A šta ćemo sad

I eto famoznog septembra: „u septembru će protesti da se omasove, kad se ljudi vrate s odmora“, „sve će da stane kad ljudi budu morali da puste decu u školu“, „biće socijalnih nemira zbog užasnih poskupljenja i potrebe da se opreme deca za školu i pripremi ogrev“... Takve procene slušali smo tokom prevrućih letnjih meseci, dok se, u opozicionoj javnosti, iz nedelje u nedelju, strepelo da će se protest „Srbija protiv nasilja“, započet zbog dva užasna majska masakra, izduvati i ugasiti. Što se, uprkos „gubicima u ljudstvu“, nije desilo. Da li se na osnovu toga može reći da spremni dočekujemo septembarski „ispitni rok“? Ili su, ipak, u pravu pesimisti, koji su uvereni da je Srbija propustila priliku da krene putem uspostavljanja pravne države, pa da svaki građanin, i bez podobne partijske knjižice, može imati šansu za dostojanstven život? Nije baš malo razloga za mračne prognoze – naročito posle uspešne sabotaže rada skupštinskog Anketnog odbora, koji je, na zahtev opozicije, odnosno građana u protestu, trebalo da ispita činjenice i okolnosti koje su dovele do masovnih zločina u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, i selima Malo Orašje i Dubona kod Mladenovca. Zloupotrebom pisma zabrinutih roditelja ubijene dece iz „Ribnikara“, vlast je uspela da spreči i ispitivanje okolnosti zahvaljujući kojima je takav zločin bio moguć u mestima kod Mladenovca: a tamo su pokazatelji da je sistem i te kako zakazao bili vrlo upečatljivi. I ukazivali su da je pitanje dana kada će opet neko životom platiti cenu nerada i nekompetentnosti institucija u zarobljenom sistemu u kome se davimo. A to se i desilo u nebrojenim slučajevima nasilja koje se, širom Srbije, dešavalo dok je deo građana na ulicama pokušavao da izvrši pritisak da se stvari promene u opštem interesu. Nijedan zahtev vlast nije ispunila: osim što je Anketni odbor torpedovan, sačuvan je (uz blagonaklonost dela desne opozicije) Bratislav Gašić na mestu ministra policije, Aleksandar Vulin na poziciji šefa BIA, koju nisu ugrozile ni američke sankcije, pa sad predlaže ulazak Srbije u BRIKS, vlasnik Pinka Željko Mitrović dodatno pomera granice propagande i sprema novi rijaliti program... Ni zapanjujuće snažna podrška američkog ambasadora Kristofera Hila srpskoj vlasti i njenom glavnom propagandnom oružju (TV Pink) ni potpisivanje deklaracije iz Atine, nisu naljutili ruskog ambasadora Bocan-Harčenka, ni ugrozila opstanak glavnih centara ruske propagande (TV Hepi): čini se, zato, da se moćni čovek Srbije obezbedio sa svih strana i da mirno može da nastavi kampanju Ekspo 2027, kojom, između ostalog, popravlja narušen ugled u Beogradu. Na opozicionoj strani, istovremeno, dobili smo još jedan stranački raskol (Narodna stranka). Proteklog vikenda organizovana su čak dva protestna skupa, a LJiljana Bralović iz Saveza ekoloških organizacija Srbije, koji je organizovao višečasovnu blokadu Gazele, ubacila je još jednu liniju podele: Beograd nema empatiju za Srbiju, rekla je. Sve to nije razlog za zaključak da je opozicija propustila šansu, veruje Dušan Spasojević, profesor FPN. Ako ništa drugo, kaže, onda zbog toga što šansa za neki mnogo veći rezultat nije ni postojala. „Vodili su proteste na solidan način, pravili jasnu vezu sa institucionalnom dimenzijom (parlamentarne rasprave) i izazvali jednu od najvećih političkih kriza od dolaska SNS na vlast. Takođe, uspeli su da zadrže proteste u fokusu i održe političku tenziju tokom letnjih meseci, što je veliki uspeh. Naravno, zahtevi protesta nisu ispunjeni, ali nije ni bilo očekivano da one važnije zahteve vlast prihvati, jer još uvek ima prostor da prima udarce, pa i po cenu pada rejtinga“. Da li je opozicija uopšte mogla nešto drugačije? Možda, kaže sagovornik NIN-a, da diversifikuje proteste i da jasnije spremi i najavi strategiju za jesen. „Na njoj se radi, ali sa strane deluje da sve ide dosta sporo i da se svodi na najave o `radikalizaciji`, što svakako ne deluje kao način da se privuče i angažuje veliki broj građana. Ipak, šta god da se tačno desi, situacija je vrlo napeta i zagrejana i opozicija ima