U traganju za izgubljenim kompasom

Legenda kaže da zlatno doba srpskih prosvetnih institucija ne počinje sa Dositejem i njegovim vrednosnim sistemom, iskazanim maksimom: Ako želite da vam deca vaša dobra budu, podajte im već od prve mladosti primer vrline. Ovakav, krajnje rigidan i neutilitaran odnos prema ličnoj i profesionalnoj odgovornosti, prethodnih decenija morala je da ispravlja čitava plejada izuzetnih ministara, poniklih u istom političkom rasadniku. Kako bi dosledno odnegovale redefinisan kulturni obrazac, ove ličnosti koje pripadaju jednom sistemu, prilikom stupanja na dužnost, zaduživale su redovno partijski kompas. Istoriju beščašća oblikovala je čudesna sprava, nepogrešivo pokazujući na koju se stranu treba okrenuti i kako se što bolje snaći u koordinatnom sistemu novih vrednosti i političkog marketinga. Postignuća ovakvog predanog i promišljenog delovanja ostavila su neizbrisiv trag u našem kolektivnom pamćenju. Poznajem nekoliko ateista koji su se prekrstili misleći da su došla poslednja vremena kada je za kormilo obrazovanja stao Danilo Ž. Marković, čuveni Dača, kome se nije mogao osporiti talenat da kod učenika p(r)obudi empatiju i uvažavanje nastavnika, kreativnost i društveni aktivizam, koncentrisane u krilatici Dačo, care, ne daj pare! Blistav trag na putu dosezanja istinskih vrlina, svojim obrazovnim politikama ostavio je i Dačin partijski drug, Dragoslav Mladenović, u čijim je veštim rukama kompas ukazao na značaj zajedništva, te se tada, kao nikada pre, na štrajk podiglo sve što je činilo prosvetu, od učenika do studenata i nastavnika. Ovi potonji, poučeni iskustvom Kome želiš osvetu, šalji ga u prosvetu, bežali su glavom bez obzira, te je srpsko školstvo prvi put u novijoj istoriji iskusilo blagodeti deficita nastavnika. Veštinu i vrlinu poricanja i odricanja od bilo kakve odgovornosti dosledno je praktikovao ministar Žarko Obradović, slavodobitno sledeći kompas, koji ga je, nakon brushalter afere, za nagradu, usmerio u mirne diplomatske vode. Prvi zabeleženi slučaj gubitka kompasa zabeležen je za ministrovanja Branka Ružića, kada je susret višestruko osuđivanog kriminalca sa maloletnim učenicima u prostoru škole, video kao priliku za resocijalizaciju i promociju pravih vrednosti, u čemu ne treba gledati neprijateljski akt. Lišena pouzdane navigacije, neočekivano brzo poljuljala se i ministrova postojanost kano klisurine, a potpuni kolaps izazvao je izlazak iz zone komfora i procena da je majske tragične događaje prouzrokovao kancerogen, poguban uticaj takozvanih zapadnih vrednosti. Ipak, nagrada za duševne patnje ministra u ostavci nije izostala, čime je vlast pokazala svoju privrženost principima socijalnih veština i istrajnost da nagradi sve što izneverava interes prosvećenog društva. Užasnut mogućnošću gubitka partijske imovine, Ružićev je sledbenik pohranio dragocenu spravu kod predsednika države, čime je stekao kompetencije da od ministra za raspust napreduje u ministra za panegirike. A onda je sa samog vrha Mordora stigla vest da prosveta dobija doktora za mozak, procena je da je to najpotrebnije. Najpozvanija da sagleda zdravstveno stanje vrednosti i vrlina u srpskom društvu, aktuelna ministarka, poput presude izreče dijagnozu: sistem vrednosti se promenio, a pošto smo ga svi urušavali, sada zajedno moramo i da ga vratimo na očekivani nivo. E, neka nam reče, svaka joj je ka NJegoševa! Znači, svi smo zajedno, sigurno i podjednako, odgovorni za decenije regresivnih procesa u društvu, tokom kojih je rastakan svaki smisleno organizovan sistem vrednosti! I sada svi zajedno treba da tražimo onaj kompas od koga smo, na putu od Dositeja do Dače, odustali! Eto, kako nas ministarka u dva poteza, veštinom svoje majeutičke sposobnosti dovede do spoznaje da moć može biti nečija, a odgovornost svačija! I, kako reče Konstrakta, šta ćemo sad? Posle dijagnoze, normalno, stiže i terapija: Ministarstvo prosvete je bilo koordinator, ali čitava vlada, sugestije predsednika države [sic!], roditelja, učenika, stručnjaka, Filozofskog fakulteta, Instituta za mentalno zdravlje, sve je vrlo uticalo na sadržaj tih smernica koje smo poslali 18. avgusta da