Pretapanje užasa rata u sliku filma

Slučaj Mantasa Kvedaravičijusa obišao je svet prošlog proleća, samo mesec dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu. Naime ovaj već proslavljeni filmski reditelj iz Litvanije, takođe i doktor nauka iz oblasti antropologije, otišao je u Marijupolj, gde je bio fokus svih svetskih vesti zbog žestokih borbi vođenih tamo već od prvih dana rata. Cilj odlaska bilo je snimanje materijala za potencijalni nastavak njegovog kultnog dokumentarnog filma Marijupolis iz 2016. u kome je, prateći živote ljudi, sa posebnim senzibilitetom, oslikao proces samog konflikta u toj već zaraćenoj zoni. Nažalost, taj povratak u grad, za Mantasa Kvedaravičijusa je bio fatalan. NJegova supruga i korediteljka filma Hana Bilobrova, inače novinarka i Ukrajinka iz Luganske oblasti, oblikovala je snimljeni materijal u film Marijupolis 2 u kome, tokom bezmalo dva sata, pratimo potresnu egzistencijalnu dramu ljudi koji su ostavljeni na milost, spram grada koji je gotovo sravnjen sa zemljom. Film je prošle godine premijeru doživeo već u Kanu, a nakon toga obišao svet. Sada, stigao je i u Beograd, na 14. Beldoks, gde je premijerno prikazan u programu Udarni termin. Prošlogodišnje izdanje Beldoksa prikazalo je i prvi deo Marijupolisa, dok je borba za taj grad još uvek bila u žiži. Sa Hanom Bilibrovom susreli smo se nakon projekcije u Jugoslovenskoj kinoteci, koju je publika nemo napuštala, nakon emotivnog doživljaja koji donosi ovaj po svemu specifičan film, koji je nešto poput direktnog prenosa s ratnog područja. Kada je nastala ideja da uopšte snimite nastavak Mantasovog kultnog filma Marijupolis? Da li se ideja rodila 24. februara, kada je počeo rat? Ideja nije nastala istog dana kada je rat počeo. Iako smo osećali da treba nešto da uradimo, prvo smo se dogovorili da ne stavljamo sebe u rizične situacije. Bojala sam se za Mantasa, jer za razliku od mene on ima internacionalni pasoš. Ali onda se nešto čudno desilo – 4. marta smo definitivno odlučili da ipak idemo u Marijupolj. Zapamtila sam taj datum, jer je meni rođendan 3. marta i Mantas i ja smo organizovali jednu malu skromnu proslavu u Litvaniji gde smo živeli, kakvu smo mogli da priredimo u takvim okolnostima. Međutim, kada sam se vratila kući dobijala sam rođendanske poruke od mojih rođaka, koji su bili skriveni u bunkerima, u Ukrajini. I ti mali detalji bili su presudni da odlučimo da odemo tamo i da snimamo. Marijupolj je tada bio u fokusu svih svetskih medija, te sam se tada konačno složila s tim. Ali odmah sam mu rekla da sada više nije 2014. ili 2015. godina kada je snimao prethodni film, i da mora da bude svestan rizika i odgovornosti odlaska tamo, ali i činjenice da se možda jedan od nas dvoje neće vratiti. Apsolutno smo se usaglasili da preuzimamo taj rizik, i da želimo da se zajedno vratimo. Iste večeri, pozvali smo Irinu Prudkovu, koja je novinar i koja je radila na prvom Marijupolisu kao izvršni producent, jer nas je interesovalo gde je i kako može da nam pomogne da snimamo u gradu koji je već bio razoren. Razmišljali smo i šta je ljudima tamo potrebno, jer su ljudi najbitniji u svemu, te smo želeli da ponesemo sve što im je potrebno. I naravno, poneli smo kameru. Kamera nam je bila izgovor da uopšte odemo tamo. Nismo išli u samoubilačku misiju samo da bismo snimali. I šta se onda dogodilo sa Mantasom? U kom trenutku je on nestao? Mi smo