LJubav kao dug da promenimo Srbiju

Pre nekoliko nedelja sa grupom prijatelja i kolega iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku krenuo sam na put ka memorijalnom centru Potočari u Srebrenici. U kolima su sedele dve generacije Srba i Srpkinja, nas trojica rođeni sedamdesetih, osamdesetih koji smo o masakru koji se desio 1995. bili manje ili više informisani, ali i koleginice rođene krajem devedesetih koje o genocidu nisu znale baš ništa. Posetu memorijalnom centru Potočari i groblju preko puta organizovao je naš prijatelj Nusko, Novosađanin poreklom iz Srebrenice. Ovo je priča o našem putu, ali i o ljudima koje smo tamo upoznali, pre svega Muhamedu i Muhizinu. *** Negde u vreme studentskih protesta 1996. i 1997. godine, došla mi je u ruke knjiga holandskih autora Jana Viljema Honinga i Norberta Bota Srebrenica, hronika ratnog zločina. To je bio prvi put da sam se upoznao sa masovnim ubistvima bosanskih muslimana od strane srpskih snaga u leto 1995. Knjigu sam pročitao u dahu dok sam šetao beogradskim ulicama protestujući protiv Miloševićevog režima. U leto 1995, kada se osvajanje Srebrenice odigravalo, kao devetnaestogodišnjak sve sam pratio uglavnom preko vesti u Srbiji i nisam mogao ni da naslutim šta se tamo zaista dešavalo. Pošto sam pročitao knjigu, čitav moj svet se okrenuo naopako. U godinama posle trudio sam se da saznam što je više moguće o krvavom srebreničkom letu. Kao i većinu građana Srbije, snimak na kome pripadnici paravojne jedinice Škorpioni ubijaju šestoricu srebreničkih dečaka i mladića, prikazan na nacionalnoj televiziji u udarnom terminu juna 2005, duboko me je potresao i uznemirio. O Srebrenici sam tokom ove tri decenije naučio prilično, ali do pre nekoliko nedelja nikada tamo nisam bio. Na polasku ka Srebrenici svratio sam kod majke. Ispratila me je tiho me upitavši, valjda da komšije ne čuju gde idem: „Kada polazite u Srebrenicu?“ Tokom poslednjih deset godina vladavine Aleksandra Vučića, usled svakodnevne nacionalističke propagande, bilo kakav napredak postignut u periodu pre 2012. da se prosečnim građanima Srbije približi šta se u Srebrenici zaista dešavalo, potpuno je obesmišljen. Deo stanovništva negira zločin, deo možda ne negira ali uz Srebrenicu obavezno spominje Bratunac ili druge zločine protiv Srba, poput neke unapred utvrđene formule, kao da spominjanje jednog isključuje drugo, dok se kod većine razgovor o Srebrenici sveo na bezdušnu političku raspravu o kvalifikaciji zločina („genocid“ ili „veliki“ ili „strašan zločin“), pritom u potpunosti zaboravljajući na hiljade izgubljenih ljudskih života i uništenih porodica. Granicu između Srbije i Bosne i Hercegovine prešli smo preko mosta na prelazu kod mesta Bratunac. U Srebrenici su nas dočekali naš prijatelj Nusko i Azir Osmanović, magistar istorije i kustos Memorijalnog centra Potočari-Srebrenica, autor knjige Od Srebrenice do svjetla na kraju tunela objavljene pre tri godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice genocida. Dok nas je Azir, koji je kao trinaestogodišnjak preživeo masakr (starosna dob koja je predstavljala granicu prilikom odvajanja muškaraca od žena i dece), vodio po muzeju, u njegovim salama i hodnicima smo se susretali sa učenicima jedne srednje škole iz Holandije koje su kroz Memorijalni centar provodili njihovi nastavnici zajedno sa veteranima holandskog bataljona koji su te 1995. bili zaduženi za bezbednost Srebreničke enklave. Azir nam je sa izuzetnom profesionalnošću objašnjavao sve pojedinosti izložbe, strpljivo odgovarajući na sva naša pitanja. Uz Azira, u