Arhiva

Antiheroji protiv narodnih heroja

Ines Kljaković Mišović | 20. septembar 2023 | 01:00
Antiheroji protiv narodnih heroja
Samo dva dana nakon što je obeležen Međunarodni dan sećanja na Holokaust, kada je 1945. godine sovjetska Crvena armija oslobodila oko 9.000 preživelih logoraša ozloglašenog kampa smrti Aušvic, na jevrejskom groblju u Beogradu osvanuli su kukasti krst i svastika. Na ceremoniju ovog značajnog datuma u Poljsku ove godine nije zvanično pozvana ruska delegacija zbog rata u Ukrajini. Spajajući prošlost i sadašnjost na ovaj način unosi se klica razdora u zajedničko nasleđe borbe protiv fašizma. I to u uslovima kada je istorijski revizionizam postao globalni trend i sistematski se sprovodi. Mete skrnavljenja kod nas i naših suseda iz bivših jugoslovenskih republika već dugo su spomen-obeležja, groblja žrtava fašizma, kao i spomenici koji obeležavaju trijumf našeg naroda nad fašizmom. Ova zapuštena spomen-obeležja jedva izviruju iz žbunja i blata u koje su se pretvorili nekadašnji uređeni platoi, prepušteni zubu vremena i nasilju. Mesta sećanja i odavanja pijeteta postaju mesta zaborava koje jedino činovi vandalizma ponovo vraćaju u fokus. Nije to ništa novo. Destruktivni instinkti, pothranjeni naopakim, po pravilu fanatičnim, a zapravo anticivilizacijskim ideologijama, izazivaju veliku štetu: pripadnici ISIS-a ruše najlepše građevine starog sveta u Palmiri, talibani uništavaju sve što im se nađe na putu uspostavljanja kalifata u Avganistanu, a na budističke skulpture koje datiraju iz šestog veka i koje su uživale zaštitu Uneska okomili su se prvi put još „davne“ 1996. godine. Beskrajan je niz tih zlodela u ljudskoj istoriji. U bivšim sovjetskim republikama i zemljama iz okruženja, monumentalne skulpture vođe oktobarske revolucije Lenjina ostajale su bez glave još početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je više od 2.000 skulptura demolirano pod najrazličitijim okolnostima, ponekad ceremonijalno a ponekad noću. U bivšim jugoslovenskim republikama sličnu sudbinu doživele su skulpture Josipa Broza i ostalih lidera jugoslovenske revolucije iz perioda Drugog svetskog rata. Tako se društva obračunavaju sa percipiranom negativnom zaostavštinom određenih ideologija kroz fizičko prisustvo makar u kamenu statue ideologa, ratnika, vladara i boraca, da bi se nakalemili neki novi ideali i uzori. Naš odnos prema spomenicima nastalim nakon Drugog svetskog rata u sebi sadrži sve kontradiktornosti naših prilika i ukazuje na duboke podele koje ne uspevamo da prevaziđemo na civilizovan način. U Beogradu grupa antiheroja, nazovimo ih tako, iz godine u godinu skrnavi grobnice narodnih heroja na Kalemegdanu. Ceo naš grad je faktički prekriven kamerama, ali ne i jedno od turistički najprometnijih mesta – dobar deo Kalemegdanske tvrđave. Slučajno sam pronašla fotografiju nastalu 1957. godine na kojoj moj deda, istoričar Vojmir Kljaković, u svečanoj posmrtnoj povorci hoda uz kovčeg njegovog prijatelja, slikara, antifašiste, visokog državnika FNRJ Moše Pijade koji je u kalemegdanskoj grobnici sahranjen kao narodni heroj Drugog svetskog rata. Ta fotografija me podstiče da pitam: Kome danas smetaju M. Pijade, I. Milutinović, Đ. Đaković i I. L. Ribar? Zar nisu već decenijama skrajnuti, izbačeni iz udžbenika istorije, marginalizovani kao borci za slobodu, zaboravljeni kao antifašisti, izmenjeni su nazivi ulica koje su nosile njihova imena, izgubili su privilegiju da ih pamte kao rodoljube, postali su nepoznati deci školskog uzrasta I preko njih je na silu navučen debeli plašt zaborava. NJihove neme biste su poslednja opomena na zlo koje je haralo svetom. Ne