završili planirano snimanje i već se dogovorili da odemo. Tog 26. marta ostali smo u crkvi, gde smo i prenoćili. Ujutru 27. Mantas je krenuo sa volonterima da pokupe ljude. Trebalo je svi skupa da pređemo u drugi deo grada i da tamo ostanemo još jednu noć, jer je u tom delu bilo manje-više bezbedno, iako je grad, već u tom trenutku, bio skoro čitav pod opsadom. Međutim, sledećeg dana, svi su se vratili, sem Mantasa. Imala sam vrlo malo informacija u tom trenutku gde je zarobljen i šta se uopšte dogodilo. Ništa nije bilo jasno. I s tako malo informacija kojima sam raspolagala, krenula sam da ga tražim. Danima sam se raspitivala kod lokalnih Rusa i kod vojnika, što sam mogla jer imam pasoš Luganske oblasti. I tih prvih dana pokušavala sam bezuspešno da saznam koji je vojnik zarobio Mantasa. Ali bilo mi je rečeno da tu informaciju ne mogu da dobijem. Nisam znala ni bukvalno da li je živ tada. Na kraju sam išla od vojnika do vojnika, pokazivala njegovu sliku, opisivala kako je bio obučen, pokušavala sam da dobijem bilo kakvu informaciju, ali to je bilo nemoguće. I konačno, 30. marta mi je javljeno da mi je muž ubijen. Nisam još mogla da odem na to mesto gde je ubijen, te sam otišla dan kasnije. U međuvremenu sam gajila nadu da to ipak nije on. Kada sam krenula da pogledam telo, nisam razumela kuda me vode, jer sam mislila da je bio u sasvim drugom kraju grada. Iz auta koji me je vozio, prepoznala sam na zemlji njegovo telo, pored kojeg smo prošli. U mom sećanju taj trenutak je bio poput usporenog snimka. Kad sam se uverila da je to on, vojnik me je samo hladnokrvno upitao: „Je l` tvoj?“... Mnogi su posle pomogli da njegovo telo prebacimo u Donjeck, i tu, u centralnoj mrtvačnici, već sledećeg dana počela je istraga povodom njegove smrti. Odatle smo ga prebacili u drugu tajnu mrtvačnicu, odakle je počelo četvorodnevno putovanje od Donjecka, preko Rusije, do litvanske granice. Tu je odeljenje za istrage preuzelo slučaj. Ja sam dala izjavu i moja izjava je priključena svemu onome što sam usput prikupila. Odmah sam otišla u Pariz da nastavim rad na filmu. Film je tako bio gotov za tri nedelje. To je bilo dosta brzo, ali takođe pratili ste Mantasovu viziju i koncept filma. Ali kako ste vi tada, još nestišanih emocija, prošli kroz taj proces rada u postprodukciji filma? Prvo, bilo mi je veoma važno da Marijupolis 2 bude prikazan u Kanu, jer Mantas je baš tako želeo. I zbog toga sam žurila da ga završim. U montaži, morate da imate otklon prema materijalu. Ali u ovom slučaju, nije bilo lako gledati te snimke odmah, jer sam ja još uvek u svojoj glavi bila tamo, u Marijupolju. Naravno, moja polazna tačka je bila da pretvorim taj osećaj koji sam nosila iz Marijupolja u sliku filma. Tokom prošlog proleća, Marijupolj i Azovstalj bili su centri svih svetskih izveštaja, a danas su pod ruskom okupacijom. U fokuse pažnje su sada druga područja Ukrajine. Da li imate osećaj da će se grad i čitavo to područje ikada vratiti Ukrajini? To je veoma teško proceniti. Jer i sada ljudi koji žive tamo više ne mogu da prelaze na ukrajinsku teritoriju, mogu odatle samo da odlaze u Rusiju. Ili kroz Rusiju. I nemam uopšte informacije kako to dalje funkcioniše. Da, naravno da volonteri i dalje rade, ali to su ljudi iz Rusije i nema šanse da saznamo šta se zapravo dešava u gradu i kakvi su dalji planovi sa njim. A šta je s ljudima koji se pojavljuju u