poseti Memorijalnom centru priključio nam se i Muhamed Avdić, dok smo se sa Muhizinom Omerovićem našli na mezarju (groblju) preko puta Memorijalnog centra. Dok je Azir ostao da kroz muzej provede novu grupu posetilaca, studente jednog američkog univerziteta, zajedno sa Nuskom, Muhamedom i Muhizinom uputili smo se u bratunačku kafanu „Točak“ na ručak i razgovor. Atmosfera u kafani podsećala je na ozbiljnu verziju RTS-ove serije „Složna braća“ emitovane početkom 1996. godine. Dok smo za jednim stolom sedeli mi pažljivo slušajući priče o golgoti kroz koje su prošli Muhamed i Muhizin, za susednim stolom sedela je grupa lokalnih bratunačkih Srba, dok je u prostoriji do nas bio i mitropolit dabrobosanski Hrizostom Jević sa nekolicinom sveštenika SPC u njegovoj pratnji. U „Točku“ je odlična jagnjetina ispod sača, pa svi, bez obzira na veroispovest, vole tu da svrate. Muhizin Omerović Muhizin, tada 21-godišnjak, 11. jula 1995. je sa ostalim srebreničkim muškarcima krenuo peške ka Tuzli. Shvativši da ih duž čitavog puta čekaju zasede Vojske Republike Srpske i paravojnih formacija spremne za likvidacije, posle jedne poveće zasede, kada je njihova kolona u potpunosti razbijena na manje grupice, Muhizin je, sa nekoliko muškaraca, ostatak leta proveo krijući se po šumama istočne Bosne. U toku dvomesečnog skrivanja veći deo vremena proveo je sa jednim petnaestogodišnjim dečakom i jednim „starijim čovekom“. Danas, uz smeh kaže da je tada tako mislio za četrdesetogodišnjaka, a danas više ne jer je deceniju stariji od njega. U zbeg ka Tuzli poneo je i tri konzerve mesnog nareska. Predvideo je da će im do granice razdvajanja između teritorije koju su držale srpske snage i one koji su kontrolisali Bošnjaci trebati tri dana, te je planirao da svakog dana pojede po jednu konzervu. Tako je i bilo prva dva dana. Kada su se skoro u potpunosti približili granici razdvajanja, shvatio je da ih od slobodne teritorije odvaja tek nekoliko stotina metara dugačko polje, prepuno mina i zaseda. Umesto da se upute u sasvim sigurnu smrt, odlučili su da se na neko vreme vrate unazad ka teritoriji bliže Srebrenici. Muhizin je tada shvatio da će mu za prelazak na bezbednu teritoriju trebati mnogo više od jednog dana, te je odlučio da preostalu konzervu mesnog nareska sačuva kako bi mu, u slučaju ranjavanja, bila, kako kaže, „poslednji gušt pred smrt“. Lov srpskih snaga na Muhizina i njegove sapatnike trajao je sve do 11. septembra 1995. Dok su se vreli jul i avgust polako pretvarali u septembarsko miholjsko leto, izgladneli ljudi hranili su se uglavnom lišćem, travama iz šume, a ponekad i skakavcima i ostalim insektima. Pošto su od ostalih grupa srebreničkih muškaraca, koji su se poput njih krili po šumama i pećinama, čuli da neki spas traže čak i na teritoriji tadašnje Srbije i Crne Gore, uputili su se ka granici na Drini ne bi li našli neki čamac i prešli na drugu stranu. Ostavivši petnaestogodišnjeg dečaka u skrovištu, Muhizin i drugi muškarac su po grmlju na obali Drine tražili čamce. Pošto nijedan nisu mogli da nađu, vratili su se u skrovište shvativši da je izgladneli dečak u međuvremenu pojeo preostali Muhizinov mesni narezak. Muhizinova golgota puna je detalja koji bi mogli ispuniti najmanje jednu knjigu. U ovom članku važno je reći da su, za razliku od više hiljada ubijenih u Srebrenici, sva trojica preživela. Muhizin je otišao za Sarajevo, završio studije u Iranu, u dva navrata živeo u Švajcarskoj. Kasnije se sa porodicom vratio da živi u Srebrenici. NJegov petnaestogodišnji sapatnik otvorio je restoran brze hrane u okolini