Glumci govore

Priču, koju je započeo pre 25 godina a sada oblikovao u dvotomnu knjigu “Glumci govore” (izdanje Sterijinog pozorja i “Prometeja”), Feliks Pašić je sastavio kao najzanimljiviji roman o sudbini srpskog pozorišta, kroz uspomene i iskaze glumaca o onima kojih se oni sećaju, o predstavama i glumcima koje mi nismo gledali, o tome šta je bilo i kako je bilo, ali i o tome kako je sada. Roman o vremenu, koliko i o pozorištu.

“Glumci govore”, to je pravi naslov za ovu knjigu. Govor je glumački zanat. Govorenje je glumačko bitisanje, smisao i trajanje.

Uporan, tih, sistematičan, vrsni poznavalac pozorišta i glumaca druge polovine 20. veka, Feliks Pašić ume da “iznudi” i prave sagovornike i prave odgovore koji svojim mnogoznakom ovoj glumačkoj besedi daju posebnu vrednost.

U drami “Glumci govore” ima 16 uloga (Pavle Bogatinčević, Nevenka Urbanova, Olga Spiridonović, Mija Aleksić, Mira Stupica, Đorđe Jelisić, Mira Banjac, LJuba Tadić, Stevan Šalajić, Zoran Radmilović, Danilo Stojković, Nikola Simić, Neda Spasojević, Petar Kralj, Svetlana Bojković i potpisnik ovih redova, Mihailo Janketić). Sedamnaesta je uloga Feliksa Pašića: kao glumca u dijalozima, uvek drugačijeg, ali i kao reditelja cele predstave koja bi se komotno mogla i scenski prikazivati. Jedino što bi, u tom slučaju, Feliksu trebalo 16 kostima i 16 maski!

Lukavo prikriven, on je uspeo da zavara, opčini i, koliko je kome pripadalo, svoje partnere navede na iskrenost. I svi su mu verovali. Uspeo je da ostvari glumački san: da napiše komad, da u njemu igra glavnu ulogu, da ga režira i da, kao kritičar, napiše kritiku o svojoj predstavi.

Kao što Zoran Radmilović u “Kralju Ibiju” primora partnere da služe njegovoj viziji, tako i Feliks Pašić “natera” svoje partnere da se priklone njegovoj režijskoj koncepciji, a to će reći da govore o svojim strahovima i sumnjama, o procesu rada, o poimanju teatra i njegovom značaju, o nemoći pred tim značajem, o nemoći ruku, tela, uma, o svojim zabludama, hirovitosti, glupostima, taštini do bola, o poimanju uspeha i neuspeha, o stidu i svrsishodnosti glumačkog postojanja - o izvoru svega toga u društvenim, egzistencijalnim i ljudskim bedama i slobodama, kao zamci za postojanje i, uprkos svemu, trajanje.

Predstava je tu i tamo vesela, a u suštini setna, tužna, gotovo tragična u spoznaji samih aktera.

ODLOMCI PREDSTAVE “GLUMCI GOVORE”: TUŽNA KOMEDIJA U 16 SCENA.

I scena: Sudbina glumca (isluženog)

Feliks Pašić: Da počnemo.

Pavle Bogatinčević: Hajde, dobro, da vidimo šta hoćete vi, kako?

FP: Da pričamo.

PB: Hajde. Evo, hoću ja sam sebi da održim govor. Ovo je moj posmrtni govor. Uh, što sam bio budala! Da mi je neko ponudio da budem kralj ili glumac, ma kakav kralj, kakve trice! A evo. Svako veče ja sedim ovde, metnem po litre vina, sedim u kujni i jednako velim sebi: Što sam bio budala, što sam bio budala! Još me drži neki humor. Osamdeset pet godina! A šta sam sve prošao? Šta sam sve bio? Znaš šta je najstrašnije? Kad imaš kuću, a ne ide ti se kući, kad imaš telefon, a nikad ti ne zvoni. A zvonio je da mi je sto puta došlo da ga šutnem nogom. A sad? Ne zvoni. Znači da nikome nisi potreban. A čovek je biće da nekome treba. Ne valja da glumac dugo živi.

II scena: Kupovina

FP: Gde ste vi kupovali?

Nevenka Urbanova: Mislite da se oblačim?

FP: Ne to, nego da li ste “kupovali” neki lik?

NU: Ne, nikad. Imitacija je tako daleko od pravog glumca.

FP: Zašto ste otišli iz pozorišta?

NU: Pa, više niko nije pitao za mene.

III scena: Samoća

FP: Kako stojiš sa svojom samoćom?

Olga Spiridonović: Ja odlično stojim sa svojom samoćom. Ne volim duge odmore.

FP: Važi li još ona rečenica Zaze Gabor: “Ja sam znala da imam samo jedan život”?