filmu? Imate li ikakvu informaciju o njima? Neke njihove priče su vrlo dirljive, priče o tome kako se sećaju ranijih predsednika zemlje ili priče kako su u starosti prvi put postali siromašni, o čemu nisu ni sanjali... Znam za jednu porodicu, koju vidite u filmu. Ženu s decom. Znam da su ostali u Marijupolju jer joj je dete veoma bolesno. Poseklo je nogu, što nije tretirano kako treba, tako da sada ima zapaljenje pluća. Pokušala sam da joj pošaljem neki novac, kojeg ni sama nemam, preko banke u Kijevu, jer u Marijupolju ne rade kartice ukrajinskih banaka... Znam i za Olega koji u filmu priča o petoro ubijenih volontera, koji su sahranjeni u tri kovčega. On je takođe u Marijupolju, jer njegova kuća nije toliko oštećena, zato što se nalazi odmah pored crkve. Za druge ne znam. Koliko znam, mnogi su otišli. Da li očekujete da će doći vreme kada će neko odgovarati za ubistvo Mantasa Kvedaravičijusa? Definitivno. Duboko sam u istrazi, koja napreduje. Stoga, naravno, ne smem da otkrivam detalje. Radim s ljudima iz organizacija za ljudska prava, angažovala sam i advokata Edvarda Snoudena i njegovu organizaciju koja mi je obezbedila advokate. Želim da ovaj slučaj iznesem Međunarodnom kriminalnom sudu. Ne znam još kako je to moguće, ali sada sam fokusirana na prikupljanje izjava svedoka i onih koji su Mantasa videli poslednji put. Ali nažalost, u Ukrajini je trenutno otvoreno više od 4.000 sličnih slučajeva, tako da ne znam kako će se sve odvijati. Pogotovo što Mantas ima litvansko državljanstvo, dok je zločin počinjen u Ukrajini. Litvanija ne može da istražuje ono što se dogodilo u Ukrajini, ali deluju kao pravna podrška svemu. Možda ću otići u Ukrajinu i možda ću tražiti i tamo advokata, jer njihov sistem ne funkcioniše pravno, ukoliko niste Ukrajinac. Da li ćete nadalje raditi sami neki film s ratišta? Želim da nastavim da radim kao novinar, pre svega. Hoću da uradim neko malo istraživanje u nekim drugim oblastima, samo što još ne znam gde sve može da se snima u Ukrajini. Sve zavisi od situacije. Zapravo, nemam pravu sliku šta se tamo dešava. Moj glavni fokus, trenutno, jeste na istrazi. Videćemo. Možda ću moći da kombinujem, ali prvo ću morati da nađem mesto za život, jer sam za sada beskućnica. (Smeh) Nigde ne živim. Selim se stalno. Idem od mesta do mesta. Živim u kućama mojih prijatelja. Ili u mestima gde promovišem Marijupolis 2. Tako da je teško da odgovorim sada, ali naravno želim da nastavim rad na filmovima. A da li verujete da će doći vreme da ćete moći da pokažete film u Rusiji? Nadam se. Tamo je trenutno neverovatna propaganda. Tokom istrage otvorila sam telegram-kanal. I sećam se da sam pomislila u jednom trenutku da, ako ne bih imala taj izvor informacija na mesec dana, moj mozak bi se potpuno isprao i počela bih da verujem u tu propagandu. I sećam se, kada sam ušla u taj podrum u Marijupolju gde smo snimali, ljudi su prvo bili začuđeni otkud mi tu, jer su mislili da je Bog na njih zaboravio. A kad im je Mantas odgovorio da u tom trenutku čitav svet priča o Marijupolju, oni nisu poverovali, jer su mogli da slušaju samo lokalne ruske vesti koje su uporno obaveštavale da je čitava Ukrajina okupirana. I zapravo, isprva nam nisu verovali. Mislili su da su ostavljeni tu da umru. I tek onda kada smo im rekli da mi nikako ne bismo došli tu da je Ukrajina okupirana, shvatili su da možda nisu izgubljeni zauvek. Dragan Jovićević