Striming apokalipsa

Više hiljada članova Udruženja američkih scenarista otpočelo je protest prošle nedelje, prvi veliki štrajk od 2007/2008. godine. Za to kratko vreme, svet i industrija zabave promenili su se u potpunosti. Za početak, pre 15 godina nije bilo striming servisa u ovolikoj ekspanziji, a američka nezavisna produkcija je i dalje beležila pristojne rezultate na blagajnama. Površinski gledano, zahtevi pisaca su poprilično očigledni i uglavnom se fokusiraju na veće isplate scenaristima za njihov rad. Sve bi to bilo lakše obračunati da striming servisi, poput Netfliksa, nisu iskomlikovali način isplate za sadržaje koji se nalaze na strimerima. Slična stvar se dogodila u muzičkoj industriji, kada je prodaja albuma i singlova počela drastično da pada, a striming servisi preuzeli primat na muzičkom tržištu. Servisi poput Spotifaja i Epl mjuzika su precizno ustanovili koliko se umetnicima isplaćuje po strimu, a u računicu nisu ulazili samo pevači već i tekstopisci i producenti. Veliki studiji i produkcijske kuće prethodni put nisu popustile čak 100 dana, i čini se da je to stav koji zauzimaju i sada. Međutim, neka pitanja o kojima se trenutno raspravlja ne bi bila razmatrana pre petnaest godina. Najbitnije, i možda najbizarnije, pitanje koje je pokrenuto jeste limitacija upotrebe veštačke inteligencije u industriji, koje je 2007. spadalo u domen fantastike. Na odveć kvalitativno osiromašeno tržište, upotreba veštačke inteligencije bi mnoge ostavila bez posla, simplifikovala umetnički izraz i upropastila kvalitet umetničkih dela. Pet godina pre epidemije kovida, striming servisi su počeli da se umnožavaju i da ulažu mnogo više u svoje originalne sadržaje. Danas, naročito nakon pandemije, fokus se potpuno pomerio s bioskopske distribucije na direktno postavljanje na striming platforme, ili, u najboljem slučaju, dva do tri meseca nakon otpočinjanja bioskopske distribucije. Za blokbastere to i nije toliki problem jer oni uvek nađu put do publike, ali filmovi van američkog govornog područja, kao i nezavisni (ponajviše autorski) filmovi teško nalaze svoj put do publike. Samim tim, ekspanzija sadržaja na striming servisima i hiperprodukcija koja obično nema za cilj visok kvalitet sadržaja ne angažuje scenariste za čiji se rad zna, već uglavnom amatere koje, shodno iskustvu, plaćaju manje. Glavna tema diskusije pred štrajk je bila onlajn upotreba sadržaja na kojima su scenaristi radili (filmovi, TV serije) i vraćanje na temu iz 2007. kada su producenti tvrdili da scenaristi ne treba da budu dodatno plaćeni za onlajn reprodukciju sadržaja na kojima su radili. Netfliks je od samog početka bio pretnja za scenariste, iako je isprva bio servis za rentiranje di-vi-dijeva koje su slali na kućne adrese, da bi se fokus prebacio na striming 2007. a ekspanziju doživeo 2013. godine. I ma koliko striming servisi približili pomenute sadržaje publici, promenili su pravila igre. Korisnici sada mogu da strimuju i skidaju onlajn sadržaje na svojim kompjuterima, telefonima i tabletima. Pre petnaest godina niko nije pretpostavljao da će se industrija toliko promeniti i da će se količina korisnika koju su voljni da plaćaju i po nekoliko različitih pretplata značajno povećati. Udruženje filmskih i televizijskih producenata sada uključuje Netfliks, Amazon studije, Epl, baš kao i NBC Univerzal, Paramaunt, Soni i Vorner Bros, što je doskora bilo nezamislivo. Iako su se prava i pozicija striming servisa izjednačila sa filmskim studijima, Netfliks, na primer, ima problem s organizacijom, jer se menadžment opire sindikalizaciji. To je slučaj i sa ostalim strimerima, jer znaju da bi menjanjem pravila „igre“ morali da isplaćuju sve sektore daleko više. Umesto toga, u Holivudu se stvorila atmosfera da zaposleni, kako u tehničkom sektoru, tako i u autorskom, treba da budu srećni što imaju poslovne angažmane, skrećući pažnju s problema niske plaćenosti. Ophođenje strimera prema zaposlenima je uvelo kulturu privremenih angažmana unutar samih unija, a njihov nepokolebljiv stav u ovim pregovorima doprineo je dodatnom obezvređivanju rada