Pranje imidža ili novi fudbalski poredak

Prva fudbalska asocijacija za zelenu boju odavno nije trava već dolar. Govorimo naravno o prosečnom žitelju planete, ne o posvećenim ljubiteljima. Ovog jula, međutim, te je dve skupine ujedinila treća zelena predstava - zastava Saudijske Arabije. Letnji prelazni rok saudijske Pro lige služio bi na diku i Englezima, čija se Premijer liga prethodnih godina ukazivala kao daleko moćnija od uobičajenih španskih i italijanskih konkurenata. Barem četiri kluba, za koja čitalac NIN-a izvesno nikad nije čuo osim ako mu je fudbal baš velika strast, za samo mesec ili dva ojačala su sastave imenima koje sportska štampa nigde na planeti neće moći da ignoriše. El Ahli iz DŽede je doveo Rijada Mareza, Eduara Mendija, Roberta Firmina; svu trojicu iz kreme pomenute Premijer lige. El Ahlijev gradski rival, El Itihad, u julu je postao jači za Karima Benzemu iz madridskog Reala, Ngoloa Kantea iz Čelzija i Fabinja iz Liverpula. Rijad dakako nije dopustio da zaostane za DŽedom, pa je El Hilal pokupio Kalidua Kulibalija, Rubena Nevesa i Sergeja Milinković-Savića, a El Nasr upario Marcela Brozovića sa Kristijanom Ronaldom, kojeg je pazario u januaru. Priči o fudbalu pod zelenom zastavom tu ni izbliza nije kraj. El Ahli, El Itihad, El Nasr i El Hilal u žiži su iz razloga koje ćemo ubrzo objasniti, ali je, recimo, i El Etifak iz Damama uspeo da se dokopa Lionovog Muse Dembelea i Liverpulovog DŽordana Hendersona. Do kraja letnjeg prelaznog roka biće još takvih uspeha, a neuspesi možda još rečitije govore o tome kakvu sportsku silu saudijska kraljevska kuća pokušava da izgradi. Najbolji strelac u istoriji srpske reprezentacije Aleksandar Mitrović nema nameru da oprosti svom Fulamu, koji ga nije pustio u El Hilal. Sa druge strane, Pari Sen Žermen je prihvatio El Hilalovu ponudu za Kilijana Mbapea. Igrač nije hteo da se preseli na Bliski istok, pa je fudbal ispustio priliku da u svoju istoriju upiše prvi transfer vredan 300 miliona evra. Toliko bi, razume se, pripalo Pari Sen Žermenu; samom Mbapeu bi pripala još koja stotina miliona, i to za samo godinu igre u Rijadu. Nema ničeg novog u tome da fudbaleri na zalasku karijere odlaze na egzotične destinacije poput SAD, gde su igračke obaveze lakše, a koferi sa zaradom solidno teški. Uskoro će pedeset godina otkako je 35-godišnji Pele uz svetsku pompu pokušao da natera Ameriku da se zaljubi u fudbal nastupajući za NJujork Kosmos. Ovog juna njegov daleki naslednik je postao 36-godišnji Lionel Mesi, koji će ubuduće nositi roze dres Intera iz Majamija. U saudijskoj verziji te priče, međutim, postoje dva bitna odstupanja od standarda. Prvo - nije reč o jednom ili dva poznata imena, već o barem tucetu igrača koji su godinama potresali svetski fudbal. Drugo, i važnije - za dobar deo njih se ne može reći da im je istekao rok evropskog trajanja. Od ljudi koje smo pomenuli, samo su Kristijano Ronaldo (38) i Karim Benzema (35) u nesumnjivim veteranskim godinama. Ostali su mlađi, i nema sumnje da je svako od njih barem još sezonu ili dve, ako ne i pet-šest, mogao da bude važan šraf nekog velikog evropskog kluba. Ako postoji jedna reč kojom se može sumirati saudijsko čudo, to je skraćenica PIF. Iza tog akronima krije se državni investicioni fond težak preko 500 milijardi evra. O toj gomili novca Forbs je u junu napisao sledeće: „Dan pre nego što je Karim Benzema potpisao za El Itihad, PIF je objavio da će preuzeti kontrolu nad četiri domaća kluba - El Naserom, za koji igra Kristijano Ronaldo, El Ahlijem, El Itihadom i El Hilalom, osvajačem Azijske lige šampiona 2021. Fond koji se povezuje sa kontroverznim prestolonaslednikom Muhamedom bin Salmanom preuzeće 75 odsto vlasništva nad četiri glasovita kluba, dok će ostale deonice biti u rukama neprofitnih fondacija. Državni podsticaj klubovima, a preko njih i saudijskoj Pro ligi, u skladu je sa vladinom ’Vizijom 2030’, programom koji bi saudijsku ekonomiju trebalo da učini raznovrsnijom.