Zabrane su uzaludne

Konačan spisak promena koje je izazvalo stradanje u beogradskoj školi i okolini Mladenovca, ukupno 17 žrtava i 21 ranjeni, među kojima najviše dece i mladih, mogao bi da glasi ovako: odavno nije bilo tako velikog skupa kakav je u ponedeljak okupio ljude različitih političkih orijentacija u manifestaciji želje da se zaustavi podsticanje nasilja. Organizatori su zahtevali, između ostalog, ukidanje rijaliti programa i zaustavljanje promocije nasilja u medijima, što je osim lične potrebe da se bude koristan i učini nekakav gest, nakon tragedije u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a potom i u okolini Mladenovca, u najvećoj meri motivisalo građane da izraze nezadovoljstvo atmosferom u društvu. Ministar prosvete Branko Ružić podneo je ostavku tri dana nakon tragedije, iz moralnih razloga, i političkih naravno, ali i zbog nezadovoljstva dela javnosti lakonskim objašnjenjem da je krivica za nesreću na zapadnim vrednostima. Škole su dobile dva policajca na ceo dan, kontrola posedovanja oružja biće rigoroznija, najavljene su izmene Krivičnog zakonika, koje bi mogle da otežaju ponavljanje masakra. A đaci iz škole u kojoj se dogodila tragedija vraćaće se postepeno u klupe uz psihološku podršku, ako po predlogu Saveta roditelja te škole ne bude odlučeno drugačije - da se škola renovira i tako umanji potonja trauma, a njihova nova integracija obavi privremeno po okolnim školama.   To bi mogao, ali ne bi smeo, da bude konačni spisak promena. Nebrojeno puta su građani Srbije prethodnih dana čuli da deca nemaju empatije, da su sadržaji koje oni prate skaredni, da su društvene mreže pošast, pa čak i uzrok tragedije. Takav utisak podstaknut je predlozima za zabranu takozvanog darkveba, Tik-toka i konačno emitovanjem videa „model ubice“, koji je navodno inspirisao ubistva u školi (Ćirilica, televizija Hepi). Kako se dogodilo da tog inspiratora nismo pre primetili? Šta odrasli znaju o sadržajima koje deca prate? Koliko roditelja u Srbiji može da imenuje po jednog influensera i tiktokera ili muzičara čije ime nije nijedanput pomenuto u konvencionalnim medijima, a proizvodi spotove sa milionskim pregledima? Da li je i u odsudnom trenutku, neposredno nakon tragedije u školi, raspuštanje popodnevne smene u beogradskim školama bilo poruka zapitanoj deci u radno vreme njihovih roditelja - potražite odgovore na internetu?  Nekoliko stručnjaka za digitalne komunikacije, sociologa i psihologa, koje je NIN pozvao, potvrdilo je da je takozvani generacijski jaz između dece i roditelja danas veći nego ikada pre. Kad predlažemo zabranu rijalitija (kao forme, a ne zabranu neprimerenog sadržaja) da li smo egocentrični, jer znamo da, zapravo, televizija ima veći uticaj na nas same nego na decu?  Sociolog Dalibor Petrović kaže da veza između nasilnih ponašanja i rijalitija nije jasna, te da je ona samo deo opšteg utiska da u društvu vlada loša atmosfera, koja na njih utiče, bilo da su roditelji gledaoci ili nisu, ili su frustrirani tom atmosferom.  „To je, naravno, i politička borba. Možemo da kažemo da je kriva vlast koja je u sprezi sa onima koji kontrolišu medije u kojima se promoviše model u kome je uspešan moguće biti prevarom i sličnim radnjama. Mladi kontekstualno rastu u takvom širem sistemu. Tako je isto sa video-igrama i društvenim mrežama. Duga tradicija uticaja medija na mlade pokazuje da mala deca, na primer, vrlo jasno razlikuju šta je stvarno, a šta kao bajagi. Postoji veza između agresivnih sadržaja i agresivnog ponašanja, ali se češće može tvrditi da deca iz problematičnih porodica ili sa problemima u ponašanju traže takve sadržaje. Imamo zemlje u kojima su video-igre sa pucnjavom nacionalni sport, poput Južne Koreje, pa oni ne idu ulicom i ubijaju ljude iako imaju druge vrste problema zbog toga, poput zavisnosti ili iscrpljenosti od dugog igranja.