Svetlost života u tami rata

Za NIN iz Lavova Sveta Varvara od noći je otkinula, a danu dodala - Ukrajinci stolećima ponavljaju ovu konstataciju. Tog 17. decembra svet postaje svetliji za jednu nadu: noć i dan odmeravaju snage, a nakon solsticija sekund po sekund, minut po minut tama se povlači. Još su dani kratki, ponekad se čini da će noć trajati unedogled, ali svi znamo da neće biti tako. Okruženi zimskom tamom, boreći se sa tamom u sebi, ljudi su napunili najtmurnije mesece brojnim praznicima. Ukrajinci zovu ovaj period slavlja „od Romana do Jordana“, od imendana svetog Romana (koji se slavi 1. decembra) do Krštenja. Ciklus najvažnijih praznika otvara Sveti Nikola koji je posebno voljen u Ukrajini. Mali Ukrajinci nestrpljivo očekuju dolazak sveca koji donosi poklone deci koja su bila dobra (a koja deca to nisu?). Dolazi noću, neopažen, a ujutro mališani nalaze njegove darove. U rano jutro 19. decembra 2022. godine, dok su deca sanjala dolazak omiljenog sveca, ruske trupe su poslale na Kijev i Kijevsku oblast više od dvadeset dronova, pogodivši, po koji put, civilnu infrastrukturu i ostavivši stanovnike bez struje. Jedan kijevski đak prvak zabeležio je u svesci: Uspomene Sneg Frula Rat Gips Pogođena trafostanica A onda je rekao mami da niko ne može ništa Svetom Nikoli, jer on čuva ceo svet. I bio je u pravu. Dronovi, te zlokobne veštačke ptice, nisu zaustavili Svetog Nikolu, kao što to nisu uspele rakete, granate, niti sve drugo čime Rusija zasipa Ukrajinu već 300 dana i noći. Na zapadu Ukrajine svetac je dolazio u vrtiće i škole, a bio je viđen i u auli univerziteta gde su mališani doživeli atmosferu lepe bajke koja im sad toliko nedostaje. Osvetljenje je bilo veoma skromno, ali su sijale dečije oči. Da obraduje decu iz nedavno oslobođenih gradova i sela istoka i juga Ukrajine, Sveti Nikola je krenuo tamo vozom, noseći poklone i svetlost praznika. U kompoziciji tog specijalnog voza ima i vagon u kojem putuje malo pozorište, još jedan izvor radosti. Zbog čestih raketiranja i granatiranja tih mesta raspored putovanja se ne objavljuje. Pa ni svetac ne najavljuje svoj dolazak u satima i minutima, ali dolazi uvek na vreme. I na pravo mesto. Posebno je važno da stigne deci koja su izgubila roditelje zbog napada Rusije na Ukrajinu i deci zaštitnika zemlje koja čeka povratak očeva sa ratišta. Na Svetog Nikolu na trgovima ukrajinskih gradova postavljaju se jelke koje će obeležiti i Novu godinu, i Božić. Posebnu pažnju uvek izaziva glavna jelka zemlje – ona koja ukrašava jedan od kijevskih trgova. Ranije je stajala na Majdanu nezavisnosti, ove godine se preselila na Sofijski trg. Ne presijava se hiljadama svetiljki, ali će je naći i u tami po figuricama belih golubova kojima je ukrašena, kao i plavim i žutim kuglama. Biće na njoj i zastavice zemalja koje pomažu ukrajinskom narodu u ovom teškom vremenu. Osvetljena je uz pomoć generatora, a Kijevljani i gosti grada moći će ovde da napune baterije svojih telefona. Posebna novogodišnja jelka dočekuje putnike na železničkoj stanici. Ako želite da bude osvetljena i svečana, treba sesti na specijalni bicikl i vrteti pedale, proizvodeći struju. Ukrajinski pisac Sergij Žadan je veoma tačno zapazio da je to metafora naše zemlje: ako želiš nešto da uradiš – uradi. Jelku u Buči umesto tradicionalnih kuglica ukrašavaju male i veće kućice – oličenje sna o obnovljenom gradu. Najneobičnija jelka je u Mikolajivu, gradu Svetog Nikole (njegovo je ime na ukrajinskom – Mikolaj). Stanovnici grada koji ruska vojska zasipa granatama, minama, raketama od prvih dana rata, sakrili su figuru sveca u drvenu „kućicu“, a sad su je prekrili zelenim maskirnim mrežama – i dobili posebnu „jelku“ za ove posebne praznike. Odrasli kite jelku ukrasima koje donose od kuće, a deca – svojim slikama. Još uvek traju napadi ruske vojske na Harkov, još jedan ukrajinski grad-junak. U njemu je suviše opasno postaviti jelku na trgu i okupljati