Mi nismo anđeli 3

Gospodin Dušan Petrović, onaj što liči na penzionisanog američkog marinca koji piše romane, a koga sam nedavno nepravedno optužio da mu više priliči uloga konduktera u tramvaju, ne znajući da dolazi iz grada u kome nema tramvaja, jeste portparol i neformalni lider DS u trenucima retke zauzetosti Borisa Tadića državničkim poslovima.

Petrović ne poseduje “sterijansku pokondirenost” Pajtića i nije jakobinski dogmatik poput Čede. On govori tako da ga svako može razumeti. Na nevolju, njegov diskurs je prost. To nikako ne znači da je prostački. Hoću da kažem da Petrović govori kao prost čovek, kao neko “iz naroda” koji misli samo na sebe, te je mediokritetizam potpredsednika Petrovića upućen srodnim dušama nazovidemokratskog uverenja. Naravno da, u takvom kontekstu, a sve u ime nedostižnog političkog cilja, promakne i pokoja glupost.

Ali, misleći da mu se još jedna glupost neće posebno uzeti za zlo, Petrović je pre izvesnog vremena najzad rekao nešto pametno. On je zatražio da koalicione stranke DSS-a u sadašnjoj vladi izađu iz nje, čime bi se, je li, stvorili preduslovi za nečije babe brašno, to jest, za prevremene parlamentarne izbore.

Povod ovom predlogu sa karakteristikama nalogodavne inicijative bile su “higijenske sankcije” SAD, koje se cene na 10 miliona dolara. A to je, znamo svi, sitnina, kao što je i poruka. No, pomenutim predlogom Petrović je doveo u nezgodan položaj svog šefa Tadića, koji je morao da skrati svoje ugodno ćaskanje na kanabetu za grupom R.E.M., gde su sa obostranim razumevanjem prorađivali nacrt Ustava, prethodno već postigavši međusobni dogovor da rokeri na predstojećem koncertu otpevaju nešto Borisu u čast.

O čemu se radi? Otkazivanje Solanine posete Beogradu, čiji je povod isključivo vezan za slabu, praktično nepostojeću koordinaciju vlada članica državne zajednice, Tadić je (i ne samo on) protumačio onako kako mu sopstvena politika nalaže, rekavši da visoki evropski diplomata, nekadašnji gensek NATO-a u vreme onog “rata iz ljubavi”, frustrirani “šesetosmaš”, neće doći u Beograd zato što vlada ne hapsi one kojima je u Ševeningenu već spremljen ručak, valjda punjene paprike. Time je, osim što je napao vladu, hteo da parira frakcionašima u sopstvenim redovima, koji ga optužuju za sve ono zbog čega ga je već optužio Čeda, da izneverava partijski program u nameri kako bi DS pretvorio u omladinsko-zavičajnu sekciju DSS-a. Kada je tako nešto govorio Jovanović, odan permanetnoj revoluciji od 5. do 6. oktobra, valjalo se zamisliti, ali kada to ponavlja Lečić, koji je u DS proveo manje vremena negoli čovek sa tvrdom stolicom u toaletu - udri brigu na veselje. Ali da se to ne primeti.

No, vratimo se logorejičnom Petroviću. NJegov apel pojedinim strankama iz vlade, koji je legitiman, pretpostavlja da će Koštuničin kabinet ostati bez potpore skupštinske većine, pa da će na izazvanim (prevremenim) parlamentarnim izborima partija iz Krunske ulice osvojiti (apsolutnu) vlast, što je, na svoj način, scenario za muzičko-zabavnu priredbu sa tužnim krajem. Petrović, koji izgleda nije odavno išao na more, pravi kule od peska. Uslovno govoreći.

