Smrt kao izuzetno prijatan doživljaj

Oni koji su ga poznavali, znali su da je obožavao My Way Frenka Sinatre, a njegov rođak Alek tvrdi da je slušao svaku vrstu muzike: „Sećate se kada je pevala Brenda Li? Dolazio je kod mene i uzimao njene ploče da bi slušao. Znate li da je izvanredno vajao, slikao...Voleo sam da razgovaram sa njim. Bio je nesvakidašnja ličnost, ali i težak čovek. To je najbolje osećala Vida koja je živela sa njim. Takav, na svoju ruku, što bi rekao narod, umeo je da priredi neviđena iznenađenja. Sećam se da do poslednjeg trenutka nismo znali hoće li doći na svadbu svoje kćeri Milice. Ne zbog manjka ljubavi i osećanja, već zbog konvencionalnosti koju je prezirao. Naravno da je došao.“ Druga polovina onog „najlepšeg para“ kako ih je upamtio Zoran Hristić, bila je uz Gostuškog i onda kada je to bilo zaista teško. Četiri godine posle venčanja (1957) u Svetosavskoj crkvi, rodila se kćer Milica, a pet godina kasnije i sin Igor, danas kompozitor. Imao je Dragutin Gostuški i starijeg brata Aleksandra, koji je krajem rata odveden u Nemačku, a potom je otišao u Argentinu gde se oženio, dobio dva sina i nekoliko unučadi. Nikada se više nisu videli. Dopisivali su se, i mlađi sin Aleksandrov je jednom, kada je došao u Evropu, posetio rodnu kuću svog oca. Aleksandar je umro pet godina pre Dragutina. Gospođa Vida Gostuški kaže danas da je Dragutin imao sreću što je doživeo da vidi i dvoje unučadi - Miličinu kćer Dušicu i sina Dušana. Ali i nesreću koju je sam najbolje definisao u jednom intervjuu: „Nas starije, još uvek slučajno žive, potopili su u baruštinu očajanja pred slikom neizbežne materijalne propasti i duhovnog srozavanja. Neka nam je Bog u pomoći, ili ono drugo.“ NJihov formalni razvod značio je da se Dragutin iz velikog stana u prizemlju preselio na sprat, u apartman preuređen od očeve ordinacije i čekaonice: „Poslednjih meseci“, kaže Alek Grgić, „nije hteo nikoga da viđa osim dece i Vide. Dolazile su medicinske sestre koje su ga negovale, a brinuo je o njemu i sin Igor. Dugo pre toga prestao je njegov interes za sve. Više ga ništa nije zanimalo, presahle su sve njegove ideje.“ Ne sme se zaboraviti jedna od najmoćnijih ideja koju je Gostuški realizovao punih šest godina, i njemu u čast i pod njegovim imenom mogla bi se opet obnoviti - govore poštovaoci ovog namćora meka srca. Najpre pod krovom SANU, a potom u Narodnom muzeju, 1974. do 1980. trajali su svakog utorka Razgovori o nauci i umetnosti za koje je on smišljao teme i pisao pozivnice koje danas predstavljaju najdragocenije uspomene onih koji su ih dobijali. Jedno predavanje arhitekte Peđe Ristića, zvanog Peđa Isus, iz aprila 1978, ovako je sažeo: „Uvaženi profesor arhitekture sa Technische Universitat Graz (Osterreich), Peđa Ristić, odmah je prepoznat u našoj sredini uprkos tome što je pustio bradu i što je pretežno govorio o balvanima, a možda baš zbog toga. Ako tu stvar postavimo dijalektički, onda ćemo balvane složiti tako da sa jedne strane budu svi širi krajevi a sa druge svi uži. Tako po nekim teoretičarima (Ristich - Ripley, 1977) nastaje trapez, osnovna forma u istoriji ljudske delatnosti gde je i bez toga sve nakrivo. Pomenuta forma prenosi se zatim na planove crkava, na perspektivno viđenje, na pristajanje uz mesec (prvo levom nogom), na penjanje uzbrdo (desnom nogom), na rano ustajanje (levom) i uopšte sveobuhvatno. Ostaje, dakle, da se reši problem koji je još Kant naslutio, a nešto docnije potvrdio i Aristotel, naime šta biva ako balvane složimo tako da se s jedne iste strane postavljaju naizmenično i uži i širi krajevi. Istraživanja su u toku...“ Drugom prilikom, Gostuški saopštava da je na prethodnom sastanku inspirisano govorio dr Vladeta Jerotić o temi Strah od smrti - strah od ništa, i kaže: „S posebnim zadovoljstvom obaveštavam vas da je većina diskutanata - podstaknuta osećanjem junaštva koje je oduvek krasilo naše narode i narodnosti - odlučno izjavljivala da smrt shvata kao izuzetno prijatan doživljaj. Jedino je vaš dole potpisani prijatelj nedostojno priznao da bi on bez naročitog uživanja obavio tu dužnost, a i to samo pod uslovom da se ne može izbeći.“ Treba se unapred radovati obećanju Katarine Tomašević da „su svih 145 briljantnih, beskrajno duhovitih i pametnih kroki-eseja okupljeni na jednom mestu, sa perspektivom skorog objavljivanja.