Alhemijski sastojak magije

Izdavačka kuća Veseli četvrtak nedavno je objavila Gručo četvrti, novi tom sabranih stripova o fiktivnoj verziji jednog od najvećih komičara 20. veka, koji je ujedno i opičeni pomoćnik kultnog istraživača noćnih mora, Dilana Doga. Cilj ovog serijala kratkih priča je da se eminentnim novim i starim italijanskim strip-autorima pruži prilika da u svom autorskom ključu učine nešto zanimljivo i duhovito s ovim tajanstvenim i arhetipskim likom. No, iako je ovaj dvojnik čuvenog Gruča Marksa već skoro četiri decenije jedna od okosnica stripskog horor serijala Dilan Dog, njegov identitet i dublje motivacije donedavno su mahom bili obavijeni velom tajne, kao da su se autori bojali da će pojašnjavanjem i produbljivanjem ovog lika izgubiti neki alhemijski sastojak magije koja je garantovala uspeh samom serijalu. A čini se da je upravo ta enigmatičnost plodno tlo koje je u stanju da domami i autore mimo mejnstrima, koji inače ne bi bili viđeni na stranicama Bonelijevih stripova. Objavljen u ediciji Obojeni program – i to pod (nadamo se) namerno dodeljenim brojem #69, što mami nezreli kikot – Gručo četvrti donosi tri scenarističko-crtački atipične i provokativne priče: LJuštoluk, Tata, loše mi je i Divlji mač Gručarije. Za naslovnicu i prvu, „udarnu“ priču, LJuštoluk, zaslužan je Mikele Rek, zvani Zerokalkare, trenutno možda i najveća zvezda italijanske strip-scene, a svakako glavni razlog zašto se ova epizoda Gruča izdvaja od ostalih. Zerokalkare se već dve decenije bavi stripom, ali njegov sada već stratosferičan uspeh (koji je doveo i do dve sezone popularne animirane serije na Netfliksu) počeo je 2011. s izdanjem humorističkog autobiografskog stripa Armadilovo proročanstvo (koji je kod nas već dvaput izdao Lavirint iz Čačka). Za neupućene: značaj i neobičnost njegovog rada na Bonelijevom spin-ofu Dilana Doga ekvivalent je toga da Robert Kramb ilustruje Betmena ili, govoreći u domaćim okvirima, da Aleksandar Zograf uradi autorsku epizodu Vekovnika... Mikele Rek i ovde, kao i u svojim autorskim stripovima, balansira urbani humor i britke (ili pak zajedljive?) karakterne analize, suočivši Gruča s košmarnim bićem koje „ljušti“ oklope ličnosti nedužnim žrtvama, te ih svodi na sirove identitete. Tata, loše mi je iz pera čuvenog italijanskog karikaturiste Mikaela Ročetija, koji stvara pod dvojnim pseudonimom „Maikol i Mirko“, varljivo je kratka i prosta priča koja pokušava da čitaocima pruži uvid u Gručovo detinjstvo i poreklo njegove gotovo patološke potrebe za rafalnim ispaljivanjem viceva. Gotovo „čičaglišasti“ naivni stil kojim je ovaj strip izveden možda je i najkontroverzniji u celom serijalu, te će zasigurno odbiti ljubitelje klasičnog crtačkog pristupa, ali i privući publiku skloniju ekspresivnijem i andergraund izrazu. Zbirku zaokružuje nešto tradicionalnija parodija na Konana i Crvenu Sonju pod naslovom Divlji mač Gručarije, delo scenariste Marka Bučija i crtača Đulija Kamanjija. Šaleći se i poigravajući s klišeima i jezikom što krase većinu epske fantastike, ova naizgled prostija avantura ipak je prožeta i metatekstualnim elementima čiji je cilj da objasne jedan mogući aspekt Gručovog porekla i identiteta. Za kraj, neophodno je pomenuti kako je prevod ovih (i prethodnih) humorističkih priča o Gruču delo čuvenog stripskog scenariste i prevodioca Vladimira Tadića. Sasvim prikladno, pošto su njegov hvaljeni prevod i adaptacija Armadilovog proročanstva umnogome zaslužni za uspeh Zerokalkarea na ovim prostorima, pa i ovom delu daju sličan autorski pečat. Ovaj četvrti deo antologije se može – svesrdno – preporučiti nešto alternativnijoj i savremenijoj publici, kojoj je i namenjen, dok bi ljubiteljima klasičnog dilandogovskog horora možda ipak bilo bolje da ga preskoče i probaju jedno od brojnih drugih kolekcionarskih izdanja koja je Veseli četvrtak nedavno objavio. Draško Roganović