Zakon o neometanoj izgradnji

Dan nakon masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Vlada je usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, ne trepnuvši. Ako jedan takav događaj nije bio dovoljan da vlastima skrene misli sa obezbeđivanja profita omiljenim investitorima (što mu je i osnovna svrha, uz sužavanje prostora za pridikovanje nezaustavljivoj gradnji), teško je očekivati da će ih politička kriza koja je usledila odvratiti od zakazivanja još jedne vanredne skupštinske sednice pre letnje pauze, na kojoj bi mogli da taj zakon i izglasaju. I zaista, na neformalnim javnim konsultacijama o ovom aktu, održanim prošle nedelje u organizaciji Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), prisutni opozicioni poslanici izrazili su očekivanje da bi se ubrzo čak 40 zakona moglo naći na dnevnom redu. Verovatno ni slutili nisu da će nova vanredna sednica Skupštine biti zakazana već za sredu, 19. jula sa očitim ciljem da se pre letnje pauze taj zakon i formalno usvoji. Možda je i to bio jedan od razloga, što se, uprkos pozivu, niko iz Ministarstva građevinarstva nije priključio prošlonedeljnoj diskusiji. Izgleda da su smatrali da su sve što su imali da kažu na primedbe i sugestije stručne javnosti već rekli na zvaničnoj javnoj raspravi. A to je gotovo ništa. „Sve što smo ukazali da je sporno u vezi sa konverzijom, kao i većina stvari koje smo predložili, jednostrano je odbačeno uz obrazloženje da nismo u pravu i da je takva odredba na opštu korist i investitora i unapređenje sektora planiranja i izgradnje. To je sve, nije im bilo potrebno da bilo šta dalje diskutuju sa nama, čak ni da objave i zvanično stanu iza svog stava“, kaže Dragomir Ristanović iz RERI-ja. Tako je Ministarstvo čak zaboravilo da je u obavezi da objavi izveštaj o sprovedenoj raspravi 15 dana po njenom okončanju i takav „propust“ ispravilo sa dva i po meseca zakašnjenja, kada se Predlog već uveliko nalazio u skupštinskoj proceduri. Pomenuta konverzija tiče se državnog građevinskog zemljišta površine od oko 5.310 hektara (podatak iz 2015, ažurniji ne postoji), koje bi po važećim propisima prelaskom u privatne ruke državi donelo od 1,43 milijarde evra do, po nekim procenama, čak nekoliko desetina milijardi. Poređenja radi, prošlogodišnji budžet Srbije iznosio je 13 milijardi evra. Međutim, Predlog koji je u proceduri predviđa potpuno ukidanje plaćanja naknade, uz obrazloženje da naplata ide mnogo sporo i da su zato sve te lokacije „zaključane“ za izgradnju. „To je tačno. Država nije naplatila ni deo onoga što je trebalo naplatiti i te lokacije zaista stoje zaključane. Ali da li neko misli da ćemo problem da rešimo tako što ćemo da ukinemo propis? I kažemo: ovo sad besplatno prelazi na investitore i oni mogu da rade šta hoće. Luka Beograd, BIP, IMT... Na stotine lokacija po Beogradu, najboljeg zemljišta, hiljade lokacija širom Srbije otići će potpuno besplatno. Ovo je pljačka epskih razmera budžeta Srbije i lokalnih samouprava i Fonda za restituciju, u koji bi trebalo da ode 50 odsto ukupnih sredstava koja se generišu na ovaj način. A kao što nema ozbiljne analize koliko se novca gubi na ovaj način, tako nema ni ozbiljne analize šta je pošlo po zlu i zašto propis nije primenjen. Nemam dilemu da iza ovoga ne stoji dobra namera. Jedan biznismen je pre deset godina izjavio: ’Ja čekam neka srećnija vremena, neku drugu vladu koja će da razume ovaj problem i koja će znati šta treba da radi’. Evo, dočekao je sad“, kaže advokat i predsednik Upravnog odbora RERI-ja Jovan Rajić. Savet za borbu protiv korupcije smatra da se toliki gubitak nikako ne može opravdati interesima građevinske industrije, kao i da se javni interes ostvaruje upravo korišćenjem sredstava pribavljenih kroz naknadu za konverziju, a ne njenim ukidanjem kako to misli Ministarstvo. A povrh svega, takvo rešenje je i protivustavno. Reagujući na prethodni sličan pokušaj otuđenja državne zemlje, Ustavni sud je 2013. utvrdio da se „pravo korišćenja na građevinskom zemljištu stečenom u postupcima privatizacije, u stečajnom ili izvršnom postupku, može konvertovati u pravo svojine plaćanjem tržišne cene zemljišta, a ne sticanjem bez naknade“ iz razloga što ni u jednom od tih procesa nije procenjivana vrednost samog zemljišta. U konačno objavljenom izveštaju sa javne rasprave, kao odgovor Ministarstva na primedbe koje su podsetile na stav Ustavnog suda, možemo pročitati samo da su izvršili