19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Američke i britanske snage i dalje koriste oružje sa osiromašenim uranijumom
Britanske i američke koalicione snage koriste oružje sa osiromašenim uranijumom (DU) u ratu protiv Iraka, čime hotimično krše rezoluciju UN kojom se takva municija svrstava u kategoriju ilegalnog oružja za masovno uništenje.
Dobitnica Nobelove nagrade za mir Elen Kaldikot tvrdi da sićušne radioaktivne čestice DU lako mogu biti udahnute i kroz gas-masku. Iz pluća one prelaze u bubrege i druge vitalne organe i na kraju dovode do oštećenja hromozoma. S obzirom na vreme poluraspada od 4,1 milijarde godina, može se reći da negativne posledice koje su utvrđene kod jedne generacije američkih veterana iz rata u Zalivu mogu obeležiti sudbinu svih budućih generacija njihovih potomaka, baš kao i iračkog naroda koji je tim oružjem bombardovan.
U avgustu 2002. godine objavljen je izveštaj UN u kome je konstatovano da korišćenje DU municije predstavlja kršenje mnogobrojnih normi i konvencija UN.
Više od 9 600 veterana iz prvog zalivskog rata do sada je preminulo. Pentagon je ovaj veliki broj umrlih ratnih veterana pokušao da objasni mnoštvom različitih faktora - stresom, pesticidima, vakcinom i dimom koji se širio sa zapaljenih naftnih polja. Međutim, ako je suditi prema izveštajima koji su bili dostupni vrhu američke vojske, “kratkoročna posledica velikih doza DU može biti brza smrt, dok dugoročna posledica malih doza može biti rak”. Tokom prvog zalivskog rata od američkih vojnika se često zahtevalo da nezaštićeni ulaze na ozračeni teren i nikada nisu bili upozoreni na opasnosti od ove municije. U suštini, DŽordž Buš stariji je oružje za masovno uništenje primenio protiv sopstvenih vojnika. Ovom se temom, međutim, nisu opsežno bavili vodeći američki mediji umerene orijentacije. Ozbiljni mediji su se uglavnom branili tvrdnjama da priča o DU “i nije neka novost”, uprkos činjenici da postoji očigledna podudarnost između medicinskih nalaza kod američkih ratnih veterana iz prvog zalivskog rata i stanovništva bombardovanih iračkih i bosanskih gradova.
Tema DU povremeno se, istina, pojavljivala u vodećim medijima, ali bi uvek usledio žestok demanti vojske. Urednici mnogih prestižnih listova i časopisa kažu da ne žele da se bave tom složenom temom zato što je “isuviše kontroverzna”. Zato prosečni Amerikanci danas uglavnom znaju da tane na bazi DU može da probije svaki oklop, ali ne i kakve razorne posledice ima po ljudsko zdravlje.
Bez poboljšanja u Avganistanu
Dok su sve oči uprte u Irak, narod Avganistana i dalje pati u uslovima teškog siromaštva; po mnogim procenama, stanje je gore no ikad. Obećana demokratska vlast isuviše je zaokupljena mnogobrojnim pokušajima atentata na svoje čelnike da bi mogla da se bavi otklanjanjem problema stanovništva. Novi ustav nije donet, novi zakoni nisu usvojeni, a ni hrane nema na vidiku. Etnički politički sukobi teško opterećuju zemlju, a “gospodari rata” moćniji su no ikad. Međunarodne snage (ISAF) koje broje 4 500 pripadnika mirovnih jedinica brane samo prestonicu, dok ostalim delovima Avganistana kruži oko 700 000 raznih pripadnika privatnih vojski.
Posle 23 godine neprestanog ratovanja, odraslo muško stanovništvo je desetkovano, tako da su mnoga deca preuzela ulogu hranitelja porodice. Srećna su ako uspeju da zarade i pet dolarskih centi na sat. Prema statistikama, više od četvrtine novorođene dece ne doživi ni peti rođendan. Pothranjenost je opšta. Zbog treće uzastopne suše, polovina useva je propala, a stočni fond je sveden na svega 20 posto nekadašnjeg.
U januaru 2002. godine održana je donatorska konferencija u Tokiju. Učesnici te konferencije obećali su ukupno 4,5 milijarde dolara za rekonstrukciju, od čega je u 2003. trebalo da stigne 1,8 milijarda dolara. Stiglo je, međutim, jedva 30 odsto obećanih sredstava. Doprinos američke vlade iznosio je samo polovinu sredstava koje je dala Evropska unija. Amerika je, međutim, mnogo više zainteresovana za izgradnju avganistanske nacionalne armije nego za rekonstrukciju razorene zemlje. Tom temom se, sa izuzetkom “Toronto stara”, nisu bavili vodeći severnoamerički mediji; već dugo jedino što se može pročitati o Avganistanu jesu priče o tome da u toj zemlji ponovo može da se sluša radio, da su muškarci obrijali brade i da je započela era Hamida Harzaija.
