Mafijaški kod Kremlja

Rusija ima dugu istoriju vladavine kriminalaca. Sledeći slavni princip francuskog anarhiste Pjer-Žozefa Prudona - „vlasništvo je krađa“ - boljševici su se početkom 20. veka do vlasti uzdigli kao polukriminalna organizacija koja se finansirala „eksproprijacijom eksproprijatora“: drugim rečima, oružanim pljačkama. Navodno je u tim akcijama učestvovao i mladi Josif Staljin. Slučaj Aleksandra Orlova, jednog od Staljinovih špijuna, dobro ilustruje kriminalne tendencije sovjetskog režima. Nakon što je 1936. nadzirao kontroverzni - neki bi rekli i nezakoniti - transfer španskih zlatnih rezervi iz Madrida za Moskvu, Orlov je, kad je ostao poslednji preživeli učesnik te operacije, prebegao na Zapad. Pre nego što je to učinio ukrao je sav novac za operativne poslove sovjetskog izaslanstva u Španiji. Ali Staljin nije naredio da bude ubijen, kao što bi se možda očekivalo, jer je Orlov zapretio da će razotkriti aktivnosti misije i široku mrežu sovjetskih špijuna. Slično tome, šef grupe „Vagner“ Jevgenij Prigožin zasad trpi tek neznatne posledice svoje kratkotrajne pobune. NJegove plaćenike i dalje plaćaju iz budžeta, a priča se i kako su naoružanje i velike sume gotovine koje je država inicijalno konfiskovala Prigožinu već vraćeni. Ovo bi moglo da znači da je Prigožin jedan od „blagajnika“ Vladimira Putina, ili da zna gde ovaj krije novac, ili da ga nečim ucenjuje. Navodni sastanak Putina, Prigožina i grupe „Vagnerovih“ komandanata do koga je došlo krajem juna - dakle nakon što je Putin Prigožina optužio za veleizdaju - najlakše se da razumeti kao okupljanje mafijaških porodica na kome su rešavani međusobni sporovi. Ali kakva god da bude dalja Prigožinova sudbina, pobuna grupe „Vagner“ pokazuje da moć u Rusiji nije ni izbliza toliko centralizovana kao što mnogi veruju. Nastavljajući da na Rusiju gledaju kao na modernu državu, zapadni eksperti previđaju da Putinova bulumenta, koja predstavlja mešavinu bezbednosnih struktura - posebno FSB, kao naslednika KGB iz sovjetske ere - i organizovanog kriminala, kontrolu nad najvećim brojem državnih funkcija sprovodi upravljajući njima kao privatnim posedom. Kremlj vlasništvo raspodeljuje na neofeudalni način: u postsovjetskoj Rusiji ono je „uslovno“, jer ga sizeren uvek može uzeti natrag. Kao lutka matrjoška (ovde poznata pod pogrešnim nazivom babuška, prim.), putinizam - ne nužno Putinova moć, već sistem koji su on i njegova bulumenta kreirali - sadrži umanjene vlastite kopije, kakve su grupa „Vagner“ i drugi militarizovani gangovi. Rat u Ukrajini razbio je lutkin spoljni sloj i dao novi stepen autonomije kriminalnim organizacijama unutar nje. S obzirom na to da je u pitanje dovedena kontrola nad ogromnim resursima koje Kremlj kontroliše, međusobni sukobi u budućnosti čine se neizbežnim. Postojanje većeg broja privatnih vojski uticaće da nestabilnost koju će ove borbe za premoć izazvati bude još veća. Kako je to, nakon što je dokumentovao postojanje privatnih vojski nekoliko naftnih kompanija, formulisao jedan komentator zvanične novinske agencije RIA Novosti: „Na pragu smo velikog uzleta korporativnih i drugih paramilitarnih struktura, kao i krupnih promena u samom pristupu upotrebi vojne sile.“ U takvom ambijentu ruska armija postaje samo još jedna banda koja se bori za moć i vlasništvo. Ali kako stisak Kremlja bude slabio, ruski generali će verovatno u nekom trenutku organizovati puč protiv Putina i njegovih pajtaša iz KGB/FSB - istorijski posmatrano, tradicionalnog rivala vojske. Udaljavanje armijske oficirske klase od režima odvija se ubrzanim korakom, kao što pokazuje smena Ivana Popova, bivšeg komandanta 58. armije, jer je glasno progovorio o očajnoj poziciji u kojoj se vojska našla u Ukrajini. Možda i anticipirajući takav izazov, Putin Nacionalnu gardu - koja je pod njegovom direktnom kontrolom i funkcioniše kao njegovo lično obezbeđenje - naoružava tenkovima i teškim naoružanjem. Reklo bi se da zasad ruska javnost i dalje podržava Putina. Prigožinov marš na Moskvu nije zapalio iskru masovnih protesta ili javnog bunta ni protiv režima, a kamoli protiv jednog besmislenog, užasnog rata. Ali jedan broj žitelja Rostova na Donu izrazio je simpatije za Prigožina i njegovu bandu dok su prolazili kroz grad, dok bi drugi mogli da podrže druge privatne vojske. U krajnjoj liniji, vođe tih naoružanih grupacija predstavljaju epitom političkog sistema koji je Putin gradio poslednje 23 godine. Najveće otrežnjenje Prigožinove pobune predstavlja to što je on Putina tretirao na isti način na koji Putin tretira Zapad. Prigožinov marš na Moskvu i njegovi histerični napadi na onog koga vidi kao najvećeg neprijatelja, ministra odbrane Sergeja Šojgua, podsećaju na mafijaške pokušaje da svoje mete zastraše i primoraju na poslušnost tako što im upućuju sve teže i teže pretnje. Putin sličan pristup Zapadu ima još od svog nastupa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. Ali temelji te strategije položeni su još tokom njegovog prvog predsedničkog mandata, kada je ruska vlada usvojila novu vojnu doktrinu koja je uključivala implicitnu nuklearnu ucenu. Putin otad pretnju nuklearnom agresijom kontinuirano koristi kako bi Zapad naterao da se pridržava njegovih „crvenih linija“. Zapad je ovakvoj dinamici i sam doprineo prekomerno se fokusirajući na Putina i dopuštajući mu da se previše razmaše na globalnoj sceni. Ovo je delom posledica koruptivnog delovanja Kremlja usmerenog na zapadne političare i intelektualce koji su bagatelisali njegovu autoritarnost i portretisali Rusiju kao modernu državu i pouzdanog energetskog partnera. Čak i danas, uprkos ruskim ratnim zločinima, zapadni mediji o ruskoj eliti često govore sa slepom objektivnošću rezervisanom za moćne, umesto da ukazuju na suštinski kriminalni karakter te elite. Da li će Putin svoje pretnje ispuniti ili ne, ostaje da se vidi. Ali mafijaš uvek ima prednost kad prvi povlači poteze i svoje mete - Ukrajinu, Sjedinjene Države, Evropu - drži u defanzivi. U međuvremenu, neka druga kriminalna organizacija, podržana privatnom vojskom, mogla bi da krene Prigožinovim stopama. Ako se ili kad se to desi, rat će se vratiti kući. Dina Hapajeva profesor ruskog na Institutu za tehnologiju u Atlanti, DŽordžija © Project Syndicate, 2023.