Služimo poslodavcu

Baš u danima prvomajskih praznika, pred poslanicima Skupštine Srbije je, između ostalog, i Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o zapošljavanju stranaca, a pred nadležnima u Savezu samostalnih sindikata Beograda, nadaju se, susret sa premijerkom Srbije Anom Brnabić. Susret očekuju kako bi razgovarali o trendu uočenom među, zasad retkim, poslodavcima u Srbiji, koji domaću radnu snagu zamenjuju inostranom. Iako vozači Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd iz Šri Lanke, građevinski radnici iz Turske, dostavljači iz firmi Volt ili Glovo iz Uzbekistana i Pakistana, nisu više neuobičajena pojava na ulicama velikih gradova u Srbiji, javnost je ipak iznenadilo ono što se nedavno desilo u preduzeću Aerodrom ketering, čiji je jedini vlasnik Abahasudin Fahd Abudulrahman, državljanin Saudijske Arabije, a uz njega kao zakonski zastupnici, direktori te firme u APR-u su upisani i Ahmed Faruk Hasan Goma iz Egipta i Marko Đurišić iz Srbije. Vlasnik firme, registrovane za pružanje uslužnih delatnosti u vazdušnom saobraćaju i licencirane da se bavi keteringom na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“, odlučio se krajem prošlog meseca da es-em-es porukom otpusti oko 40 radnika preduzeća kako bi ih preko noći zamenio radnicima dovedenim iz Indije. Slučaj je prijavljen Inspekciji rada, sindikati očekuju odluke o povratku otpuštenih radnika na posao, a u toku je i podnošenje prijava nadležnim sudovima pred kojima će navodno prekobrojni tražiti pravdu zbog nezakonitih otkaza. Svi oni su, naime, proglašeni tehnološkim viškom, a da bi izbegao direktno kršenje Zakona o radu, po čijim odredbama tehnološki višak nastaje kada prestane potreba za tim radnim mestom, pa samim tim poslodavac u naredna tri meseca nema pravo da umesto otpuštenih za iste poslove angažuje neke druge radnike, vlasnik Aerodrom keteringa nije Indijce ni zaposlio u tom, već u jednom od svojih povezanih preduzeća. Sklonost da osniva jedno po jedno preduzeće i prebacuje radnike, imovinu i delatnost matične firme na ta povezana preduzeća nije novina kada je ovaj poslodavac u pitanju, ali ovoga puta jedno od tih preduzeća poslužilo mu je da se reši domaće radne snage i angažuje onu koja mu je, očigledno je, i jeftinija i poslušnija. Podsetimo da je većina otpuštenih radnika još prošle godine štrajkovala zahtevajući od rukovodstva preduzeća da im uplati nedostajuće doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje, te da je tom prilikom otpušten i predsednik tamošnje sindikalne organizacije, koji i dalje zadovoljenje pravde i povratak na posao traži pred nadležnim sudom. Sindikati sumnjaju da je poslodavac dovođenjem radnika iz Indije prekršio ne samo Zakon o radu i radna prava zaposlenih, mada je to pokušao za izvrda, nego i da nije poštovan sadašnji Zakon o zapošljavanju stranih radnika, ali nezakonitost ovog postupka tek će se dokazivati. Za to vreme, Dragan Todorović, predsednik Saveza slobodnih sindikata Beograda, kaže za NIN da su oni obavešteni da slična namera postoji u još dve firme u Srbiji, ali da trenutno zbog nepostojanja sindikalnog organizovanja u njima, ispituju šta se tačno dešava. „Imamo indicije da u jednoj maloj beogradskoj firmi, kao i u jednom građevinskom preduzeću postoje ovakve namere, ali ne bismo još uvek govorili o detaljima, dok ne saznamo istinu. Problem je što tamo radnici nisu sindikalno organizovani, pa je teže utvrditi činjenice i preduzeti neke mere. Što se Aerodrom keteringa tiče, pošto imaju sindikat, već smo preduzeli sve korake, a očekujemo i razgovor sa premijerkom kako bismo joj ukazali na ove slučajeve“, kaže Todorović. Država, pak, kojoj su puna usta radnika i njihovih prava, pa i politike zadržavanja domaćih radnika, zbog sve većeg odliva stanovništva, zapravo sa druge strane svesrdno otvara vrata inostranim radnicima, pomažući na taj način privredi da dođe do jeftinije i poslušnije radne snage. Broj stranih radnika koji su dobili boravišne i radne dozvole udvostručio se u prošloj godini u odnosu na 2021, pa su trenutne procene da je u Srbiji, što legalno, što ilegalno, angažovano skoro 40.000 stranih radnika. Dozvole za rad daje Nacionalna služba za zapošljavanje na osnovu zahteva poslodavca koji dovodi strane radnike, ali prema važećim propisima njih može da zaposli tek ako na domaćem tržištu radne snage nema takvih profila, koji su njemu neophodni. Pritom, poslodavac je dužan da prethodno oglašava potrebu za tim radnicima, pa tek ako se niko ne javi na konkurs onda posegne za dovođenjem radnika iz neke od inostranih zemalja. Činjenica je, međutim, da je angažovanje strane radne snage u prethodnom periodu često bilo obeleženo raznim aferama i zloupotrebama, od ilegalnog rada na gradilištima, zbog čega su svojevremeno štrajkovali turski državljani, do drastičnog slučaja u fabrici Linglong, koji se graniči čak i sa trgovinom ljudima. Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo, kaže za NIN da su u slučaju Aerodrom keteringa, čak i kada izostavimo pravnu gimnastiku gašenja jednih i osnivanja drugih firmi zarad izbegavanja blokade, radna prava otpuštenih ljudi sigurno povređena i to po nekoliko osnova. „Ta firma ima licencu za obavljanje odgovornog posla, jer radi na aerodromu. Prvo se postavlja pitanje da li su ti radnici prošli neke bezbednosne provere i kako je moguće da firma koja radi takav posao, gasi i osniva stalno nova preduzeća, jer posluje negativno i često je jedno od tih preduzeća u blokadi. Takođe, pitanje je da li su se i do sada poštovala prava tih radnika, oni su stalno potpisivali nekakve anekse ili nove ugovore o radu da bi ih poslodavac prebacivao iz jedne u drugu svoju firmu koja je zapravo obavljala taj isti posao. Ako je poslodavac, da bi izbegao direktno kršenje Zakona o radu koji kaže da on u slučaju otpuštanja po osnovu tehnološkog viška ne sme u naredna tri meseca zapošljavati radnike na tim poslovima, indijske radnike angažovao preko povezanog preduzeća, postavlja se pitanje kakav je odnos tog povezanog preduzeća sa matičnom firmom. Imaju li oni potpisan ugovor o poslovnoj saradnji, da li su strani radnici angažovani po ugovoru o radu ili na osnovu nekih od fleksibilnih oblika zapošljavanja, što je takođe sporno, jer ne možete radnike koji obavljaju osnovnu delatnost angažovati na taj način. Sve to je u ovom slučaju sporno. Poslodavac će, takođe, morati na sudu da dokazuje da je prestala potreba za radnicima, što nije tačno. Takođe, nemoguće je da na domaćem tržištu rada nema ovog kadra. Bojim se da ga nisu ni tražili, da nisu oglašavali uopšte potrebu za radnicima, a to su po zakonu obavezni da urade“, kaže Reljanović dodajući da poslodavac nije napravio ni socijalni program rešavanja viška zaposlenih, što je, takođe, njegova obaveza. „Poslodavac je valjda obrazovao neku komisiju i utvrdio neke kriterijume na osnovu kojih su zaposleni proglašeni viškom i otpušteni, ali to nije u skladu sa zakonskim propisima. Postoje, dakle, ozbiljne sumnje da su prekršeni i Zakon o radu i Zakon o zapošljavanju stranaca, ali videćemo šta će utvrditi Inspekcija rada, a šta će kasnije utvrditi i sud, pošto radnici spremaju tužbe“, kaže ovaj naš sagovornik. Izmene postojećeg Zakona o zapošljavanju stranaca, koje su trenutno u skupštinskoj proceduri, donose se radi dodatnog olakšavanja njihovog radnog angažovanja, a Srbija se sprema i da u okviru Inicijative Otvoreni Balkan pristupi jedinstvenom tržištu radne snage tri zemlje (Srbija, Severna Makedonija, Albanija), što bi u tom slučaju značilo da bi se radnici iz tih zemalja zapošljavali pod istim uslovima kao i domaći. Inače, prema postojećem propisu, na strane radnike ukoliko su legalno angažovani i zaposleni u Srbiji primenjuju se Zakon o radu i važe ista prava i obaveze kao i u slučaju domaće radne snage. „Predložene izmene su načelno korektne, ali problem je kako će se propis, baš kao i ovaj što je još uvek na snazi, primenjivati. Problem je što u praksi postoji mnogo kršenja propisa, što nema adekvatnog nadzora, što postoji mnogo rada na crno, pa ukoliko se sa tom praksom nastavi, izmene mogu stvoriti samo još više problema, jer će uvoz radnika biti jednostavniji“, kaže Reljanović i upozorava da postoje neke procene da bi već narednih godina u Srbiju moglo da godišnje dođe i oko 100.000 stranih radnika. Ukoliko se takve procene ispostave tačnim, domaća radna snaga mogla bi dobiti ozbiljnu, često nelojalnu konkurenciju. Takav scenario nadalje bi umesto povećanja cene rada, ali i pregovaračke pozicije domaće radne snage i njihovih prava, zbog već hroničnog nedostatka radnika u određenim profesijama, doveo do srozavanja njihovog položaja. Činjenica je da strani radnici rade za zakonom propisanu minimalnu zaradu, pod uslovom da im se i ona isplaćuje, odnosno da su angažovani na legalan način. Dragan Todorović kaže da su radnici Aerodrom keteringa imali u proseku mesečnu zaradu od oko 48.000 dinara i siguran je da će indijski radnici raditi za manju platu. Praksa masovnijeg angažovanja stranih radnika, pogotovo na poslove za koje u Srbiji postoji radna snaga, u praksi će dovesti do snižavanja cene rada, jer će se poslodavcima otvoriti mogućnost da „neposlušne i razmažene“ domaće radnike začas zamene onim iz inostranstva. Reljanović podseća na slučaj Hrvatske u kojoj su, pogotovo u turizmu, domaći radnici preko noći zamenjivani onima koji dolaze iz susednih zemljama, ali i iz daleke Azije. Odsustvo jasne državne politike prema odlivu radne snage, odnosno rešavanju problema nedostatka pojedinih radnih profila, udruženo sa hroničnom tolerancijom na kršenje propisa iz oblasti radnih prava, moglo bi ubuduće na leđa stranih radnika natovariti i gnev domaćih, koji će njih, a ne poslodavce, označiti kao direktne krivce za gubitak radnog mesta ili snižavanje cene rada. Iako su ti stranci i bez tog gneva već dovoljno nezaštićeni u zemlji čiji ni jezik, ni propise uglavnom ne poznaju, a što ih čini lakom metom za radno, ali i svako drugo eksploatisanje. Petrica Đaković