“ Ukratko, ako neko želi da ponudu od 300 miliona evra za Kilijana Mbapea nazove „bacanjem para“, prvo treba da zna da se taj novac „baca“ organizovano, u okviru dugoročnog državnog plana. Nisu samo četiri glavna kluba predmet pažnje, već će i niz drugih, zapisao je Forbs, dobiti pokrovitelje u vidu velikih saudijskih firmi poput čuvene naftne kompanije Aramko. Kraljevina, nastavlja Forbs, namerava da do 2030. ima jedno od deset najjačih fudbalskih prvenstava planete, čiji bi godišnji prihodi i tržišna vrednost bili četvorostruko veći nego danas. Ali i to je samo deo grandioznog političko-ekonomskog plana. Britanski Gardijan je prošle srede objavio istraživanje u kome je zaključio da je Saudijska Arabija od početka 2021. u sport uložila barem 6,3 milijarde dolara. „Ta je investicija skoro jednaka bruto društvenom proizvodu Crne Gore ili Barbadosa. A procena je verovatno niska, jer je PIF zloglasno mutan kada je reč o njegovim finansijama“, ilustruje Gardijan. Britanski novinari podsećaju na to da je PIF još oktobra 2021. kupio slavni ali oronuli NJukasl Junajted, i u dve godine ga pretvorio u ozbiljnog kandidata za vrh engleskog fudbala. Ali Saudijci znaju da fudbal nije sav sport. Istog meseca 2021. PIF je uložio oko dve milijarde dolara da napravi golferski turnir. Organizator najpoznatijih svetskih profesionalnih golferskih turnira, američki PGA tur, pokrenuo je i pravničku artiljeriju kako bi se odbranio od saudijskog novca koji je „terao igrače da krše postojeće ugovore“, ali ishod te borbe bio je naoko - samo naoko - iznenađujući. Saudijci i Amerikanci su se udružili, a zajedničkim projektom će verovatno upravljati Jasir el Rumajan - čovek koji upravlja i PIF-om. Kraljevina nije zanemarila ni ljubitelje brze vožnje. Godine 2021. uložila je 550 miliona dolara i u čuveni Meklaren, koji već ima bahreinske vlasnike. Pomenuti naftni gigant Aramko još je ranije postao sponzor Formule jedan, a njeni bolidi su se i ove godine trkali u DŽedi. Najzad, dodaje Gardijan, PIF ulaže i u elektronske „sportove“. Sve ovo, a pogotovo činjenica da međunarodni sportski događaji jedan za drugim stižu u bliskoistočnu kraljevinu - gde je krunska sportska želja da budu domaćini Svetskog prvenstva u fudbalu 2030 - izaziva očekivane proteste na Zapadu. Ili bar u nekim fragmentima zapadnog društva. „Dolazak Kristijana Ronalda u El Nasr uklapa se u šemu saudijskog ’pranja sportom’. Saudijske vlasti će verovatno iskoristiti Ronaldov boravak u zemlji kako bi skrenule pažnju sa svog užasnog učinka na planu ljudskih prava. Saudijska Arabija redovno izvršava smrtnu kaznu, i prošle godine je samo za dan pogubila 81 čoveka, od kojih su mnogi imali krajnje nepravedna suđenja. Vlasti takođe gaze slobodu govora i udruživanja, i izriču stroge zatvorske kazne braniocima ljudskih prava, zastupnicama ženskih prava i drugim političkim aktivistima“, rekla je u januaru Dana Ahmed, istraživačica Amnesti internešenela. Engleski navijači imaju neobičnu naviku da svoj fudbal posmatraju kao moralno čistiji od svih drugih fudbala, pa je PIF-ova kupovina NJukasla bila posebno teška za gutanje. Deo navijača „svraka“ odlučio je da bojkotuje svoj klub. Izvesno je da je u izjavi Dane Ahmed sve istinito, ali čovek ne može da se ne zapita otkud sva ta frka. Gađenje nad saudijskim novcem u sportu odaje prvosvetaško slepilo, ako hoćemo da budemo blagonakloni, ili teško licemerje, ako nećemo. Na stranu pitanje o tome da li ljudska prava u totalu više krši Saudijska Arabija ili ih više krše Sjedinjene Američke Države - a niko nije zamerio Lionelu Mesiju tamošnji fudbalski turizam - ostaje činjenica da Velika Britanija, recimo, smatra Saudijsku Arabiju dovoljno pristojnom zemljom da joj tokom 2022. proda oružje vredno milijardu dolara, opet prema Gardijanu. A na stranu i teške geopolitičke teme, još je više slepila ili licemerja u pobuni evropskih fudbalista zbog skarednih suma kojima Saudijci „uništavaju fudbal“. Ta povika na Saudijce samo je karika u lancu povika na Ujedinjene Arapske Emirate, na Katar, na Kinu, čiji su milioni u prethodnoj deceniji fudbalsko tržište, istina, učinili mahnitijim nego ikada. Ali godine 1992, kada su se najmoćniji engleski klubovi otcepili od ostatka engleskog ligaškog sistema, i osnovali Premijer ligu jer su hteli više novca od TV prava, od sponzorstava, od svega, nijedan otpadnički klub nije bio u stranom vlasništvu. Tada u engleskom fudbalu nije bilo ni bliskoistočnih naftaša, ni kineskih pseudokomunista, pa čak ni američkih milijardera. Isto tako, kada su 2021. najmoćniji evropski klubovi hteli da organizuju Superligu, takmičenje nad takmičenjima u kojem bi smrtnicima pristup bio nemoguć, jer su hteli više novca od TV prava, od sponzorstava, od svega, polovina zainteresovanih klubova imala je evropske vlasnike. Investitori pod zelenom zastavom, ukratko, danas ne rade evropskom fudbalu ama baš ništa što investitori pod žutim zvezdama ne rade već barem trideset godina. Marko Lovrić