pisaca. Problemi kreću od odbijanja da se garantuje nedeljno zaposlenje na epizodama serijskih programa na kojima su angažovani (uz stalne pretnje zamenljivošću) do stvaranja „dnevnica“ i čak besplatnih angažmana. Uvođenjem veštačke inteligencije strimeri su zatvorili vrata pisanju kao profesiji i stvorili nestabilnu frilens kulturu koja ne garantuje nikakvu stabilnost. Premda se stiče utisak da su danas striming servisi prezasićeni novim sadržajima, treba uzeti u obzir da su sezone televizijskih serija kraće. Sve više se pribegava mini-serijama ili skraćenim sezonama (6-10 epizoda). Pisci, s razlogom, nisu zadovoljni novcem koji, povrh ovog problema, dobijaju od reprodukcije svog materijala na striming platformama. Sama struktura ugovora je problematična jer se isplata honorara uglavnom fokusira na velika glumačka imena, dok scenaristi i svi ostali sektori svake godine dobijaju sve manje i manje. Postoje i oni koji obavezuju scenariste da se odreknu naknade za svoj rad nakon isplate honorara u toku produkcije. Kada film/serija uđu u produkciju, sa scenaristima se potpisuje ugovor na fiksnu sumu koja im se isplaćuje nevezano za uspeh koji materijal doživi, što je velika razlika od televizije, na kojoj, ukoliko je serija veliki hit, prihodi scenarista rastu. Shodno tome, moglo se očekivati da scenaristi priželjkuju veća prava. Još jedan od problema je da se scenaristi isplaćuju po broju radnih nedelja u produkciji. Kako su sezone kraće a snimajući dani sve duži, jasno je da strimeri pokušavaju drastično da smanje troškove. Scenaristički timovi su sve manji, a u svetu serija se dogodila „striming apokalipsa“, kako je Dejli telegraf pisao, pojava gde se serije otkazuju u toku emitovanja trenutne sezone, što ostavlja scenariste bez posla. Kada je reč o upotrebi veštačke inteligencije, Udruženje scenarista eksplicitno traži da se njena upotreba ograniči, a pisanje ili adaptacija postojećih literarnih predložaka zabrani. Oni takođe zahtevaju da se studiji ne oslanjaju na veštačku inteligenciju kada je u pitanju originalni sadržaj. I poslednje, Unija ne želi da se veštačka inteligencija „trenira“ postojećim literarnim predlošcima koje bi kasnije koristila za reprodukciju. Američko udruženje filmskih i televizijskih producenata zasad odbija da prihvati uslove Udruženja i želi da drži godišnje sastanke na kojima će se diskutovati o stanju industrije i napretku u tehnologiji i njenoj upotrebi u industriji zabave. Ono što bi moglo da se dogodi jeste da strimeri zloupotrebe ovu situaciju i iskoriste veštačku inteligenciju kako bi preuzeli kreativnu kontrolu nezavisno od scenarista. Međutim, producenti bi verovatno ubrzo shvatili loše strane ovog poteza i uvideli da veštačka inteligencija ipak ne može parirati kreativnosti ljudi, jer pre svega ne razume produkcioni proces, tokove snimanja, budžetiranje, kao i potencijalne tehnološke probleme na koje bi se moglo naići u toku produkcije. Izgleda da se sve vratilo na početnu poziciju od pre petnaest godina, te se na ulicama Los Anđelesa i NJujorka mogu videti ljudi koji protestuju sa sloganima Šta bi Leri Dejvid uradio? ili Platite nas ili ćemo vam spojlovati Naslednike (popularna serija na HBO, čija se 4. i poslednja sezona upravo emituje). Ono što stvara veći problem, s razlogom, jeste blokiranje filmskih i TV setova, otkazivanje dnevnih i noćnih emisija, poput SNL-a, i obustavljanje celokupnih produkcija. Neslavni primer je i DŽejms Bond nastavak Zrno utehe koji je sniman u jeku prošlog štrajka scenarista, te su Denijel Krejg i reditelj Mark Forster morali sami da spasavaju film, što je bilo vrlo vidljivo u krajnjem proizvodu. Udruženje scenarista i Udruženje reditelja se bliže momentu kada se mnogi ugovori završavaju. Paralelno s ovom pričom, poštanska služba UPS, koja je druga najzastupljenija na teritoriji SAD, preti najvećim štrajkom u 21. veku. Premda posledice ovog štrajka neće odmah biti osetne, naročito ne na kraju televizijskih sezona ovog proleća, i donekle jeseni, ostaje da se vidi kolika će ukupna šteta biti na početku 2024. godine. Viktor Vilotijević