Kolonijalizam ponovo preti Africi
Afrika je danas kontinent na kome se vodi najviše ratova. U proteklih 15 godina, u 32 od 53 afričke zemlje zabeleženi su žestoki vojni sukobi. U periodu hladnog rata (1950-1989) SAD su u Afriku poslale oružja u vrednosti od 1,5 milijarde dolara, čime je, uz obuku za upotrebu tog oružja, postavljena scena za sadašnju rundu sukoba. Od 1991. do 1995. godine SAD su povećale količinu oružja i drugih vidova vojne pomoći koje upućuju Africi, s tim što je i broj zemalja koje tu pomoć dobijaju povećan na 50.
U junu 2002. godine rukovodioci osam najmoćnijih zemalja sveta (G8) pokrenuli su projekat Novo partnerstvo za razvoj Afrike (NEPAD) predstavljajući ga kao “kampanju protiv siromaštva”. Projekat NEPAD, međutim, ne štiti Afriku od eksploatacije njenih resursa. I ovoga puta reč je o pokušaju da se primene zapadne tehnike razvoja kako bi se obezbedile povoljne ekonomske mogućnosti za međunarodne investitore. Na taj način Afrika bi lako mogla biti lišena i svojih preostalih resursa.
SAD trenutno uvoze 15 odsto nafte sa afričkog kontinenta. Očekuje se da će do 2015. godine taj udeo afričke nafte biti povećan na 25 odsto.
Pored oružanih sukoba, najveći problem današnje Afrike predstavlja glad, koja nije izazvana samo lošim vremenskim uslovima, već pre svega nedostatkom skladišnih i transportnih kapaciteta što znači da ni ono što se proizvede ne može biti sačuvano niti eventualno prodato inostranstvu. Krediti koje Africi obezbeđuju MMF, Svetska banka i G8 obavezno sadrže programe za strukturalno prilagođavanje još od 1980. godine. Ti programi podrazumevaju drastično smanjenje javne potrošnje (posebno kresanje troškova za zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i obezbeđivanje dovoljnih zaliha hrane).
Pored toga, ti programi nalažu povećanje izvoza sirovina na Zapad, podsticanje stranih ulaganja i privatizaciju državnih preduzeća. Umesto da se dug afričkih zemalja smanji, on je od 1980. godine, dobrim delom usled programa za strukturalno prilagođavanje, povećan za 500 odsto, što je izazvalo čitav lanac katastrofa (dugotrajna glad, oružani sukobi, teško siromaštvo, eksploatacija životne sredine), koje su, kako se procenjuje, izazvale smrt 21 miliona ljudi; takođe se procenjuje da se u tom procesu nekoliko stotina milijardi dolara odlilo na Zapad.
Umešanost SAD u masakr talibana
U dokumentarnom filmu škotskog producenta DŽejmija Dorana pod naslovom “Masakr u Mazaru” iz 2002. godine navodi se da su američke snage odgovorne za mučenje i smrt oko
3 000 muškaraca iz Mazar-i-Šarifa u Avganistanu.
Doranov dokumentarac nastao je na tragu izveštaja Lekara za ljudska prava (PFR), koji su taj zaključak doneli na osnovu pregleda leševa u dvema masovnim grobnicama u blizini Mazar-i-Šarifa. U dokumentarcu su zabeležena kazivanja dvojice svedoka koji tvrde da su bili primorani da voze u pustinju zapečaćene kargo-kontejnere u kojima su se nalazile stotine zatvorenika-talibana. Svedoci kažu da su naredbe za taj transport potekle od lokalnog komandanta američkih snaga. Pri dolasku na odredište u Šeberganu one zatvorenike koji se u prevozu nisu ugušili streljali su pripadnici avganistanske Severne alijanse; to streljanje je posmatralo 30 do 40 američkih vojnika. Putovanje je trajalo 20 sati, bez kapi vode, u nepodnošljivim uslovima. Po dolasku u Šebergan, od 300 talibana, koliko ih je bilo zatočeno u jednom kontejneru, preživelo je svega 10. Jedan od svedoka, takođe vozač kamiona, tvrdio je da je video američkog vojnika kako lomi vrat talibanskom zatvoreniku, dok na ostale sipa kiselinu.
Autori filma navode da su u masovnim grobnicama pored Avganistanaca sahranjene i hiljade Pakistanaca, Uzbeka, Čečena i Tadžika.
