Prozori

Jedanput sam, veoma davno, sasvim slučajno, sa prozora Filološkog fakulteta gledao nizove prozora naspramne zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta. Bio je oblačan dan, smetale su mi nekako odviše pravilno zaokružene krošnje drveća u Studentskom parku, ali kao da sam tamo video ljude pognute nad svojim papirima, ljude koji su uvereni da se sve može izraziti brojevima, jednačinama ili formulama, matematički tačno postaviti i izračunati, da se za sve, pre ili kasnije, može iznaći rešenje. Kako su oholi, sećam se da sam tada pomislio. Šta su cifre, šta su knjige prepune brojeva - bez reči?

Drugi put, gotovo isto tako davno, sticajem okolnosti, sa prozora Prirodno-matematičkog fakulteta posmatrao sam nizove prozora naspramne zgrade Filološkog. Bio je, kao i onda, oblačan dan, grane drveća Studentskog parka su ličile na gvaš nasumice razduvan po vidiku, ali kao da sam tamo razaznao ljude pognute nad svojim papirima, ljude koji su uvereni da se sve može izraziti rečima, rečenicama ili stihovima, književno uobličiti i saopštiti, da se za sve, pre ili kasnije, može iznaći razumevanje. Kako su zaludni, sećam se da sam tada pomislio. Šta su reči, šta su knjige prepune reči - bez brojeva?

Treći put, davno, ali sasvim namerno, zašao sam u Studentski park. Tucanik je šuštao dok sam pokušavao da pronađem makar približnu sredinu između dve naspramne građevine, između zgrade Filološkog i zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta. Nekako utvrdih da je to jedna klupa u blizini spomenika Dositeju Obradoviću. Bio je oblačan dan, krošnje drveća se nisu mogle tek tako opisati, a ja sam sedeo i gledao u nebo. Činilo mi se kao da neko sa jedne strane tiho niže brojeve, a neko sa druge strane lagano razbraja rečenice. Sedeo sam i gledao u nebo. I kao da sam, ali samo u deliću sekunde, u magnovenju, sve video. Kroz oblake, mimo veštačkih satelita, između planeta, iz sistema u galaksiju, iz galaksije u galaksiju, sve do nečijeg oka, u kojem se, u suzi, video isti onaj put unazad, zemlja, grad, zgrade, uzavreo saobraćaj, park, ljudi koji sede na klupama, ljudi koji gledaju u nebo... Sve sam to video, ali nisam stigao da rastumačim da li je ona suza, u onom oku, radosnica ili se zbog žalosti tu skupila.

Mnogo puta kasnije, pokušavao sam da pronađem mesto koje se nalazilo tačno između zdanja dva fakulteta. Možda je klupu neko pomerio. A možda je i bronzana figura, izlivena kao u pokretu, možda je onaj Dositej Obradović, najzad, za presudan korak negde pošao ili negde stigao. I bilo je uvek više brojeva ili je bilo uvek suviše reči.