mnogo bolju startnu poziciju za predstojeću kampanju nego što je mogla da zamisli“. A ni protivnik možda nije tako jak kao što pokušava da se predstavi. „Vlast se konsolidovala i odbila prvi udarac opozicije, ali to svakako nije prošlo bez posledica na rejting, unutarstranačke odnose, odnose SPS i SNS, ali i na šanse na narednim izborima“, kaže Spasojević. „Ne treba zaboraviti simbolični fijasko Vučićevog mitinga koji je pokazao stanje u kom se nalaze naprednjaci i njihova baza. Vučić će nastaviti da radi sve kao i do sada – da balansira i da žonglira sa velikim političkim pitanjima, ali je manevarski prostor sve manji, a pritisak iznutra sve veći. Na naplatu stiže i ekonomska situacija, te čitav niz grešaka za koje se ne mogu okriviti žuti lopovi. Sve to predstavlja municiju za opoziciju, pa ne treba precenjivati moć spoljnih aktera da brane Vučića i da ga podržavaju. Naravno, on će učiniti sve da važne teme izbora budu EU, Kosovo i Ukrajina, a ne nasilje u društvu, te je na opoziciji da se izbori sa unutrašnjim podelama i da da jasne odgovore na ta pitanja.“ Čini se, međutim, da mnogo više slušamo o broju opozicionih kolona za izbore sledećeg proleća. Da li je utopija očekivati konstruktivno rešenje tog pitanja u kratkom roku i prelazak na druge teme? „Što pre se završi rasprava i eventualno postigne dogovor o nenapadanju i kontroli izbora, to će biti bolje za opoziciju. Ali je sasvim jasno da je taj dogovor dosta teško postići i ne očekujem ga u narednim mesecima“, kaže Spasojević. Opozicija koja organizuje proteste, dodaje, treba da nastavi s tim i da iz toga izgradi izbornu platformu koristeći Skupštinu i ulicu. „Nema tu izmišljanja tople vode, treba kombinovati pristupe, izabrati nekoliko tema i na njima insistirati bez obzira na to da li vlast odgovara na zahteve. Neispunjavanje zahteva je takođe politička činjenica i doprinosi mobilizaciji opozicionih birača.“ Nema, međutim, naznaka da je počeo ozbiljan dogovor o izboru tema koje naš sagovornik pominje. Naprotiv – u ponedeljak se na sastanku partija koje organizuju proteste raspravljalo o predlogu Narodne stranke da se u organizaciju skupova uključe i stranke desnice i vanparlamentarne opozicije. Rezultat je bio odbijanje, što Spasojevića ne čudi: „Ova grupa stranaka sada ima inicijativu, pa ne vidim potrebu da se posebno bavi odnosom sa desnom opozicijom koja se samovoljno isključila iz protesta“, kaže. I kako, uostalom, uključiti stranke koje u Skupštini nisu glasale za jedan od zahteva protesta - smenu Gašića? Nepoznata je još uvek i sudbina predloga „Put do pobede“, čije je predstavljanje javnosti za početak septembra najavio Zeleno-levi front. O tom predlogu još traju međustranački razgovori, a za nešto više informacija o sadržini pitali smo Radomira Lazovića, šefa poslaničke grupe ZLF: „Neki od ključnih principa koje podrazumeva ovaj temeljni dogovor su uvažavanje i nenapadanje organizacija opozicije, koordinisanje akcija i fokusiranje na smenu kriminalnog SNS režima. Plan `Put do pobede` predviđa zajedničku kontrolu, zajedničke aktivnosti na podizanju izlaznosti na izborima, a predlaže i da sve organizacije koje mogu da sarađuju to i ostvare kroz programske i druge saradnje koje daju efikasne rezultate u zbiru.“ Lazović kaže da to podrazumeva što veće ukrupnjavanje organizacija u izbornim kolonama kako ne bi bilo gubljenja glasova, ali bez imperativa jedne kolone koji vodi neprincipijelnim koalicijama. „Teško je zamisliti da se na istoj listi nađu organizacije građanske i desničarske opozicije, što svakako ne bi vodilo sinergiji, već gubitku glasova. Slična je situacija i sa organizacijama čiji su lideri nažalost opterećeni međusobnim problemima, ali verujemo da postoji način da se uz koordinaciju više kolona dođe do još jačeg efekta, velike izlaznosti i smene naprednjačkog režima. `Put do pobede` je način da se prevaziđu političke razlike među partijama opozicije, koje ne treba kriti i ignorisati, već ih uvažiti i uprkos njima napraviti dogovor za rušenje vlasti“, kaže Lazović. Gde ima volje, ima i načina, uostalom. Ima li zaista volje? Vera Didanović