U dijaboličnoj vremenskoj kapsuli

Nastupom čuvene hip-hop grupe Vu-tang klan, na Glavnoj bini u nedelju kasno u noć, dvadeset i četvrti Egzit festival počeo je da spušta zavesu. Još jednom, najjači novosadski i srpski brend na Petrovaradinsku tvrđavu privukao je više od 200.000 ljudi, tokom četiri dana prilično mirne i za festivalske prilike staložene zabave. Ove godine, glavne poruke Egzita bile su ljubav, sloboda i građenje boljeg sveta dostojnog sutrašnjice. Manifestacija je imala čak tri otvaranja, od kojih jedno u svemiru, a tradicionalnim vatrometom u četvrtak pred ponoć Egzit je i formalno počeo. Svi kompleti karata bili su rasprodati unapred i ko se na vreme nije snašao mogao je da računa samo na dnevne, nešto skuplje ulaznice. Letopisi će pamtiti da je 24. Egzit prošao relativno mirno i bez ikakvih incidenata, a policija i ekipe Hitne pomoći ubeležile su očekivane rezultate u domenu zaplene narkotika i pružanja pomoći najčešće premorenim i dehidriranim gostima. Međutim, to ne znači da Egzit 2023. nije imao osobenosti po kojima ćemo ga pamtiti, neke dobre, a neke i ne. Slično kao lane, na festivalu su vidno nedostajala najkrupnija imena svetske muzike, po nepisanom pravilu da festival koji u vitrini ima pehare najboljeg na svetu i u Evropi, mora svako veče na Glavnoj bini imati makar jedan bend za koji znaju svi – i vaše dete i vaša vremešna prodavačica bakaluka na pijaci. Da ne bude zabune, Egzit 23 nije bio slet anonimnih izvođača sa rubova top-lista, međutim da bi ovakav događaj disao punim plućima kritično je važno da na Đavu dođu legende industrije, kao što je pre četiri godine učinio The Cure, ili pre 13 leta Faith No More. Prosto, „gravitacija“ megabendova toliko je snažna da oni, voleli ih ili ne, čine festivalsku energiju neuporedivo moćnijom i tada na Tvrđavu dolaze i oni koji poslovično preziru Egzit, ali ne mogu bez omiljenih grupa. Egzit se, pak, opredelio za pristup koji najviše odgovara smeni festivalske generacije i to je načelno u redu, međutim, kao i prošle godine, pojedini festivalski momenti više su ličili na feštu koju bi upriličio ministar kulture pokojnog Slobodana Miloševića. Pojasnićemo. Poslednje večeri, vašeg sredovečnog reportera presrela je na ulici interventna jedinica MUP-a, brišućim letom iz preskupog džipa, bez ikakvog povoda. Pretres do gole kože, unošenje u lice, rafalna pitanja, o temeljnom trkeljisanju torbe i legitimisanju da ne pišemo. A onda nas, na „bastionu slobode i lepote“, dočekaju Mimi Mercedes, Senidah, Crni Cerak i slična armada netalentovanih recitatora i dilera niskih pobuda. Da ne znamo bolje, zakleli bismo se da smo se probudili u 1993. i nismo jedini koji su se osećali kao u dijaboličnoj vremenskoj kapsuli. Egzit je, inače, odavno očišćen od svakog suvislog političkog smisla i tamo se više deca ne šalju na tribine, diskusije, teatar, bioskop, ili NVO štandove, već idu na hiperisplativi festival, kao na kakav kapitalističko-zabavni hadžiluk. Uglavnom, Egzit je na momente opet ličio na himeru protiv koje se tokom osnivanja borio, a brojnost najmlađe publike na koncertima nepostojećeg kvaliteta ne uliva nadu za bolje sutra, naprotiv. Posebno je bilo komično trećeg dana, kada su nam kao predstavnice Girl Power-a ponuđene Sajsi MC i dve pomenute (t)rep zvezde, dok je na Fjužn bini nastupala Bojana Vunturišević, a na Eksploziv sceni Fiskalni račun, The Bar Stool Preachers i kultni pankeri Cockney Rejects – ispod tri antifa zastave krajnjih levičara. Ko je zaista želeo da vidi kako izgleda osnaživanje žena i devojaka otišao je na Jenner, u petak na Glavnu binu. Tri cure su bacile patrijarhalne stereotipe u kontejner, gde im je i mesto, uzele instrumente i krenule da sviraju hevi metal! I to pre simfonijsko-metal spektakla Epica, mora da im je srce bilo kao kuća, znam da je publika cenila njihov trud i zvuk. Nazad na razbijenu festivalsku bandu. Prevedeno na politički jezik muzike, na Metal areni zabavljala se mala, beskompromisna grupa ljudi sa levog spektra, na nastupu Bojane Vunturišević se okupila znatno brojnija „proevropska opozicija“ koja ipak ne bi ušla u NATO, dok Mimi i Senida na livadi ispred sebe imaju kontrolni paket biračkog tela, armiju koja realno nije ni za vlast, ni za opoziciju, nisu ni levo – ni desno, a što u Srbiji funkcionalno znači da su za vlast i da čvrsto stoje desno, iako lično to nikada ne bi priznali. Da li postoji precizniji