Tvrd momak mekog stomaka

Ma koliko bio nezainteresovan za priče s one strane zakona, svaki prosečni konzument vesti u zemlji Srbiji uveliko već zna da ima tamo neki Dejan Milenković, zvani Bagzi, koji je nedavno sproveden iz Grčke i sad će ovde da napravi dar-mar. Oni nešto upućeniji kazaće i da je Bagzi onaj što pred sobom ima dve mogućnosti; jedna je da postane svedok saradnik u procesu za ubistvo Zorana Đinđića, pa da ispriča sve što treba o tome kako su Legija i društvo ubili premijera. Druga mu je mogućnost da ostane optuženi, do Legije i Zvekija na klupi, i da prozbori koju i o svom bivšem poslodavcu i komšiji, LJubiši Buhi Čumetu iz Surčina. Ali, stvarno, ko je taj Bagzi?

Letimični pregled biografskih podataka Dejana Milenkovića ne ukazuje na to da je reč o “tvrdom momku s asfalta” koji je bio blizak sa šefovima dve najopasnije kriminalne grupe u Srbiji. Ovaj žitelj Surčina rođen je pre skoro 35 godina (20. aprila 1970), po zanimanju je metalostrugar; oženjen, otac troje maloletne dece (12, 9 i tri i po godine). Neosuđivan, vojsku služio u Đakovici. Svoje imovno stanje je, prilikom saslušanja posle atentata kod hale “Limes” 21. februara 2003. godine, opisao kao “prosečno” – prijavio je da poseduje “kuću i zemlju u Surčinu” i “pežo 307”, te da radi u privatnoj firmi “Apolonijum”, vlasništvo njegovog brata od tetke, u kojoj ima mesečna primanja “od oko 50-60 000 dinara”.

Prilikom ovog saslušanja, nažalost, Bagzi Milenković nije ispitivan o svojim vezama sa organizovanim kriminalcima, a beleške o takvim vezama policija i te kako ima. Zašto nije ispitivan, pitanje je na čiji ćemo odgovor još morati da popričekamo.

Bagzi, naime, ima malo ali zapaženo mesto u “beloj knjizi srpskog kriminala”. U odeljku posvećenom “surčinskoj grupi”, “čiji je vođa Buha LJubiša zv. 'Čume’, odmah zatim navedeno je: “Stalni članovi grupe su: Milenković Dejan zv. 'Bagzi’ (Čumetov dugogodišnji nerazdvojni pratilac), Narandžić Milan zv. 'Limun’, Jovanović LJubomir zv. 'Stakleni’.” Bagzi je, dakle, u ovom nizu spomenut već na drugoj poziciji.

I NIN-ovi izvori opisali su Dejana Milenkovića kao Buhinog “poverljivog čoveka”. Kao takav, a naslućujemo to i iz “bele knjige”, zauzimao je visoko mesto u surčinskoj hijerarhiji. Koliko visoko? To nije sasvim jasno; ali, bio je dovoljno pri vrhu jer su mu u kuću, za slavu, posle 5. oktobra 2000. godine dolazili i uvaženi predstavnici nove, narodne vlasti.

Imajući sve ovo u vidu, nije nezanimljivo podsetiti se Bagzijeve “karakteristike” iz vremena “Sablje”. Opisan je, ukratko, sasvim drugačije, kao obični potrčko u surčinskom a zatim u zemunskom kriminalnom klanu. To je reputacija koja ga prati i danas.

Milenkovićevo ime pojavljuje se u policijskoj evidenciji; “padao” je, prema jednima, zbog krađe automobila, prema drugima – zbog jedne saobraćajne nesreće i “nekakvih pištolja”. U svakom slučaju, nije osuđivan niti su protiv njega podizane optužnice. Blagonakloni tretman se, opet, objašnjava dvojako – kao posledica neuobičajene kooperativnosti s nadležnim državnim organima (“cinkario je”), odnosno, dobre zaštite koju je imao. Na ovom tragu je i još jedno od tumačenja Bagzijeve uloge, prema kome je on, zapravo, bio svojevrsna spona između “kriminalaca i države”.