“ Petrović kaže da „paralelni svetovi“ koji danas postoje između odraslih i dece jesu problem, ali onaj koji se ne rešava tako što se sudi o fenomenu o kome ne znamo. „Prihvatili smo narativ da su mladi na mrežama i da se tamo dešava isključivo nešto negativno, čime stigmatizujemo cele generacije i negativne pojave preslikavamo na celu generaciju.“ Nekoliko maloletnih i punoletnih lica koji su pružali podršku osumnjičenom K. K. ili na drugi način na internetu podsticali ponavljanje zločina je, u međuvremenu, privedeno, proverava se 45.000 profila sa kojih je lajkovana podrška počiniocu, a odrasli do kojih je, sa njima uglavnom nepoznatih platformi, na privatne kanale komunikacije stizala fotografija podrške, bivali su zgranuti manjkom empatije kod dece i monstruoznošću ideja koje su se, među mladima, rojile odmah po ubistvu njihovih vršnjaka. Primera radi, čak je i jedan video koji je devojčica iz Hrvatske drugom prilikom snimala iz bolnice, upriličen da izgleda kao pretnja jedne od ranjenih počiniocu. U najekstremnijim slučajevima (K. K.) je slavljen kao heroj kome su poslate poruke podrške sa izraženim odsustvom empatije prema žrtvama.  Nakon privođenja deljenje sličnih videa je utihnulo, verovatno i kao posledica te opomene šta se može dogoditi onome ko se nedolično ponaša, ali uprkos očiglednom efektu psiholozi se ne slažu da je privođenje dobar način kazne za decu.  Sistemska porodična terapeutkinja Iva Branković kaže da se događaj u školi mora posmatrati iz biopsihosocijalne perspektive, po kojoj su se individualne karakteristike udružile sa porodičnim, širim društvenim i kulturološkim kontekstom.  „Legitimna je težnja roditelja da zaštite decu od loših emocija, ali prvi korak ka tome je da sami budemo u redu sa onim što osećamo. Za razliku od odraslih, koji uglavnom imaju sposobnost regulacije emocija, kod dece ta sposobnost nije u potpunosti razvijena, neka deca nemaju dovoljno razvijenu kognitivnu i emocionalnu sposobnost da se nose sa visokostresnim situacijama, posebno ovako neobičnim. Zato njihove reakcije mogu biti ekstremne i čak društveno neprihvatljive. To nije pravdanje postupaka, mi ne smemo podsticati takvo ponašanje. To je razumevanje, koje nam je neophodno da bismo ih usmerili u adekvatnom pravcu.“ Sve mere represije su, sa stanovišta države koja mora da osigura bezbednost građana, razumljive, ali u slučaju dece to nije način, kaže Branković. „Na ekscesna ponašanja se mora reagovati pravovremeno i intenzivno, to su važne mere krizne intervencije, ali za druge službe, ne za policiju. Nažalost, te službe su u veoma lošem stanju. Ovo je pitanje socijalne zaštite, obrazovne i zdravstvene.“ Istraživanja o potrebama mladih su retka, kao i njihovo prisustvo u medijima. Javnost je, na primer, šokirala popularnost Baka Praseta, kada se, lošim povodima, obreo na nacionalnim frekvencijama. Godinama popularan među decom, ovaj jutjuber uticao je na generacije. Ali prostački rečnik kakav upražnjava ni teme o kojima govori taj pojedinac, nisu ni izbliza prava slika „njihovog sveta“. Iako se uklapaju u predstavu odraslih.   Jedno od poslednjih javnih istraživanja o prisustvu mladih u medijima je otrežnjujuće iz današnjeg ugla. Krovna organizacija mladih Srbije objavila je da je u retkim situacijama kada se mladi pojavljuju u elektronskim i štampanim medijima, šansa da to bude u negativnom kontekstu (nesreće, nasilje) tri puta veća od šanse da je reč o pozitivnom (gotovo isključivo osvajači svetskih priznanja i genijalci pronalazači). Da bi u „našem svetu“ bili primećeni, oni moraju da naprave  natprosečan podvig ili incident? „Sećate li se trenutka kada je Maja Berović napunila publikom Arenu, a mi nismo znali ko je ona“, pita Petrović. „NJihov kontakt sa idolima je direktan i mi njima nismo potrebni da oni ostvare tu vezu. Dešava se atomizacija društva i ukusa. Nema više broadcasting-a, nego samo narrowcasting-a. Svi se zatvaramo u svoje grupe, što vam najbolje pokazuje činjenica da na Netfliksu imate preko 2.500 taste communities, grupa koje se formiraju po ukusu, a ne po sociodemografskim i drugim karakteristikama. Zatvaramo se u nišama, a mogućnost da se poruke šalju na nivou celog društva se smanjila u odnosu na vreme kada smo svi sedeli zajedno i gledali seriju i kada su obrasci koji se šalju lako dolazili do svih.