Tragovi pored puta

Predsednik Srbije je uvek najviše voleo da sedne u onaj otvoreni autobus sa pola članova Vlade, diplomatskim predstavnicima i investitorima i dok ga vetar šiba da jezdi novim auto-putem kao „pistom kakvu nema ni Švajcarska“ i da potom ozarenog lica, u direktnom prenosu na svim televizijama, građanima saopšti kako je upravo to trenutak za koji živi. Pratili smo zato godinama svako presecanje vrpce, zalivanje šampanjcem svakog kilometra puta i slušali kako niko u istoriji nije sagradio i napravio više. Tako je bilo i prilikom poslednjeg otvaranja deonice Moravskog koridora od Pojata do Makrešana, uz uobičajenu scenografiju podrške, za koju je ovog puta bio zaslužan politički kadar kruševačkog kraja, ministar policije Bratislav Gašić. Da bi pojačao tezu da će pokolenja suditi o njegovim velikim delima, u devetominutnom govoru, prilikom otvaranja dela puta, Aleksandar Vučić je u pomoć pozvao i NJegoša i Pikasa i Crnjanskog i Šilera i Andrića: „Gradeći svaki novi put mi kao da gradimo čitav novi svet. Svet događaja, situacija i susreta. Baš kako je veliki Andrić rekao: Nema staze ni puta kojim nisam bar zakoračio, samo ako je to bilo mogućno, u tome nisam poznavao straha, umora ni oklevanja.” Pa je dodao: „Ovi putevi ostaju kao naš trag u vremenu, a o ovom tragu sudiće naši potomci i veoma se radujem tom sudu.” Nema sumnje da će sud istorije zabeležiti: Aleksandar Vučić jeste ambiciozno gradio i izgradio kilometre i kilometre auto-puteva, možda zbilja više nego drugi, ali je istovremeno, kao retko ko drugi, razgradio i devastirao sve ostalo u državi. Ni kamen na kamenu nije ostao od demokratije. Institucije više niko i ne pominje kao važne u zemlji u kojoj se odlučuje iz jednog centra. Normalizovano je da pravosuđe osluškuje političke instrukcije, da regulatorna tela podupiru režim, da najveći broj medija funkcioniše kao ratni bunker vlasti, da parlament nema nikakav autoritet nego se srozao na nivo najjeftinije kafanske pljuvaonice, da se komunikacija standardizuje kao pogani jezik uvreda i ponižavanja koji postaje sve žešći kako se temelji autoritarne vlasti ljuljaju. A ljuljaju se i nervoza glavnog protagoniste raste. I zato se bez milosti gazi po zadatim metama, a partija na vlasti se ubrzano vraća u svoj početni radikalski položaj kako se računica sa kontrolisanom desnicom, koja će služiti samo kao strašilo i biti bez ozbiljne unutrašnje podrške, izjalovila. I evo srpskih naprednjaka tamo odakle su krenuli. Nedostaje im samo Šešelj. A možda će se i on pridružiti kad Vučić oslobodi mesto i počne iz početka da gradi podršku u novom pokretu, kojim će premrežiti i pod kontrolom držati celu zemlju. Ipak, i pored tog ogromnog napora, u kome, kako reče predsednik, nije „poznavao straha, umora ni oklevanja“, u Srbiji se oseća zamor i SNS-om i Aleksandrom Vučićem. Sve spolja izgleda isto, avioni, kamioni, aplauzi, podrška, povećanje plata i penzija… ali tinja odbacivanje kao opasni virus koji se nezaustavljivo širi. I to čak nema veze sa snagom ili slabošću srpske opozicije. Jednostavno, kao da se Srbija umorila od Vučića. Obratite pažnju, kad Vučić drekne „sram vas bilo, lažovi, licemeri, gaulajteri“, na prste možemo da prebrojimo ko će sve iz partije ili iz medija papagajski da ponavlja njegove reči. A bilo je vremena kad su ga u gomilama oponašali, kad su se utrkivali ko će pre i ko će više. Da nije Ane Brnabić, koja predsednika u stopu prati, i Milenka Jovanova da u Skupštini održava žar njegovih gorljivih reči, slika bi bila još drastičnija, jer sve je više onih koji bi da se sakriju u svoju senku. Pa čak je i mnogoljudni analitički konzilijum za podršku, koji se brže-bolje sastajao u televizijskom studiju kad god je trebalo podupreti neku akciju vlasti ili predsednika, ostao bez svojih najmarkantnijih perjanica, pa je knjiga i tu spala uglavnom na Dragana J. Vučićevića. „A radili smo mnogo da bismo ovakve rezultate postigli“, rekao je Vučić na otvaranju dela Moravskog koridora i zaključio citirajući NJegoša: „Pokolenja dela sude.“ U Vučićevoj intonaciji je ipak bilo više rezigniranosti nego uverenosti u naklonost prema njegovim rečenim delima. Možda je zbog toga njegova opsednutost sopstvenim istorijskim značajem dobila novo težište. Sad su putevi glavni sadržaj njegove istorijske uloge. Samo kad bi još mogao da sakrije sve druge tragove pokraj puta.