E, moja Ana B.

Kada se 2019. godine desilo strašno nasilje nad direktorom škole u Sremskoj Mitrovici, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije podržala je kolege i počela akciju „Stop nasilju u školama“. Nedodirljivi nasilnik-učenik redom je tukao sve, prvo decu po komšiluku i na ulici, pa po školi, u međuvremenu verovatno i ukućane, a onda se odlučio da snage odmeri sa direktorom osnovne škole koju je pohađao. Sedištem bicikla naneo mu je teške povrede. Napadnuti je (na sreću) preživeo, ali naš obrazovni sistem je od tada na aparatima. Uključili su se mediji, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je štrajkovala, snimala više emisija iz serijala „Prosveta ima reč“, upozoravala, tražila pomoć, vapila za promenama zakonske regulative! Još tada je konstatovano da je nasilje u porastu, mada su državni mudraci govorili da je nasilje vidljivije, ali ne veće. Predsednica Vlade Republike Srbije pompezno je formirala Radnu grupu za prevenciju i suzbijanje nasilja u školama. Naš predstavnik, Joca Kopčić, iz Sremske Mitrovice, radio je predano, cela dva puta... toliko je sastanaka pomenute grupe bilo. U međuvremenu, korona je obavila svoje. Bili smo otuđeni, anksiozni, nesrećni, ali smo preko sve te zatvorenosti i psihičkih tegoba, kako nastavnika, tako i učenika, prešli bez potrebne podrške. Pravili smo se da se ništa nije desilo i (kao) nastavili tamo gde smo stali. A to tako ne može. Znamo da nikada i nije moglo. Prepustili smo decu društvenim mrežama da ih formiraju i vaspitavaju krimosi i žene lakog morala… Nismo ih spasili od rugoba savremenog sveta, naprotiv! Rijaliti je postao matrica, a nasilje se akumuliralo i raslo. Slučaj Trstenik nam je to jasno pokazao. A mi, mi smo, kao i mnogo puta pre, žmurili i čekali da prođe… ali nije prošlo, tek je došlo. U Srbiji je sistem zatvaranja očiju usavršavan toliko dugo, da sada slabo ko vidi dok gleda. I onda se desilo. Trebalo je da bude jedan dosadan dan posle praznika. Bilo je tmurno, lepo za spavanje, teško za ustajanje, ali neka deca su se probudila, doručkovala, uzela knjige i otišla u školu. Iz nje se nikada neće vratiti. Pala je krv najmanje krivih, onih koji nisu stigli da naprave ama baš nikakvu glupost u životu. Bili su nam najbolji od najboljih. Da tragedija bude kompletna, ubica je takođe dete. Nismo ni obradili ovu informaciju, desilo se ponovo. Sada je neko ko se ugleda na poželjno rijaliti ponašanje ubijao bez stajanja i kajanja. Pitaju me, šta sada? Sada, gospodo, ništa. Od atomske bombe oporavka nema. Ako se ikada kao društvo zacelimo, možda za 100 godina, nećemo biti tu da svedočimo uspehu. Podbacili smo. Nastavnici su se povlačili. Roditeljima je samo do ocena, a društvo je u visokom stepenu debilizovano. Sve vlasti su potpuno nezainteresovane za obrazovanje, ne isplati se - dugo traje. Najdalje u besmislu sadašnjeg trenutka otišla je Ana B. Formirala je Savet za borbu protiv vršnjačkog nasilja?! Ponovo?! Onaj isti koji već ima?! Eto rešenja sa malo drugačijim imenom! Ista predsednica Vlade spremno je dočekala novinare. Ide joj od ruke formiranje radnih grupa, komisija i saveta. Zašto da ne, pa to baš ništa ne košta i ničemu ne služi. Neće raditi kao ni onaj pre. Nasilna država i njeni glasnogovornici ne mogu da se bore protiv nasilja. Oni su nasilje. Mi treba da se borimo protiv njih. Pitaju me, šta sada? Sada, ništa, pala je krv naše dece, pokajmo se i poklonimo njihovim senima. Nemamo mi više kuda bez duše i srca. Možemo samo da se vratimo unazad i da vidimo gde smo pogrešili, pa da polako i dugo raspravljamo i ispravljamo… Ako imamo kuraži.