Srebrenice, napisao knjigu u kojoj, između ostalog, opisuje malo drugačiju verziju anegdote o pokušaju prelaska Drine u Srbiju i mesnom naresku, u kojoj Muhizinu ostavlja polovinu konzerve. „Laže, pojeo je celu“ kaže Muhizin sa smeškom i neskrivenom ljubavlju u očima prema mlađem ratnom drugu. Azem i Muhamed Avdić Za razliku od Muhizina i njegovih drugova, Muhamedov otac Azem imao je sreću da uspe da pobegne u Srbiju, ili je barem tako u tom trenutku mislio. Azem Avdić rođen je 19. januara 1954. godine u Osmačama u srebreničkoj opštini. Bio je poslednja generacija učiteljske škole u Bijeljini, koju je završio 1972. Kao učitelj je radio do 1987. godine kada je imenovan za direktora škole u okolini Srebrenice, na početku rata postaje direktor škole u Srebrenici i na tom mestu ostaje sve do pada enklave 1995. godine. Posle 11. jula 1995. Azem uspeva da pređe granicu i uđe na teritoriju Srbije, tačnije tada SR Jugoslavije. Tamo biva uhapšen i posle nekoliko dana, 31. jula 1995. granična policija SRJ predaje ga graničnoj policiji Republike Srpske. Zapisnik o izvršenoj primopredaji lica i stvari između policije na strani SRJ i Policijske stanice u Bratuncu na drugoj strani reke zaključuje da je „izvršena primopredaja lica […] Avdić Azema koji kod sebe osim odevnih predmeta nije imao nikakvog drugog ličnog prtljaga niti ličnih dokumenata“, uz objašnjenje da je vraćanje lica „organima unutrašnjih poslova Republike Srpske“ izvršeno zbog toga što je „ilegalno i bez dokumenata ušao na teritoriju SRJ“. Muhamed dalje kaže kako Azema granična policija Republike Srpske potom predaje vojnoj policiji Bratunačke brigade, od kada mu se gubi svaki trag. Ovo je više priča o Azemovom sinu Muhamedu, koji je te 1995. bio dete (rođen je 1981) i njegovom decenijama dugom nastojanju da sazna istinu o očevoj smrti, da sazna koji su ga ljudi predali i ko su njegovi dželati koji su ga ubili. Posle duge potrage, Muhamed je uspeo da locira policajca Republike Srpske koji je 31. jula Azema dočekao na graničnom prelazu između Srbije i Bosne. Policajac je u međuvremenu penzionisan i živi u Bratuncu. Muhamed je policajca locirao 2016. godine i potom nekoliko puta, u godinama posle, svojim kolima prolazio pored njegove kuće. Jednom ili dva puta, video ga je kako sedi u baštenskoj stolici u svom dvorištu, posmatra kola i ljude kako prolaze putem pored, i odmara dušu. Svaki put kad bi video čoveka koji je svesno ili nesvesno njegovog oca poslao u smrt, Muhamed bi se uzbudio, šta ga je sprečavalo da mu priđe. Sve do marta 2020. godine, na samom početku pandemije korona virusa. U zgradi u kojoj stanuje u Srebrenici, Muhamedov prvi komšija Srbin umro je od srčanog udara. Pošto preminuli komšija i njegov sin nisu imali automobil, Muhamed je, kao mnogo puta ranije, pomogao da se dovezu do Bratunca. Posle sređivanja papirologije u bratunačkom pogrebnom preduzeću i ostalih administrativnih poslova vratili su se u Srebrenicu da preminulog spreme za sahranu. Pošto niko drugi nije bio spreman da potrebnu pripremu za sahranu obavi, Muhamed je preminulog oprao i obukao, spremivši ga za večni počinak. Nekoliko nedelja posle sahrane Muhamed i sin preminulog vratili su se u pogrebno društvo da plate preostale račune za sahranu. Znajući da čovek koji je njegovog oca poslao u smrt živi u istoj ulici, Muhamed je pitao zaposlenu u pogrebnom preduzeću za njega. Na pitanje službenice „da li ga poznajete”, Muhamed je odgovorio „ja ne, ali ga je poznavao moj babo“. Mesec dana kasnije Muhamed je konačno skupio hrabrosti da se uputi ka kući penzionisanog