ulazeći u polemiku oko njihove ideologije, slobodarski duh im se ne može osporiti, kao ni hrabrost u borbi protiv okupatora. Okamenjeni kao biste na Kalemegdanu, skladne skulpture izuzetne umetničke i estetske vrednosti, koje je izradio akademski slikar i vajar iz Beograda, Stevan Bodnarov (Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović i Đura Đaković), dok je poprsje Moše Pijade izradio akademski vajar Slavoljub Vava Stanković 1959. godine, danas izazivaju ravnodušnost kod većine prolaznika, ali i nešto podmuklo kod nasilnički raspoložene manjine. Kakva drskost, neznanje i primitivizam dozvoljavaju čoveku da preko umetničkog dela istrese kantu farbe ili ga nagoni da neveštim rukopisom naškraba par nesuvislih rečenica koje odaju destruktivnost. Na zidu iznad grobnica osvanuli su natpisi: „Ratko Mladić je narodni heroj, a ne ovi ovde”, zatim „Smrt Komuni“ (neko bi u čuđenju mogao pomisliti na Parisku komunu, ali pre će biti da je nadahnutom autoru grafita ponestalo prostora da završi reč komunizmu jer je koristio isuviše velika slova). Istim bistama su 2020. godine oči prefarbane u crveno, a lica isprskana bojom. Poruka je glasila: „Došlo je vreme za iseljenje. Nije Levijatan.“ Kolika je konfuzija u glavama ljudi koji u isti koš stavljaju zaslužne antifašiste, unesrećene migrante, virusne infekcije, i druge grupe na koje je uperen njihov gnev, proistekao iz neprosvećenosti i duhovnog siromaštva. I ko se javlja da digne slabašan glas protesta? Savez komunističke omladine, za koji većina nas nije ni znala da još uvek postoji. Tu i tamo u pojedinim medijima osvane kratka crtica da je po ko zna koji put vandalizovana grobnica narodnih heroja. Rukovodstvo preduzeća Beogradska tvrđava ostaje indolentno, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije ništa videlo i nema saznanja. Do sada je procesuiran samo jedan počinilac, Robert Rundo, koji je da ironija bude veća rođeni Amerikanac, ubeđen da se bori protiv „modernog sveta“ iskvarenog „destruktivnim kulturnim uticajem“ liberala, Jevreja, muslimana i nebelih migranata. Dakle lik apsolutnog negativca koji kao da je izašao iz kultnog filma Američka istorija X. Samo nam je takav jedan falio! Što se tiče drugih reakcija i reagovanja, na sajtu Beogradske tvrđave bude okačena informacija da su vandalski grafiti uklonjeni i apel na posetioce da ne uništavaju kulturno nasleđe tvrđave, kao i da čuvaju sećanje na istoriju grada. Skoro je izvesno da vandali ne idu na sajt Beogradske tvrđave, kao što sam uverena da oni koji idu na sajt tvrđave nisu oni koji će je vandalizovati jednom kada na nju stignu. I na kraju, sve to dođe pod metlu gradske čistoće. Ono što našu situaciju čini dodatno grotesknom i opasnom je što se heroji antifašizma Drugog svetskog rata ne uklanjaju iz kolektivnog pamćenja samo kroz promene naziva ulica, taj proces je kod nas odavno završen, već što se umanjujući njihove zasluge, decenijama kasnije veličaju vinovnici drugih ratova motivisani potpuno suprotnom ideologijom. Uvaženi francuski psihoanalitičar koji je posebno izučavao psihologiju nacionalsocijalizma, Žerard Hadad, opominje nas da su ovakve destruktivne pojave uvek jasni signali nadolazećih širih društvenih kriza. Zar ne bi bilo sasvim dovoljno i poučnije ostaviti bronzane i kamene svedoke istorije u miru, jer na njih po prirodi stvari ionako pada senka vremena i zaborava. Iz čega ćemo učiti i izvlačiti pouke ako učinimo da stranice istorije (dopadala nam se ili ne) ostaju nedorečene i nejasne. Jednom kada sve uklonimo, rasparčamo, raskomadamo i učinimo neprepoznatljivim, komotno možemo da ugasimo svetlo i da prestanemo da postojimo.