Različita svedočenja o Bagziju saglasna su u tome da on nije klasični “momak s asfalta”, pištoljaš i šibadžija, iako je imao uredno registrovan pištolj... Naprotiv, “deluje k’o klinac, ’bejbi fejs’, nikad se ne bi reklo da ima troje dece”. I: Bagzi ima slab stomak, opisao ga je jedan od poznanika. Umeo je, kažu, čak i da povrati kada bi video neki od prizora inače uobičajenih za njegovu profesiju, onu zbog koje je i dospeo u “belu knjigu”.

Izgledao je “okretno” i bio “nasmejan, vedrog duha” čak i kada je uhapšen posle “Limesa”. “Nije delovao nimalo uplašeno”, svedoči jedan od onih koji su imali prilike da ga vide u SUP-u Beograd tog 21. februara 2003. godine. Veoma samouvereno je i svom advokatu tada rekao da nema potrebe da sa policijom odlazi u kontrolu pretresa njegove kuće u Surčinu.

Okolnosti Bagzijevog transfera iz Surčina u Zemun verovatno su i jedan od ključeva za razumevanje onoga što se dogodilo 12. marta 2003. godine. Zvanična verzija kaže da su Zemunci oteli Bagzija negde krajem 2002, posle čega on i svojevoljno, ili ipak pod prinudom, počinje da radi za ovu kriminalnu grupu. Dešava se sve ovo, da podsetimo, kada je donedavni “tata”, LJubiša Buha, uveliko u bekstvu od onih koje je sam “izmislio”, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. Upravo ova dvojica i smeštaju Bagzija u onaj kamion austrijske registracije kojim će on pokušati da preseče put premijerovoj koloni, u cilju atentata na njega. Tako glasi važeća istorija događaja koji su prethodili 12. martu, iako postoji i drugačije mišljenje – da Bagzi nikada stvarno nije napustio matičnu grupu iz Surčina, već da je u Zemunu bio samo na “otkomandi”.

Treba pribeležiti jednu interesantnu podudarnost, kada je već o “Limesu” reč. Uz Bagzija, naime, u priči nesumnjivo učestvuju još dvojica: Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi, koji je u Bubanj potoku kupio kamione, i Zoran Vukojević Vuk, koji u svojstvu “Bagzijevog najboljeg druga” donosi novac za njegovu odbranu, prenosi poruke... Interesantna podudarnost sastoji se u tome što obojica, i Đura Mutavi i Vukojević Vuk, kasnije postaju svedoci saradnici, a o Bagzijevom specijalnom tretmanu NIN je pisao više puta. Tu je, na primer, još nerazjašnjena Bagzijeva uloga u epizodi u Meljaku, kada su Spasojević i Luković ubijeni prilikom policijske intervencije, dok je Milenkoviću uspelo da pobegne; ili, činjenica da je za Bagzijem međunarodna poternica raspisana tek pošto je on uhapšen u Solunu.

U četvorouglu Bagzi-policija-Spasojević-Čume, a u vezi s “Limesom”, postoji još jedna interesantna karika. Policijski inspektor Slobodan Pažin, jedan od optuženih pripadnika zemunskog klana, a 21. februara 2003. godine jedan od policajaca koji su vodili istragu “incidenta” kod hale “Limes”. Kakva je ova istraga, u takvim okolnostima, mogla da bude, ne treba posebno komentarisati. Ali, komentar zaslužuje nešto drugo: vrh beogradske policije i UBPOK-a dozvoljavaju jednom saradniku zemunskog klana (Pažinu) da vodi istragu protiv drugog (Bagzija), a pri tom znaju da su i Pažin i Bagzi na platnom spisku istog čoveka, Dušana Spasojevića. Kako znaju? Tako što im je LJubiša Buha Čume, njihov krunski svedok, to rekao mesecima ranije. Pa ipak puštaju Pažina da “obrađuje” Bagzija, a Bagziju po izlasku iz pritvora dozvoljavaju da nestane i ne drže ga “pod merama”, a premijeru Đinđiću i njegovom ličnom obezbeđenju ništa od svega ovoga ne saopštavaju...

U ovoj slici svakako nešto nedostaje. Može li Bagzi da popuni ove praznine? Odgovor je, reklo bi se, potvrdan, i otud valjda i sva uzbuna oko ovog tvrdog momka sa slabim stomakom. Ipak, reč je o “dugogodišnjem čoveku od poverenja” a ne pukom potrčku. No to što može da se pretpostavi da Bagzi zna svašta, ne znači nužno da je on spreman da o tome i progovori. Naprotiv.