Samo sam jednom umra

Malo ti za sriću triba, parafrazirao je kroz osmeh stihove Doris Dragović radnik na katamaranu Dubrovnik – Mljet – Korčula - Split, kada je video kako sedim na praznoj gajbici „karlovačkog“ za pultom. To je naime bilo jedino mesto za punjenje tradicionalno praznih baterija u mojim gedžetima. Let iz Beograda za Dubrovnik je suprotno uvreženim mišljenjima ovog leta bio u minut tačan, i mi smo stigli na poslednji katamaran za Korčulu u 16.15, srećni jer ćemo stići na „Trag u beskraju“. Festival u Veloj Luci posvećen je Oliveru Dragojeviću i njegovim pesmama uz koje i dalje pleše, zaljubljuje se i plače ceo region. Isti radnik na katamaranu priča kako će tim povodom u tri sata ujutro iz Vele Luke ići vanredni trajekt za Split. Festival „Trag u beskraju“ počeo je tri dana ranije, u sredu 26. jula, tradicionalnim koncertom na trajektu „Korčula“ koji je isplovio iz Splita za Oliverovu Vela Luku. Nastupili su Dupini, Iva Ajduković, Bruna Oberan, Jure Brkljača, Alen Đuras, Alan Bjelinski i Ante Gelo. Dan kasnije, u četvrtak, 27. jula otvorena je izložba Oliver privatno u dvorani Muzičke škole „Oliver Dragojević“ u Veloj Luci, a na istoj lokaciji u petak 28. jula bila je promocija knjige nota Oliver i Zdenko čiji autor je Ante Gelo, muzički producent festivala „Trag u beskraju“ kojeg su s Oliverom vezali dugogodišnje prijateljstvo i saradnja. Večerali smo u gradu Korčula i krenuli taksijem ka Veloj Luci. Gužva na ulasku u grad naterala nas je da prošetamo nekoliko kilometara i Skalinadu odslušamo hodajući u mraku putem koji ide uz kamene zidiće i stabla maslina. Koncert je već počeo i sve su ulice bile krcate razdraganim ljudima sa čašama u rukama a u akvatoriju luke naguralo se nekoliko stotina brodića na kojima su, takođe sa čašama i ponekom bakljom u rukama njihovi putnici pratili program sa bine. Podigao sam naše akreditacije i nekako smo se probili do mesta namenjenog medijima. A mediji su još isto veče javili kako je festival „Trag u beskraju“ koji je pokrenut 2019, godinu dana nakon Oliverove smrti, ovog leta privukao čak 30.000 ljudi. Ante Gelo je i ovaj put okupio poznate hrvatske muzičare, a koncertom je dirigovao Alan Bjelinski. Okruženi morem pevali su Meri Cetinić, Danijela Martinović, Goran Karan, Hari Rončević, Marko Tolja, novozelandska klapa The Shades, Matija Cvek, klapa Šufit, Natali Dizdar, Lorena Bućan, Jure Brkljača i Dupini. Kada je negde na polovini koncerta klapa Šufit zapevala Dva put san umra, i zapalile se baklje na brodovima, mnogima su krenule suze, a emocije su dostigne vrhunac. Prilazi mi novinarka HRT i pita za utiske. Pričam joj kako smo ove zime uoči Bogojavljenske noći pokrenuli inicijativu da se nešto slično organizuje u Novom Sadu svakog 19. januara u čast Đorđu Balaševiću. Ideja je tada naišla na sjajan odjek medija u celom regionu, ali porodica Balašević je imala drugačiju viziju, pa je organizovan program ispred njihove porodične kuće u Ulici Jovana Cvijića. Centralni deo programa bili su govori Đorđeve udovice Olivere, kao i prigodna modna revija. Novinarskim ekipama, za izuzetkom RTS-a koji je imao pravo prenosa, bio je zabranjen prilazak delu ulice u kojem se program dešavao. Ostatak večeri u Veloj Luci proveli smo uživajući u Oliverovim pesmama i komentarima kako će ovaj muzičar nastaviti da živi i u novim generacijama, dok se za podjednako regionalno popularnog Balaševića to teško može očekivati. Balaševićeva porodica je zabranila tribjut-bendovima izvođenje njegovih pesama, „poskidala“ sa Jutjuba sve snimke koncerata koji nisu na njihovom zvaničnom kanalu, čak i video-oproštaja koji su Novosađani priredili na obali Dunava dva dana nakon Balaševićeve smrti. Vlasnici umetnikovih autorskih prava su bili do te mere dosledni da ni učenici Gimnazije „Svetozar Marković“ koju je Balašević pohađao, nisu dobili traženu pismenu dozvolu da organizuju (nekomercijalnu) priredbu u čast svog slavnog učenika, pa je direktorka na svoju ruku odlučila da im to ipak dopusti. Porodica Balašević je pre dve godine inicirala priču o muzeju posvećenom slavnom umetniku ali kako je javnost u Novom Sadu prilično burno reagovala na lokaciju (Kej žrtava racije, pored Dunava) i sam koncept (unutar muzeja je trebalo da bude otvoren i hotel), od te ideje se po svemu sudeći odustalo. Iako bi otvaranje kafe-restorana po ugledu na Falco’s u Beču bilo mnogo primerenije i sigurno je da bi uz njegovu muziku, memorabilije i specijalitete koje je Balašević voleo ovakvo mesto bilo prepuno obožavalaca iz celog regiona - porodica ni za tako nešto nije pokazala interesovanje. U Veloj Luci, Oliverovom rodnom gradu, „dalmatinskom Memfisu“ kako ga je kolega Zlatko Crnogorac pre par godina nazvao - sve je kontra te priče. Ako je Ivo Andrić bio u pravu kada je rekao: „Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina“, Oliver je samo jednom umra. Robert Čoban