oko nje decu, zato je bilo odlučeno da se jelka spusti u metro i da stanica bude ukrašena novogodišnjim dekoracijama. Biće priređen i specijalni umetnički program za decu, a radi i „rezidencija Svetog Nikole“ koja prikuplja ceduljice sa njihovim željama. Ukrajinci vole da okite svoje gradove za zimske praznike. Kako je bajkovito izgledao Marijupolj uoči Nove 2022, samo dva meseca pre napada Rusije! To su slike čiste lepote i radosti, koje je sad nemoguće gledati bez suza. Jarko osvetljeno pozorište tada još nije postalo mesto stradanja, a nasmejani ljudi sa slika bili su živi... Mnogo je gradova i sela u kojima neće biti jelki. Neće ih biti u gradovima i selima koji se nalaze u blizini granice sa Rusijom: Sumsku oblast u toku jučerašnjeg dana Rusi su zasipali vatrom 54 puta. Neće je biti u Hersonu na koji su ruske trupe danas bacile fosforne bombe, a juče su to područje granatirale 61 put. Svakodnevna raketiranja, granatiranja, nestašice vode, hrane, struje... takva je situacija i u ovim pretprazničnim danima. Tužno je što ima tako mnogo dece kojoj je rat uzeo najbliže, a više od 470 mališana izgubilo je živote. Međunarodne organizacije i ljudi velikog srca šalju malim Ukrajincima lepe igračke da bar nakratko probude u njima detinjstvo. Ukrajinci šalju praznične darove – pre svega domaću, skuvanu sa ljubavlju, hranu – i vojnicima koji brane zemlju od agresora. Vera u čudo i želja za praznikom kao izraz želje za životom karakteristične su ne samo za decu. Kad nakon narednog raketiranja grada i dužeg nestanka struje vidite novootvorenu prodavnicu „Baloni i sve za slavlje“ jedan trenutak se čudite, a već drugog se smešite. Raketni napadi Rusije na energosistem Ukrajine teško su ga oštetili. Bez struje su ostale bolnice, gde su hirurzi nastavili da rade svoj posao uz lampu. Apoteke i prodavnice su radile uz sveće (one koje su mogle da rade) ili bez njih, uz okačeno na vratima obaveštenje „Radimo!“ Nakon prvog takvog masovnog napada na energetska postrojenja dvanaestak sati nije bilo struje, interneta, nisu funkcionisali telefoni, veliki deo stanovništva nije imao vodu. Kad nema struje ne čuje se ni sirena za vazdušnu opasnost. Ne rade pekare, a kad rade – nemaju hleb, već samo preostale kroasane. Moram priznati, u tom trenutku ti kroasani su najukusniji na svetu... Nakon nekoliko napada na elektrane i trafostanice i isključivanja struje koja su usledila kao rezultat oštećenja objekata infrastrukture, vlasnici prodavnica, apoteka, frizerskih salona i drugih objekata nabavili su generatore koji sad bruje na ulicama ukrajinskih gradova. Postalo je suviše hladno da frizeri – poput jednog majstora iz lavovske berbernice – izvlače fotelje napolje i šišaju mušterije, koristeći svetlost dana. Odsustvo struje za mnoge Ukrajince znači i da su ostali bez grejanja, što i nije tako bezazleno u decembru. Ima ljudi koji je naprosto moraju imati – kao devojčica koju su roditelji doveli na benzinsku pumpu da uključe njen inhalator. Da se sačuvaju životi i zdravlje ljudi i u teškim ratnim okolnostima odsustva struje, grejanja, mobilne telefonije, u svim oblastima Ukrajine otvorene su „tačke nesalomljivosti“: prostorije gde se može zagrejati, popiti kafa ili čaj, napuniti baterija telefona. U Kijevu su velike firme otvorile „sfere svetlosti“ – društvene prostore sa radnim zonama – gde ljudi mogu doći sa kompjuterima i obavljati svoj posao, ne plašeći se nestanka struje, grejanja, interneta. To je posebno važno u prestonici koju ruske trupe žestoko gađaju, želeći da je potope u mrak. Dešavalo se da struje tamo nije bilo po 48-64 sata, a nakon toga dolazila je četiri puta na dan na dva sata. U Lavovu je situacija bila bolja – prema rasporedu (ako nema otežavajućih okolnosti – novih napada, havarija) dva puta na dan po četiri sata. Ponekad su ta četiri sata bila danju, a katkad noću. Nakon ruskih raketiranja periodi bez struje su trajali po 12 i više sati. Ovakve okolnosti naterale su stanovništvo da nabave LED-lampe, radio na baterije, akumulatore i mnoge druge korisne sitnice na koje se ranije nije mislilo. Svrativši u jedan mali dućan gde sam već nabavila poverbank (eksterne baterije za mobilne telefone, kompjutere i druge digitalne aparate) i lampu, pitala sam prodavačicu da li je možda stiglo nešto novo, nešto što ljudi rado kupuju. Mislila sam naravno na neku korisnu stvarčicu. Prodavačica je pokazala na policu i rekla: „Stigli su praznični patuljci! Znate, ljudi ih kupuju, kažu, nećemo dati agresoru da nam oduzme praznik!