Avganistanski “ratni gospodar”, general Abdul Rašid Dostum, čovek čiji su vojnici, kako se tvrdi, počinili sva ta ubistva, priznaje da je 200 ljudi izgubilo život od gušenja u kontejnerima. Po rečima jednog pripadnika Severne alijanse, čitavu akciju su zamislili američki vojnici.
Doran je ovaj film prikazao poslanicima Evropskog parlamenta, jer je, kako kaže, strahovao da bi neko mogao pokušati da prikrije dokaze nađene u masovnim grobnicama. “Glazgov herald” je 19. decembra 2002. godine preneo Doranovu izjavu po kojoj se “počinioci zločina kriju iza zida tajnosti koji su sami podigli, nadajući se da će priča nekako utihnuti sama od sebe”. Doran je takođe strahovao za bezbednost svedoka jer su dvojica od nekolicine njih docnije ubijena. NJegov glavni istraživač koji mu je pomagao pri snimanju filma Nadžibulah Kvarisi pretučen je gotovo na smrt kada su nepoznata lica pokušala da se domognu materijala koji je za njih inkriminišući.
Bivši predsednik organizacije Amnesti internešnl Endru Makentri kaže da Doranov dokumentarac “sadrži veoma uverljiv dokazni materijal” i da bi valjalo povesti ozbiljnu istragu o tome. On je ubeđen da su u ovom slučaju počinjeni ratni zločini ne samo na osnovu međunarodnog prava, već i na osnovu američkih zakona.
Predstavnik Pentagona je demantovao sve te optužbe, tvrdeći da je “američka centralna komanda povela istragu kada su se ti navodi prvi put pojavili i kada se saznalo da su otkrivene masovne grobnice u blizini zatvora u Šeberganu. Rezultati istrage nisu doneli ništa što bi ukazivalo na prisustvo ili učešće američkih snaga u tim akcijama.”
Sama situacija u Avganistanu nije se bitno promenila otkako je američki saveznik Karzai došao na vlast. S druge strane, proizvodnja opijuma, koja je, inače, glavni izvor prihoda zamenika ministra odbrane Rašida Dostuma, čoveka koji je u iskazima svedoka označen kao odgovorno lice za pokolj u Mazaru, povećana je za
1 847 posto, prema podacima UN.
Ujedinjene nacije, iako bez mnogo buke, pristale su da povedu istragu o čitavom incidentu. Zasad se ne zna ništa o njenim rezultatima.
Američko kršenje međunarodnih sporazuma SAD su potpisnice devet multilateralnih sporazuma koje su ili drastično prekršile, ili su postepeno prestale da ih poštuju. Bušova administracija sada direktno odbacuje jedan broj tih sporazuma i time ugrožava globalnu bezbednost, budući da i ostale zemlje, povodeći se za njihovim primerom, smatraju da imaju pravo na tu vrstu ponašanja. U te sporazume spadaju Ugovor o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnih proba (CTBT), Ugovor o zabrani nagaznih protivpešadijskih mina, Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda (ICC), Protokol konvencije o biološkom oružju (BNJC), Protokol iz Kjota o globalnom zagrevanju i Ugovor o antibalističkim projektilima (ABM). SAD ne poštuju ni Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT), Komisiju za hemijsko oružje i okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama.
Uloga Bušove administracije u propalom vojnom udaru u Venecueli
U aprilu 2002. godine u Venecueli je izveden neuspešni pokušaj vojnog udara uz podršku SAD. Američki vojni atašei su održavali kontakt sa pripadnicima venecuelanske armije kako bi ispitali mogućnost organizacije takvog udara. Za vreme samog udara pripadnici američke vojske bili su stacionirani na granici Kolumbije i Venecuele kako bi pružili podršku i, u slučaju da iskrsnu problemi, evakuisali američke državljane.
Po oceni obaveštajnog analitičara Vejna Maksena, CIA je aktivno organizovala državni udar. “CIA je obezbedila ljudstvo iz Grupe za specijalne operacije kako bi Ugo Čaves bio svrgnut sa vlasti.”
Čaves je na mnogo različitih načina ogorčio SAD. Otkako je 1998. godine izabran na mesto predsednika, on je nacionalizovao venecuelansku petrohemijsku kompaniju PDVSA, a izmenio je i sporazume i poslovne ugovore koji su ranije sklopljeni sa američkim kompanijama. Venecuela je četvrti proizvođač nafte u svetu i treći snabdevač Sjedinjenih Država naftom.