OS: Da, apsolutno. Samo jedan jedini život, i treba ga maksimalno iskoristiti. Tako sam i činila. Baš sam ga maksimalno iskoristila.

IV scena: Harlekin

FP: Eto, sav tvoj glumački život stao je na ovih nekoliko papira.

Mija Aleksić: Mislim da ima još dosta toga što nije na tim papirima. Ali, ono glavno je tu. Kad bih nešto počeo iz početka, nikad se ne bih bavio glumom, ne bih možda ni odlazio u pozorište.

V scena: Sumnja

FP: Bila si puna sumnji, čak preplašena?

Mira Stupica: Ja sam uvek puna sumnji. Uvek sam uplašena. Nikad nisam sigurna i uvek želim mnogo više od sebe nego što mogu da dam.

FP: Kakvo je sadašnje stanje tvoga duha?

MS: Načeto.

FP: Čime?

MS: Skepsom.

VI scena: U redu za penzije

FP: Kako ste?

Đorđe Jelisić: To me danas pitaju i ovi penzioneri, u Nevesinjskoj. Kažu: koliko godina imate? Sedamdeset. Pa, vi izgledate odlično. Imam ja, kažem, primera i u pozorištu. Dobro sam. Gore sam, na imanju, na Ceru. Sad mi je specijalitet da jedem plavi paradajz pohovan. Kakvo meso!

VII scena: Inat

FP: Koje slike iz detinjstva pamtiš?

Mira Banjac: Seka Pleško. Imala je bicikl. Rekla sam joj: “Daj mi bicikl.” Ona kaže: “Ne dam.” “Daj mi samo malo.” “Daću ti ako mi nešto izvedeš.” I ja sam stala nasred parka i nekog klovna izvela, ali sa velikom drskošću i pokrićem sam nešto izigravala. Ona mi je dala bicikl. I, nećeš verovati, sela sam na taj bicikl i odmah sam znala da vozim. To je inat, to je to neko “ne dam se”.

VIII scena: Glumac

LJuba Tadić: Ako glumac nije sagradio sebe da može da se usprotivi ili da može da se odbrani od ličnosti koje upija u sebe, on će u jednom trenutku da bude potpuno neinteresantan. Glumac nije kameleon.

Kraj I čina.

IDŽ scena: Uloge

FP: Kojih svojih uloga volite da se setite?

Stevan Šalajić: Ima pet uloga koje mi se neobično dopadaju.

FP: Koja vrsta kocke?

SŠ: Poker.

FP: Pecanje?

SŠ: Sramota me je priznati, ali prošle godine upecao sam samo sedam ribica.

DŽ scena: Pozorište

FP: Šta pozorište, zapravo, može?

Zoran Radmilović: Pozorište, ovakvo kakvo je kod nas, ne može da daje odgovore na prava pitanja. Verovatno ni pravih pitanja nema. Kad bi bilo pravih pitanja, možda bi i pozorište davalo prave odgovore.

DŽI scena: Posvećenje

Danilo Stojković: Bože, nešto se mislim, da nema ovog posla koji radim, da nisam na njega koncentrisan, da nisam ceo u njemu, poludeo bih. Nema, bre, na vidiku budućnosti.

DŽII scena: Maratonac

FP: Šta vam je bio otac?

Nikola Simić: Pekar.

FP: Ko je vaš idol među glumcima?

NS: Moj brat Slavko Simić.

FP: Uloga?

NS: Pomet u “Dundu Maroju”.

FP: Vaš kredo?

NS: Istrajnost i dopadljivost.

DŽIII scena: Igrač

FP: Ko si ti?

Mihailo Janketić: Igrač.

FP: Šta igraš?

MJ: Igram se životom.

FP: Plašiš se?

MJ: Užasno.

FP: Gde je kraj?

MJ: Tamo gde će biti.

DŽIV scena: Nagoveštaj

FP: Kako si?

Neda Spasojević: ?

FP: Stvarno, kako si?

NS: Dobro sam.

FP: Jesi li ti srećna žena?

NS: Što da nisam? Ja se dajem do kraja. To me čini srećnom.

DŽV scena: Želja

FP: Uspevaš li da pobegneš?

Petar Kralj: Ponekad.

FP: Šta je večeras na redu?

PK: Pa, ja. Uglavnom ja.

FP: Grešiš li?

PK: Grešim, i imam razumevanja za sve greške koje neće nikoga da unize.

DŽVI scena: Blesava glumica

FP: Ideš ulicom, kažu: blesava glumica!

Svetlana Bojković: Koliko puta sam sebe uhvatila da baš tako izgledam! Imaš fazu kad ti ganjaš ulogu, a onda dođe faza kad uloga ganja tebe. Ideš ulicom, a ona za tobom, stalno nešto opominje.

Kraj. (Po mogućstvu, neka veselija pesma, recimo “Ide Mile lajkovačkom prugom”.)

MIHAILO JANKETIĆ