“ Prema istraživanjima Instituta za digitalne komunikacije deca do 12. godine najviše prate Jutjub kanale i Instagram, a od 12. godine starosti - Tik-tok, Instagram, Snepčet. Realizacijom ideje da bi trebalo ukinuti Tik-tok kao omiljenu mrežu mlađih od 18 godina, Srbija bi postala prva zemlja koja je tako nešto učinila, ne računajući zabranu za državne službenike u SAD. No šta bi bio efekat?  Psiholog Ana Mirković, osnivačica ovog Instituta smatra da su takve ideje o zabranama, kao i simplifikovanje problema i označavanje jedne igrice ili jednog videa kao uzroka ove tragedije - nedopustivi.  „Uvek savetujem roditeljima da u predškolskom uzrastu, dok deca još nisu razvila pubertetski otpor, započnu komunikaciju o društvenim mrežama, da pokažu zainteresovanost. Kad se priča, deca osećaju da imaju korisnu informaciju, da imaju moć. Osim toga, otvaraju tako kanal dvosmerne komunikacije i shvataju da ta tema nije tabu za roditelje. Na radionicama deca kažu da se u slučaju nasilja na mrežama ne bi odmah obratila roditeljima zato što njih to ne zanima, ne znaju ništa o Tik-toku i kao treći razlog navode strah od osude i kazne. Naša deca nisu onakva kakvi smo mi bili. Neretko im je internet i alternativa za roditelje.“ Po Petroviću bi eventualne zabrane značile i da vlast koristi ovu situaciju da bi se završio proces uspostavljanja kontrole nad javnim prostorom, jer su mediji već podjarmljeni. „Osim toga, zabrana je uzaludna, jer bi se dogodila selidba na druge mreže, baš kao što su napustili Fejsbuk kada su shvatili da to, zbog prisustva odraslih, nije prostor na kome mogu slobodno da komuniciraju. Onoga ko napravi profil podrške počiniocu treba sankcionisati, ali ne i svakoga ko lajkuje profil. Postavlja se pitanje da li lajk znači da smo saučesnici, da li se formira neka moralna policija. Javna komunikacija na društvenim mrežama nije isto što i privatna komunikacija. A vi biste se i da prođete pored grupe mladih verovatno sablažnjavali nad njihovim jezikom i rečnikom. Druga stvar je da mreža podstiče tu vrstu komunikacije, jer se u moru drugih moj glas neće čuti ako je pitom i umeren. Takođe, ne znači da sam spreman da se ponašam kako pišem na mrežama. Davno je poznato da čovek presvlači kostime u različitim društvenim ulogama koje ima. Na utakmicama i pristojni ljudi psuju i prete.“ Društvene mreže u Srbiji postoje već deceniju i po, a odnos koji se danas pokazuje u suočavanju i sa problemima koje su pokrenule ove dve tragedije je danak dugotrajnoj negativnoj selekciji u kojoj su se stručnjaci povlačili.  Strah od tako velikog generacijskog jaza, ustezanje od nepoznatog i šok koji izazivaju tragedije, ali i dečje objave na društvenim mrežama, konačno sužavaju mogućnost za zdrav i adekvatan odgovor, koji bi sprečio umnožavanje problema. Iako odgovor može, čak i u ovim okolnostima i na mikronivoima, možda biti sasvim jednostavan.  Kada su, primera radi, sindikati prosvetnih radnika ušli u štrajk, koji je počeo u petak, i završio se tokom vikenda, zahtevajući veću bezbednost u školama, smenu ministra i da se prestane sa uštedama na kvalitetu, tako što se školama smanjuje broj psihologa i pedagoga, većina se odlučila za „neposlušnost“ odnosno dolazak dece po volji na nastavu, koja se održavala minimalno ili kao vid druženja sa decom. Zbog tog druženja su se mnoga deca, iako svega dva dana nakon tragedije, vratila kući umirena, sa osećajem da je to bio jedan od lepših dana u školi.  Dragana Pejović