Tako se, sve zaobilazno, opet vraćamo tvrdnji da je Petrovićev predlog dobar, ali ga priglupi poštar uručio na pogrešnu adresu. Ova vlada zaslužuje da odsluži čitav svoj mandat. S druge strane, ona zaslužuje da padne. S tim da “inicijalna kapisla” tom padu ne može doći spolja, iz prostorija DS ili sa ulice, sasvim svejedno. To je, objektivno govoreći, unutrašnji problem Koštuničinog kabineta. Hleb se ne traži u kasapnici. Pravo je čudo kako premijer ne shvata da vladajuća “neprincipijelna koalicija”, koja je svojevremeno bila nužna, iskazuje iz dana u dan sve pogubnije efekte. Danas je teško i govoriti o jedinstvenoj politici vlade jer se rad vlade sastoji od separatnih politika vladajućih stranaka. Svako vuče na svoju stranu, sve tobože za opšte dobro. Još i prete. Za divno čudo, ta se pretnja prvo saopšti medijima. Mediji to uredno prenesu, kao što bi uredno, iz dana u dan, pisali o ringišpilu čija je kočnica pukla, pa se sprava besomučno vrti ukrug, uz izvesnost da će neko smrtno stradati.

Ali, čim se Petrović oglasio sa svojim predlogom, vladajuće stranke na koje je računao odlučno su odbacile takvu mogućnost, rekavši kako ne žele da “privatizuju” ono što je u isključivom domenu poslaničke volje. Izgledalo je kako je Petrović pucao u prazno. Međutim, prođoše dva-tri dana, pa se opet iz prostorija vlade začuše ultimativni zahtevi u nevinom ruhu ucene. G17 plus je opet zapretio da će napustiti vladu, što postaje njena centralna politička opcija, a nedugo zatim i SPO je zapretio da izlazi ako... Najzad su se složili: G17, SPO i NS odlaze sa vlasti ako Koštunica do Sv. Save (27. januar) ne isporuči Hagu optužene generale. Onda je taj rok prolongiran do kraja marta. No, svejedno, uz obećanje kako će G17 na Glavnom odboru doneti odluku o svom statusu u vladi. Izgleda da taj skup nije ni održan. Ali su mediji preneli izjavu Mlađana Dinkića, inače potpredsednika G17, da će vlada, ako Voja ispuni Haški “zahtev”, steći šansu da svoj mandat odsluži do kraja. Nije eksplicitno rečeno, ali je jasno da G17 ne napušta vladu, to jest, da je Koštunica izgladio svoje nesporazume sa Tribunalom. Svi su srećni i zadovoljni. Ostaće na vlasti dok ih smrt ne rastavi. To je uticalo i na DS: na Glavnom odboru te stranke Tadić se manuo “marketinškog plana” za obaranje vlade, izjavivši kako je spreman na dijalog sa svim partijama demokratskog predznaka, dok je Petrović, tek da ostane u “fazonu”, svoj pređašnji zahtev za ostavku vlade sveo na zahtev za smenu ministra policije i ministra pravde.

A zapravo je, u suštini, sve ostalo isto. G17, SPO i NS ostaju u vladi, DS se lagano vraća politici kohabitacije, mirna Bačka, ali ne zato što je Koštunica - koji u ovakvom spletu okolnosti stiče status demijurga istorije - promenio svoju politiku prema Hagu, što je počeo da sarađuje, već je (privremeni, virtuelni) prekoret nastao iz razloga što je general Lazarević odlučio da se dobrovoljno preda. On se žrtvovao bogovima da bi ovce mogle da pasu. Ali, i to će kratko trajati. Pretnje o “demisioniranju”, o prelasku “koalicionih partnera” u opoziciju kao o prelasku u ćeliju smrti, ponovo će postati šlager sezone, jer su, prosto, pravilo igre. Premijer će ih stoički trpeti, igraće kako mu Labus, Dinkić i Velja Ilić sviraju, da bi vladu održao na okupu, bez obzira na to što, kao školovan čovek, mora biti svestan da se radi o virtuelnom pokušaju duvanja “usta na usta” jednom simulakrumu.

Otuda se Petrovićev, naizgled razuman predlog, iskazao kao zatvaranje vrata. Pametnije je bilo dopustiti da se vlada sama raspadne, iznutra. Od demokrata, što reče neko, više ništa ne zavisi. DŽaba su krečili - kako kaže Dačić. Ali, ako si već uzaludni moler, šta tražiš u politici? Vrati se kući i sa pozorišne zgrade skini tablu sa imenom LJubiše Jovanovića, kome će i Petrović priznati da je bio veliki glumac, al’ neće da mu oprosti što je bio mali komunista. Ne ponašaj se kao Bidža jer Bidža zna da uzvrati udarac.