Kao lider OPEK-a Čaves se zalagao za smanjenje proizvodnih kvota da bi se omogućilo povećanje cene nafte. Istovremeno je poveo postupak za izmene venecuelanskog ustava. Zahvaljujući tim izmenama, 1999. godine siromašni su stekli veća prava na posedovanje zemljišta; treba imati na umu da više od polovine od ukupno 24 miliona stanovnika Venecuele čine upravo siromašni. Odbio je da odobri i pravo preleta američkim avionima angažovanim u vojnim akcijama u Kolumbiji. Istovremeno je bio i prvi šef države koji je posetio Sadama Huseina u Iraku otkako je 1990. godine uveden embargo protiv te zemlje.
Zbog bliskih odnosa između bogatih Venecuelanaca i Sjedinjenih Država, poslovna i politička elita u Venecueli nije se protivila vojnom udaru. Bušova administracija je požurila da odmah prizna smenu vlasti i pozdravila je dolazak na predsednički položaj Pedra Karmone, bogatog biznismena i nekadašnjeg poslovnog saradnika DŽordža Buša starijeg. Prvi korak koji je Karmona najavio bilo je “raspuštanje nacionalnog parlamenta, stavljanje Ustava van snage, raspuštanje Vrhovnog suda, Kancelarije državnog tužioca i poreske kontrole”.
Vodeći američki mediji izveštavali su o ovom vojnom udaru iz perspektive protivnika Uga Čavesa. Kao opravdanje za Čavesovu smenu navedeni su incidenti u kojima je ubijeno 17 demonstranata protiv njegove vlasti. Ali, kada je posle dva dana ubijeno 40 demonstranata -Čavesovih pristalica, o tome jedva da je bilo i pomena u medijima.
Televizijske stanice u Venecueli nisu izveštavale o masovnim demonstracijama protiv državnog udara, što je objašnjivo ako se ima u vidu da se od ukupno šest TV kompanija u Venecueli pet nalazi u vlasništvu jednog istog čoveka koji je podržao američki angažman u svojoj zemlji. Ipak, uprkos ovako iskrivljenoj medijskoj slici, stotine hiljada demonstranata okupile su se u protestu protiv državnog udara. NJima su se pridružile i mnoge jedinice venecuelanske vojske. Nisu prošla ni dva dana, a Karmona je bio prinuđen da podnese ostavku i Ugo Čaves se vratio na vlast.
SAD nezakonito uklonile delove izveštaja UN o Iraku
Tokom zime 2002. godine Bušova administracija javno je optuživala Irak za nepotpunost predočenih podataka o arsenalima oružja koje poseduje. Ono što, međutim, deluje gotovo neverovatno jeste da su upravo Sjedinjene Države uklonile preko 8 000 stranica iz izvornog izveštaja dugog 11 800 stranica.
Šta se zapravo nalazilo na tim stranicama za koje je Bušova administracija smatrala da su toliko opasne da moraju biti izvađene iz izveštaja? Na tim stranicama navedena su imena 24 korporacije sa sedištem u SAD i podaci o vezama administracija Ronalda Regana i DŽordža Buša sa ilegalnim snabdevanjem oružjem vlade Sadama Huseina; reč je o najrazličitijim vrstama oružja za masovno uništenje i o organizovanju obuke za upotrebu tog oružja. Među imenima onih koji su u izvornom izveštaju označeni kao snabdevači Iraka oružjem pre njegove invazije na Kuvajt 1990. godine bili su Istman Kodak, Dipon, Hanivel, Rokvel, Speri, Hjulit-Pakard i Behtel, zatim američke vladine institucije kao što su Ministarstvo energetike, Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo odbrane, laboratorije za istraživanje nuklearnog oružja kao što su Lorens-Livermol, Los-Alamos i Sandija. Počev od 1983. godine SAD su učestvovale u 80 isporuka bioloških i hemijskih komponenti, uključujući i sojeve bakterije koja izaziva botulizam, izazivače antraksa, bakterije koje izazivaju gangrenu, virus nilske groznice i drugo. Ta isporuke su nastavljene čak i pošto je Irak upotrebio hemijsko oružje u ratu sa Iranom 1984. godine. Kasnije, 1988. godine, Irak je hemijsko oružje primenio protiv Kurda.
Ono što je, međutim, po svemu sudeći najvažnije jeste da se na “nedostajućim” stranicama nalaze informacije koje bi potencijalno mogle predstavljati osnov za pokretanje postupka za ratne zločine protiv zvaničnika Reganove administracije i administracije DŽordža Buša starijeg. Među tim zvaničnicima je i aktuelni ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld zbog toga što je njegova saradnja sa Sadamom Huseinom dovela do masakra nad iračkim Kurdima i zbog toga što je posredovao u pružanju američke vojne pomoći u vreme iračko-iranskog rata.
Prevela i priredila:
LJiljana Nedeljković