“ „Neću im pokloniti nijedan dan svog života!“, rekla je nedavno mlada žena koja je izgubila u ratu skoro sve članove porodice, kuću, posao. Ostala je sama sa malim sinom. Zaklela se da će biti srećna koliko može – uprkos ubicama njenih bližnjih, ubicama njenog grada iz kojeg je došla u Lavov, uprkos njihovoj želji da ubiju u Ukrajincima volju za životom. Ukrajinci su sad hteli-ne hteli osuđeni na lepotu: u uslovima kad više sati nema struje jedna od alternativa jesu girlande za jelku koje rade na baterije. Prozori ne moraju da budu tamni – u njima često svetlucaju novogodišnji ukrasi, donoseći zračak svetlosti i podsećajući na približavanje praznika. Većina Ukrajinaca koristi sveće. Pokazalo se da dekorativne sveće gore duže – a i lepo izgledaju. U prodavnicama nema velikog izbora svećnjaka, a oni koji se mogu naći – po pravilu su u božićno-novogodišnjem stilu. Ruske rakete i bespilotne letelice ostavile su mnoge Ukrajince bez struje, ali nisu im mogle oduzeti svetlost. Prodavnice kače na vratima oglase: „Ovde se može napuniti mobilni, dobro došli!“ Veliki marketi najavljuju mogućnost punjenja laptopa, korišćenja mreže wi-fi... LJudi rade svud gde ima interneta: novinar je uslikao kijevsku učiteljicu koja je držala onlajn čas, stojeći pored supermarketa, držeći kompjuter ispred sebe na ogradi, a nastavnik istorije držao je čas iz policijske stanice – ne, nije bio uhapšen, već je koristio tamo struju i internet. Uostalom, ima profesora univerziteta koji su držali predavanja iz rovova, u pauzi između ratnih dejstava – profesor ostaje profesor i kad oblači vojničku uniformu. Nažalost, generatori koji spasavaju bolnice, škole, prodavnice, ne smeju se koristiti u stanovima. Već ima žrtava među ljudima koji su to radili, a ima i požara zbog korišćenja plinskih boca. Ima žrtava tame koja se spušta na ulice ukrajinskih gradova: kad semafori ne rade, a svud je mrak vozači mogu da ne zapaze pešake koji prelaze ulicu. Ne pomažu baš uvek ni fluorescentne trake na rukavima: nedavno je tako na pešačkom prelazu poginula beba u kolicima. A koliko ljudi ne može da koristi medicinske aparate neophodne za život – ako su na struju? I oni su, poput te bebe, žrtve ruskih napada na energosistem Ukrajine, na njenu civilnu infrastrukturu. Oni koji su doživeli bombardovanje 1999. znaju šta je ostati bez struje i kako zvuči „šizela“. Samo treba zamisliti da sirene zavijaju već više od 300 dana i da struje nema usred zime. I da agresija Rusije koja je počela 24. februara, još uvek traje... Spremajući se za predstojeće praznike, Novu godinu i Božić, Ukrajinci su svesni upozorenja koja stižu ovih dana: vrlo je verovatno da će kraj decembra biti veoma opasan zbog mogućih masovnih raketiranja. Nažalost, slabe su nade da će neprijatelj ispoštovati hrišćanski kalendar i da neće pokušati da potopi našu zemlju u mrak uoči praznika kako bi njeni stanovnici dočekali Novu godinu i Božić u tami. Ali, uprkos izazovima života u ratnoj Ukrajini, samo sedam posto stanovnika ozbiljno razmišlja o tome da ode negde do proleća. Nadamo se boljem! Prošao je dan zimskog solsticija. Najduža noć je iza nas. Svakim danom svetlosti biće sve više. To ne može da promeni nijedan agresor. To je zakon života. Svetlost pobeđuje. 17- 23. decembar 2022. Autorka je profesorka literature na katedri za slavistiku na Univerzitetu u Lavovu