policajca kako bi se sa njim konačno suočio. Iznenađujuće smiren, Muhamed mu se obratio i objasnio mu da nije došao sa namerom da se sveti već samo da mu ispriča kakav je njegov otac bio čovek, kako je na životni put izveo generacije đaka svih nacionalnosti, kako je bio voljen od strane nastavničkog kadra, roditelja, dece i čitave zajednice, kako u svom životu ni mrava nije zgazio. U krajnje korektnom, „ljudskom“ razgovoru, nekadašnji policajac ni u jednom trenutku nije negirao činjenično stanje, da je prihvatio Azema od strane policije SRJ, da ga je dalje predao vojnoj policiji Bratunačke brigade Vojske Republike Srpske, ali je negirao odgovornost za Azemovu smrt. Ovaj razgovor Muhamedu je doneo, ako ne konačni, onda neki mir koji do tada nije spoznao. „Kolektivna krivica ne postoji” Muhamed i Muhizin imaju nešto zajedničko. Kao i velikom delu Bošnjaka u istočnoj Bosni, njihove oči uprte su u Beograd. Obojica nemaju nikakve namere da se svete. Muhizin ne krije da se u mesecima posle rata osećao tako da „na svetu nije bilo dovoljno Srba koliko bi on želeo da pobije“. Taj njegov bes i želja za osvetom vremenom su polako nestajali. Muhamed i Muhizin prate sve televizije i programe iz Srbije. Vole srpske filmove, serije i sportiste, i misle da kada se jednom, kako oni kažu „bude promenilo u Beogradu“, kada strukture koje su vladale 1990-ih konačno odu sa vlasti i kada društvom prevlada diskurs suočavanja sa prošlošću, da će tada biti, kako kažu „mirna Bosna“. Promena diskursa znači i priznanje da se u Srebrenici dogodilo ono šta je u svojoj presudi zaključio i Haški tribunal – genocid. To bi ujedno i značilo, suprotno od sadašnje situacije u kojoj mladi ljudi u Srbiji, poput nekih od mojih kolega i koleginica iz automobila, stasavaju ne znajući ništa o Srebrenici, da se kroz promenu obrazovnog sistema mladi upoznaju sa tim sramnim događajem. U Srebrenici nisam čuo želje da Bosna od Srbije traži nekakve ratne reparacije niti bilo koga da od srpskog naroda traži bilo kakvu vrstu kolektivne krivice. „Kolektivna krivica ne postoji“, kaže Muhizin, „krivi su pojedinci“. I zaista, krivi su oni koji su zločine naređivali i izvršavali, kriva je struktura moći koja je vladala državom u ratnim i posleratnim godinama, i koja do dana današnjeg ima uticaj na poluge moći u društvu. Muhamed i Muhizin u suštini žele ono šta žele i mnogi građani Srbije, a to je demontaža jednog duboko nedemokratskog sistema koji Srbijom vlada isuviše dugo. Onog trenutka kada se to bude desilo, krivica i kolektivni sram, koji svesno ili nesvesno oseća skoro svaki Srbin i Srpkinja kada pomisli na Srebrenicu, polako će se pretvoriti u trezveno suočavanje sa zločinima koje su neki pripadnici našeg naroda počinili. Na kraju priče, dok se umorni i zamišljeni u tišini vraćamo za Beograd, razmišljam o našem prijatelju Nusku koji nam je organizovao put za Srebrenicu. Bez obzira na to što su mu ubili teško pokretnog oca Mešu, dva rođena brata, tri ujaka, četiri brata od strica, dva brata od tetke, osam pripadnika dalje rodbine (17 od 20 bili su civili), Nusko je ostao da živi sa nama u Srbiji. Poput naša dva sagovornika Nusko misli da kolektivna krivica ne postoji. Nusko je ostao da živi među nama u Srbiji jer nas voli i ta ljubav nikada nije prestala bez obzira na genocid u Srebrenici. Nusko u stvari i ne pravi razliku između „nas“ i „njih“, za njega smo, a sasvim sigurno i za mene i društvo u kolima, mi svi jedno. NJegova ljubav je dug. Dug da promenimo Srbiju. Dr Srđan Cvijić predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora BCBP