, ali i „običnim“ životom u Srbiji, nad njenim institucijama i resursima, nad njenom sadašnjošću i šansama za dostojnu budućnost? Uoči aprilskih predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, CRTA je sprovela istraživanje i dobila svedočenja 68 žrtava, saučesnika ili svedoka zloupotreba iz 26 opština širom Srbije, u kojima su precizno opisani slučajevi pritisaka i ucena, najviše u javnom sektoru. Ali ne samo tamo – potvrdilo se i da su stranački pipci duboko prodrli i u privatni sektor, gde, takođe, pozicija i radni status pojedinaca često zavise od njihove spremnosti da postupaju u skladu sa interesima stranke na vlasti. I, što bi moglo biti posebno šokantno, građani su, prema objašnjenju istraživača, često nesvesni činjenice da sistem ucena i pretnji kojim su izloženi, predstavlja nezakonitu i nedemokratsku praksu. Svemu tome uprkos, ipak, u aprilu se desilo malo čudo: iako se o značajnom stepenu društvene apatije i tada govorilo, a početak rata u Ukrajini, ali i silna predizborna unutaropoziciona pretumbavanja nisu išli u prilog podizanju zainteresovanosti za političku participaciju, širom Srbije bilo je ljudi koji su želeli da glasaju i nakon što su biračka mesta zatvorena. Prema podacima posmatračke misije CRTA, to se dogodilo na 11 procenata izbornih mesta u zemlji, a najočigledniji problem uočen je u Beogradu – na čak 27 odsto mesta bilo je onih koji su stajali u redu i posle termina predviđenog za završetak glasanja. Umela je ta upornost i da donese rezultat, ali ne svuda (recimo, u Beogradu na 12 odsto izbornih mesta glasanje nije omogućeno svim zainteresovanim građanima). Kao da je, odmah po završetku izbora, obeleženih najvećim brojem povreda prava u poslednjih dvadeset godina, neko pritisnuo dugme: čim se pokazalo da je Vučić pobedio u prvom izbornom krugu i da njegovi naprednjaci – uprkos ozbiljnom padu rejtinga – imaju sasvim izglednu šansu da formiraju republičku vlast, apatija je postala gotovo golim okom vidljiva. I to ne samo kod građana, nego i kod opozicionih političara, koji su, mesecima posle izbora, bili u nekoj vrsti ilegale, omogućene još jednim nepotrebnim otezanjem formiranja vlade i početka rada parlamenta. Nije ta postizborna zanemelost jedini način na koji je i sama opozicija doprinela širenju beznađa: na takav ishod morala je uticati i činjenica da nije uspela ni da materijalizuje rezultat beogradskih izbora. A on je, uprkos izbornom sistemu i preračunavanju glasova u mandate, dosta jasan: stranke (dotadašnje) vlasti osvojile su 70.000 glasova manje od stranaka koje su se predstavljale kao opozicija. Drugim rečima – većina nije želela nastavak naprednjačkog upravljanja Beogradom, ali tu volju niko nije umeo da odbrani. Ima li od toga boljeg razloga za širenje uverenja da je bilo kakav politički angažman građana besmislen? Osim, naravno, u slučaju lukrativnih aranžmana sa vladajućom partijom, koji ne moraju da imaju nikakve veze sa političkim stavom, sistemom vrednosti i opštim interesom. A upravo to – preuzimanje uticaja na donošenje odluka – bilo bi pravi način za odbranu građana od rata koji se protiv njih vodi na raznim planovima – od ekološkog i zdravstvenog, preko ekonomskog, do medijskog. Bez te vrste istinske participacije građana u političkom odlučivanju, vlast će, recimo, moći da nastavi da ignoriše ekološke probleme u kojima se sad već bukvalno davimo. Pa čak i da nas ismeva zbog brige za zdravlje – kao kad na pitanja koja se odnose na zastrašujuću zagađenost vazduha odgovara lakonskim: „A što ne kažete da je u Hrvatskoj veće zagađenje?“ I sve to uprkos činjenici da se u jednom od dokumenata Batuta – o kojima nas nije obavestio taj institut, nego novinarka NIN-a – navodi čak 709 ugroženih lokaliteta u zemlji, od kojih je najvećem broju potrebna remedijacija (mera za sanaciju postojećeg zagađenja). Tamo gde se društvo predalo beznađu, nema ni šanse za oslobađanje institucija koje bi, recimo, trebalo da suzbiju podivljalu korupciju, u brojnim međunarodnim izveštajima navedenu na vrhu liste problema sa kojima se suočavamo. Ove godine je, prvi put, jedan izveštaj (Greko) u spisak lica koja bi trebalo kontrolisati uključio i predsednika države, njegove savetnike i šefa kabineta, kao i savetnike premijera i članova Vlade. A izveštaj Evropske komisije o Srbiji je obuhvatniji i lepo pokazuje da nakon osam godina pregovora i deset godina kandidature, nismo dosegli ni minimalne standarde vladavine prava i demokratije očekivane od države koja (zvanično) želi da postane članica EU. I nije tu reč samo o suvoj birokratiji, nego o životu – bez pravne države i funkcionalnih institucija, nema prepreke uskraćivanju prava pojedinim kategorijama građana ili društvu u celini. Pa je onda moguće, na primer, da Evroprajd bude i zabranjen i održan, ali da ceo cirkus koji je oko Parade napravljen potpuno u drugi plan suzbije suštinu – priču o problemima pripadnika LGBT zajednice i načinima za njihovo rešavanje. Ili - moguće je da nacionalne frekvencije i novac iz projektnih fondova ponovo dobiju mediji koji prednjače u kršenju novinarskog etičkog kodeksa i zakonski garantovanog prava na objektivno informisanje. I eto onda uslova za sistematsko izluđivanje kroz, recimo, istovremeno plasiranje priče o „najbrže rastućoj ekonomiji“ i iznebuha dato obećanje da „neće biti gladi“ - nakon koga uspaničeni građani opustoše prodavnice, a predsednik im onda objasni da nestašice pojedinih proizvoda nema i da ih nije ni bilo. Uz takvu medijsku sliku sve može da se sakrije od uspavane većine – pronevere, nelegalne gradnje, nenamenska trošenja zajedničkog novca, propali preskupi projekti, lažne diplome, udomljavanja podobnih nauštrb sposobnih... Cena nije bitna kad propagandna mašina radi punom parom: ako je, uostalom, bez problema prošlo svesno pustošenje EPS-a, predatog u ruke stranačkog funkcionera sa neadekvatnim kvalifikacijama, šta bi moglo da spreči sličnu sudbinu Fonda PIO nakon postavljenja mladića bez neophodne stručnosti i iskustva na njegovo čelo? Evo, na kraju, i malo simbolike: u godini eskalacije rata protiv građana, njihovom zvaničnom zaštitniku istekao je mandat. I to još u julu i niko se nije potrudio da mu obezbedi dalji legitimitet. Makar forme radi. Vera Didanović