sveobuhvatnu analizu postojećih zakona i utvrdili da institut konverzije uz naknadu „nije ostvario očekivane rezultate“ - zakonitost i ustavnost su izgleda luksuz za one koji postižu zacrtane ciljeve. Zbog toga je Savet upozorio preduzeća koja bi profitirala od besplatne konverzije da se „neće moći pozivati na savesnost prilikom sticanja prava svojine na građevinskom zemljištu bez naknade, s obzirom na to da su blagovremeno znali ili morali znati da je sporna odredba o ukidanju naknade za konverziju neustavna, te da je sledstveno tome i njihovo sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu bez naknade protivpravno i da kao takvo neće moći da opstane, kao i da će naknadu za sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu u svakom slučaju biti u obavezi da nadoknade“. Dodatno udaljavanje od javnog interesa koje donosi Predlog tiče se pravila da planski dokumenti jednog užeg područja moraju biti u skladu sa dokumentom šireg područja. Iako se taj princip ponekad kršio u praksi (recimo plan za gondolu na Kalemegdanu je usvojen iako je plan višeg reda eksplicitno zabranjivao postavljanje žičanih sajli u tom delu grada), Predlog uvodi mogućnost da se u potpunosti zaobiđe. „Sve što bi u budućnosti moglo da ponese epitet projekta od javnog značaja i tako dođe u okvire nadležnosti Vlade, imalo bi pravo da kao gumicom obriše sve što definišu planovi gradova i opština. A to je zaista širok spektar projekata: eksploatacija prirodnih resursa, turistički kompleksi, industrijski... Za sve takve planove ne bi postojala nikakva obaveza da se gleda ostatak grada. Plan za Beograd na vodi je bio potpuno protivzakonit, a svaki budući neće biti jer neće imati potrebu da se usklađuje. A čak se i plan Beograda na vodi pozivao na Generalni urbanistički plan, a Urbanistički zavod je imao jednu dozu morala da sagleda kako će to uticati na širi aspekt. To je naravno urađeno na jedan paušalan i sasvim neadekvatan način, ali ubuduće se o tome neće ni diskutovati i stručna javnost neće imati pravo da podigne ruku na bilo kakvoj diskusiji i ukaže da su te stvari nezakonite“, kaže Ristanović. A sva je prilika da neće moći ni u postupku izdavanja građevinskih dozvola, zbog nove odredbe koja glasi „stranka u postupku je investitor“ – što dopušta tumačenje da niko drugi nije. Tako nešto bi bilo u suprotnosti sa međunarodnim normama, pa i sa Zakonom o opštem upravnom postupku, ali to ne znači da se neće primenjivati doslovno i tako dodatno suziti prostor za odbranu javnog interesa. Ministarstvo je naravno i ovo rešenje opravdalo potrebom za „efikasnijim i bržim“ vođenjem postupka. „Kada smo prošli put menjali tu proceduru i kada je krenula sa primenom objedinjena procedura, mi smo dobili informaciju da se kod nas najbrže u Evropi izdaju građevinske dozvole. Sada je valjda potrebno da se kao svi odlikaši trkamo sa samim sobom. A pritom živimo u zemlji u kojoj može da se gradi i bez dozvola. Vi ako nemate dozvolu možete da sazidate objekat i vrlo je mala verovatnoća da će ga srušiti, ukoliko poznajete prave ljude. U takvom problemu mi živimo i u takvim okolnostima se menja Zakon“, dodaje Rajić. Izmena zakona predviđa i prebacivanje dela nadležnosti Ministarstva na Agenciju za prostorno planiranje, na čijem čelu bi se nalazio glavni državni urbanista – funkcija koju do sada nismo imali, a čijim će uvođenjem biti „dodatno uveden red“ u oblast planiranja. Ako se pitate kako izgleda još veći red koji su u Beogradu uspostavljali Milutin Folić i Marko Stojčić, ne treba gledati dalje od Crne Gore. Baš u vreme javne rasprave o ovim izmenama, u Podgorici se održavao protest protiv izgradnje stambene zgrade u dvorištu jedne osnovne škole, što jeste bilo protivno planovima višeg reda, ali je zato investitor na svojoj strani imao upravo glavnog državnog arhitektu, koji je projekat hvalio. A činjenica da će se Agencija, osim iz budžeta, finansirati i donacijama investitora, ukazuje da je baš tako zamišljeno da se postupa i kod nas. Luka Petrušić Članak je objavljen uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija u okviru projekta ,,Jačanje nadzornih mehanizama i odgovornosti javnih vlasti u oblasti zaštite životne sredine“. Svi izneti argumenti i stavovi u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno stavove donatora i za sve informacije i zaključke iznete u ovoj publikaciji, kao i za njihovu tačnost, isključivu odgovornost snosi RERI