“ Govorilo se u to vreme da se oko Gostuškog okupljaju neki novi modernisti, neki andergraund intelektualci, i da vlast žmuri pred jeretičkim mislima koje su vrcale pod krovom kuće koju je pod svoje držao nekadašnji „Titov šifrant“. A onda im je đak Marije Kiri na mestu predsednika SANU, Pavle Savić, otkazao gostoprimstvo. „Sećaš li se zbog čega su nas tada izbacili“, pitao je Zoran Hristić ovih dana Matiju Bećkovića dok smo se nas dvoje prisećali Gostuškog, a Matija čekao novinarku Glasa. „Nije problem što su vas izbacili, već je pitanje kako su vas uopšte pustili unutra“, odgovorio je pesnik. Peđa Ristić se seća da je Savić rekao kako „neki ovde govore protiv nauke“, i tako su se „neki“ preselili stotinak metara dalje: „A u stvari smo govorili protiv vladajuće ideologije. Govorili smo o Bogu, ima li ga ili nema, o stvaranju sveta, o religiji, o zloupotrebi psihologije u modernom društvu, o crnim rupama u kosmosu, o poreklu i sudbini umetnosti... Umesto da idemo u kafanu i mlatimo ne izrekavši nijednu suvislu misao, išli smo utorkom u tu slobodnu akademiju koju je Gostuški osmislio. LJudi koji su se mučili da sakriju zlomisao, ovde su našli ventil sigurnosti da ne puknu od kontrole. Mene u to vreme niko ni za šta nije šljivio, a Gostuški me je pozvao da držim predavanje i time mi je učinio veliku čast. Kada danas razmišljam o ljudima koji su govorili i temama koje smo pokretali, slobodno mogu da kažem kako je to bilo elitno aristokratsko društvo van ikakvog domašaja komunističke partije, tribina duha kakva se više nikada nije pojavila“, kaže ovaj arhitekta čiji su eksperimenti šezdesetih i sedamdesetih potresali beogradsku čaršiju, a čije se druženje sa Gostuškim nastavilo i na drugi način: „Obojica smo voleli čašu i zašto to ne reći. On je bio najveći gospodin u piću koga sam ikada upoznao.“ Te Gostuškove večeri, kako su ih svi zvali, za slikara Mladena Srbinovića predstavljale su otvoreni univerzitet o slobodnom mišljenju: „U izvesnim trenucima sam pomišljao da je tako moralo da izgleda atinska škola na Agorama onih koji su sebe smatrali onima koji moraju da misle, jer im je to dužnost... A Gostuški nije zasnovao te večeri da prikaže sebe, već da oslobodi uplašenu i zarobljenu misao u mnogima u našem društvu!“ Sam Gostuški je držao do utorničke akademije kao do svojevrsne obnove ideje renesansne Kamerate - žive, dinamične laboratorije duha i ideja. A cilj je bio da se „izgradi nekakav homunculus universalus - jedan čovečuljak koji bi, u principu, posedovao sva znanja dostupna svima.“ Teško je poznavati Srbina koji je umeo da bude toliko iskreno neprijatan a da pritom ne bude prost. Upitan jednom da li se plaši prejake reči, Gostuški je odgovorio: „Grob Branka Miljkovića je nedaleko od grobnice mojih roditelja, pa često prođem pored njegove ploče i pročitam rečenicu `Ubi me prejaka reč`. Sjajna misao, ali ja ne mogu da je sledim. Ako je Branko mislio da je prejaka reč ubistvena, ja mislim obratno. Preslaba reč je ubistvena jer pogađa moju savest. Šta znači preslaba reč? To znači kad bih hteo da kažem, a nisam mogao ili nisam smeo. To će me ubiti!“ Da li ga je to zaista i ubilo? Da li je konačno popustio beznađu za koje je u jednom od poslednjih razgovora za novine rekao: „Moj pesimizam proističe iz proračuna budućih događaja i niko me zbog toga ne može optužiti. Može me samo ignorisati, a ja neću imati ništa protiv. U našoj situaciji pesimisti su najbolji prognozeri.“ Da li ga je uništila njegova misaona iskrenost koja mu nije dala da prećuti vezu između najgore narodne muzike oličene u šoder listi i domaće politike, niti dijagnozu o 20. veku koji je „pun lažnih vrednosti u svim kategorijama, pa i u nauci“. Na pitanje od čega je Gostuški umro tog 21. septembra 1998, Zoran Hristić mi je jednostavno odgovorio: „Hteo je da umre, odlučio je i to ti je. I posle smrti je bio u pravu. Ovaj režim je svog najoštroumnijeg i najoštrijeg kritičara ignorisao tako što je vest o smrti jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca u ovom veku izostala iz udarnih vesti državne televizije. Srbin solunskog porekla, čovek vrhunskog stila, nepotkupljivi esteta kakav je bio dr Dragutin Gostuški, davno je postavio enigmu koju oni nikada nisu razumeli: Ceo život nam je predviđanje prošlosti i sećanje na budućnost.“ Radmila Stanković (kraj)