opis srpske stvarnosti iz političke vizure mladog čoveka? Teško. Sve naše podele i nerazumevanja najjače isplivaju baš u ovakvim situacijama i tu se vidi kako realno stoje stvari. Da kojim slučajem Vladimir Putin ima bend, umesto što ih trpa u zatvore, on bi na Egzitu napunio binu bez problema. To nas dovodi do neobične pojave neujednačene distribucije publike, koja je ove godine bila posebno izražena. U praksi to izgleda ovako: krupniji izvođači tipa Skrileks, Prodidži ili Klepton, odvući će ogromnu većinu posetilaca, a onda će neki zaista dobri bendovi koje retko imamo priliku da vidimo (Spasibo, Dru Cleaning, Dina Jašari, itd.) svirati pred maltene šakom duša, dok se ne „otpuši slivnik“ s Glavne bine. Srećom po festival, takvi problemi ne postoje na Dens areni. Druga po veličini bina je najjači izvozni artikal Egzita i ekonomski najisplativija scena. Prosto, di-džej košta manje nego bend, radi tri sata bez muke i ima ih gomila. Retko tamo idemo, ali lista je bila standardno jaka, na svetskom nivou – Nina Kravic, Erik Prydz, Spejs Moušn, Layla Benitez, itd. Ko ima snage, zabava traje ne do jutra, nego do belog dana. Cene su, ipak, poseban horor. Razumemo da smo ekonomski tigar, ali se zaista bojimo šta će biti kada dogodine postanemo ekonomski zmaj. Limenka piva je 500 dinara, mikro-espreso 300, pomfrit 390, a veganski burger demonskih 950! Kako roditelji šalju decu na Egzit nije poznato, ali se bojimo da je festival tek alternativa moru ili drugom obliku odmora, ili – ili, jer para za oboje ima retko ko, odnosno svako – ako pitate vlast. Pretresi su takođe bili oštriji i dosadniji nego inače. Egzit se nedavno hvalio da prvi put ne prodaju cigarete na Đavi, samo električne varijante, a onda se ispostavilo da je zabranjeno uneti tečnost za vejp. Nama su oteli „brufen“, drugarici je policajka podizala brushalter ispod majice, a to je samo procedura na kapiji. Ipak, da ne budemo nakraj srca, nova generacija publike jeste mirna, relativno disciplinovana i pristojna, nismo čuli pretnje, vređanja, urlanja i agresiju, čuje se i poneko izvinjenje u gomili. Problem je samo ako takvo ponašanje sa sobom donosi i nemogućnost artikulacije građanskog, mladalačkog bunta, koji se dodatno anestezira idiotskim trabunjanjem nabeđenih recitatora sa neke od bina. Pomenimo da su očekivano ubitačne nastupe imali Nikola Vranjković, Ateist rep i, najprijatnije iznenađenje, Del Arno bend. Potonji su zvučali kao na zlatnom gramofonu, savršeno i tačka, u pravo vreme i na pravom mestu, pred pravim ljudima. A onda se desila zastava. Na bedemu Tvrđave je, pre oko mesec dana, postavljena velika zastava s mapom Kosova, u bojama srpske zastave i sa državnim grbom. Poruka je bila i ostala nedvosmislena. Onda su organizatori preko te zastave stavili onu sa srcem i znakom mira u njemu, da bi u nedelju ujutru neko to skinuo i opet otkrio zastavu Kosova. Sve vreme, uprava Egzita gledala je kako što manje da kaže tim povodom i sačeka da oluja prođe. Jasno je da se radi o klasičnom strahu od odmazde, jednako kako je bivši gradonačelnik i ministar vojni Miloš Vučević unakazio Limane farbanim trobojkama, nakon što je u tri od pet limanskih mesnih zajednica SNS izgubio na lokalu od udruženih komšija. Tako je i Željko Mitrović sakrio zgradu „Pinka“ od demonstranata, a mi se retorički pitamo kako je Egzit došao od kačenja transparenta „Dobro došli u Novi Sad – glavi grad Vojvodine“, do mape Kosova koje je, istina, spremna da brani ona nepregledna gomila ispred Crnog Ceraka, ali pod uslovom da se Kosovo brani sa Petrovaradinske tvrđave. Ni šef novosadskih radikala Đurađ Jakšić nije nam ostao dužan i opet nam je rekao da smo narkomani i ološ, zapadne prostitutke i sličan asortiman. I on, naravno, nikako da stigne u Prizren, jako se trudi ali nikako da makne iz centra Novog Sada. Kada podvučemo crtu, organizatori imaju dosta razloga da budu zadovoljni. Karte su otišle, Đava je bila puna, iako loše raspoređena, niko nije stradao i festival je održan taman pre obeležavanja srebreničkog genocida, tako da nisu morali da se pretvaraju ili strahuju ako odluče da taj događaj makar simbolički obeleže. Ostaje žal za manjkom jakih, zvučnih imena i sada već prihvaćena činjenica da Egzit nema više ambiciju da politički obrazuje ljude i formira zdravu buntovnu svest. Do sledeće godine, u nadi da će deca ostati pristojna i naučiti kako da se kvalitetno bune. Igor Mihaljević