bi nastavnička veća, pre svega profesori i nastavnici u osnovnim i srednjim školama mogli da se pripreme. Auuu, dobro je! Taman kad pomislih Nek je sporo, bar je kuso, ali shvatih da je, zapravo, sve baš kako i treba da bude. Nebitno je što smernice stižu samo devet radnih dana pre početka nove školske godine, što niko nije ni pomislio da se konsultuje s nastavnicima koji, u ambijentu pripremne nastave, razrednih, popravnih i vanrednih ispita, sada treba da preoblikuju godišnji, razvojni, akcioni, operativne i ostale planove; nebitno je i što treba pripremiti tematske dane povezivanjem svih predmeta sa preporučenim temama, umrežiti brojne školske timove... Nevažno je, jer je naša prosveta kalibrirana za nastavnika izvršioca naloga, ne za slobodnu, kreativnu ličnost. Svako individualno mišljenje u riziku je da bude procenjeno kao subverzivno. Očekivanja da nastavnik ostvari svoju vaspitnu ulogu u smislu intelektualnog, etičkog, radnog, zdravstvenog, estetskog i emocionalnog vaspitanja, podrazumevaju da nam je dragocen cilj: osnažen, ohrabren, empatičan nastavnik, motivisan da pruža razumevanje, ljubav i znanje učenicima. Samo uz takvog nastavnika učenici mogu razvijati sve aspekte vlastite ličnosti, postati bolji ljudi i vredniji članovi društva. Ali, u klimi duhovne bede koja nam svakodnevno pokazuje da je fenomenalno biti neznalica, jer je najsigurniji način uspeha i uspona – partijsko poslušništvo, u sistemu koji manje ceni najboljeg učitelja od najneuspešnijeg ministra ili držača skuta, u društvu koje je preplavljeno nemaštovitom realnošću prostaka, nastavniku je jedino pribežište otmena građanska ironija. Zna se ko se u ovoj zemlji za sve pita, a u takvim okolnostima životni podvig je ostati normalan... I zato je nužno da prvo razjasnimo: da li hoćemo da budemo poslednji izdanak obrazovnih institucija i da ih svečano zatvorimo ili hoćemo da odbranimo nužnost, svrhu i smisao onoga čime se bavimo? Uznemiruje li ikoga iz carskih dvora ona Platonova misao da ako učitelji to budu samo po imenu, ako budu rđavo svoje obaveze izvršavali, onda će se stvoriti čitava neznalačka pokolenja koja će upropastiti budućnost? Zato početak nove školske godine otvara nova pitanja i donosi nove izazove u razgovorima sa učenicima na teme: Dani demokratske kulture, Ja volim i poštujem i sebe i druge, Šta mogu da učinim za tebe, Magična moć reči, Bogatstvo različitosti (...) Do kakve su to demokratske kulture i magične moći reči dorasli prvi među nejednakima u skupštinskoj većini? Koje vrline i vrednosti kao životni kompas vode ministre u Vladi i predsednika države? Kako nam pokazuju iskrenu privrženost vrednovanju ljudskog dostojanstva, pravde, poštenja, jednakosti, tolerancije, solidarnosti, međusobnog poštovanja? Kako se sa najviših pozicija i institucija u društvu pokazuje uvažavanje različitosti i prava na drugačije mišljenje? I, konačno, pre nego što se sasvim pogubio, koji pravac je pokazivao kompas vlasti na putu ka nultoj toleranciji na nasilje? Paradoks je postao pravilo - najmoćniji u društvu zapravo su nekažnjeni nasilnici koji, ponajviše u javnom prostoru, neprestano praktikuju, promovišu, veličaju zakon topuza, bez odgovornosti i sankcija. Tako negovana, kultura nasilništva nužno se preliva i u škole. I, dok se mesecima pitamo je li sistem zakazao ili nije, on metastazira pred našim očima. Proterali smo empatiju, solidarnost, toleranciju, prihvatanje različitosti, uvažavanje prava na drugačije mišljenje i u tom i takvom miljeu škola sada treba u prve dve nedelje sve to da vrati. Restart na dositejevska podešavanja važi, međutim, samo za školski sistem, kao što i odgovornost za (ne)uspeh pripada samo nastavnicima, direktorima škola, roditeljima i starateljima. Po logici etičkog kompasa novoizabrane ministarke, nema nikakvog razloga za preispitivanje odgovornosti Ministarstva ili, zamislite, učenika... A to ne biva. Suočeni sa rušenjem sveta kakav smo nekad poznavali, priznajmo sebi da nam se jošt hoće pameti – poteža je ova naša škola. Autorka je profesorka srpskog jezika i književnosti i članica Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije UGS Nezavisnost