Gori vatra

Specijalno za NIN iz Pule Iako se nešto tako dojmilo neverovatnim, vrlo je verovatno i logično bilo da ovog leta na jubilarnom 70. filmskom festivalu u Puli, a nekada davno smotri jugoslovenskog igranog filma i glamura, Zlatne arene ponesu dva nebioskopska dokumentarna i jedan animiran film. U srazu želja i mogućnosti, Vespazijanova Arena, stara skoro 2.000 godina, postala je zapravo muzički place to be regionalnih koncertnih dešavanja i evropskih turneja. Između Foo Fighters-a i Artic Monkeys-a prethodnih godina, Florence and the Machine, Simply Red-a, Image Dragongs-a tekuće 2023, odigrala su se tri „domaća“ događaja spektakularnija od takođe paralelnih na njihovom „glede i unatoč“ Robie Williams i Eros Ramazzotti, zalasku karijere. Letu štuke, Dino Merlin i na kraju, ali ne kao poslednji, već najbolji, Zdravko Čolić. Sećam se tačno svog prvog pokušaja postratne reintegracije nakon pada Miloševića 5. oktobra 2000, kada sam naredno leto otišao u Arenu, na koncert Olivera Dragojevića podozrevajući da zbog svega što je obeležilo devedesete, on nikad neće doći u Beograd. Te iste 2001. godine, napunio sam trideset i počeo da radim i živim doživevši što prosvetljenje kao nebitni asistent na koncertu Zdravka Čolića na Marakani 28. juna, što katarzu zbog paralelnog posledičnog istorijskog datuma i dešavanja (Miloševićev put u Hag). Neposredno potom u Puli, obećao sam sebi da tamo neću propustiti nijedan značajan koncert, jer verujte na reč da od tog amfiteatra ne postoji savršenije mesto dešavanja na celom svetu. Čekanje u redu, tada za tranzitnu vizu ispred hrvatskog konzulata, vratilo mi se ovaj put kao flešbek, dvosatnom stankom na srpskohrvatskoj granici. Ali kada se sad konačno pređu Batrovci, od Bajakova do Belfasta nema više zaustavljanja i samo je nebo granica. Pula je danas poslednji mentalni i vizuelni hard rok i pank grad kakvim su ga nekad simbolički predstavljali Atomsko sklonište i KUD Idijoti. Kako mi navodi vrlo dobar poznavalac današnje antropologije hrvatskog društva Nikola Vrdoljak, ne može se stavljati znak jednakosti između kontinuiranog turističkog brend buma Istre i socijalno devastirane Pule, kakva se očitava na derutnoj zavodljivosti nekadašnje mornaričke akademije JNA „Karlo Rojc“ ili baroknog hotela Rivijera. U panorami napuštenih, zatvorenih kasarni JRM na gradskim poluostrvima Katarina i Muzil i kranova brodogradilišta Uljanik, koje ni s drugom javnom ponudom ne pronalazi strateškog partnera za privatizaciju. I dok diljem Dalmacije svako selo ili varošica ima svoju lokalnu pučku feštu kao muzički događaj i tradicionalne noći, ovde se nakon transfera filmskog festivala Motovun na drugu lokaciju i teatra Ulysses na Brionima Radeta Šerbedžije i Duška LJuštine bez inauguracije naslednika, čini da muzička sezona u pulskoj Areni postaje ili preostaje poslednji postjugoslovenski portal za takvo nostalgično putovanje u prošlost. Oba spomenuta nastala su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih kao alternativa nacionalnoj rigidnosti selekcija festivala hrvatskog filma u Puli i Dubrovačkih letnjih igara, ali kako je i rečeno na početku, očigledno da je regionu nedostatan jedan Bjelogrlić, kao Margo Robi ‘gamechange’, kao i da neki novi klinci ne kuže i ne puše kazalište. U tzv. SFRJ-otu postojale su dve velike četvorke: Hajduk, Dinamo, Zvezda i Partizan, kao i Bata Živojinović, Boris Dvornik, LJubiša Samardžić i Milena Dravić. Slična muzička paralela mogla bi se postfestum usvojiti za Arsena Dedića, Đorđa Balaševića, Olivera Dragojevića i Zdravka Čolića. Dobro, možda ne toliko za Arsena koliko za Lepu Brenu, no svejedno njihova upražnjena mesta zauzeli su Dino Merlin, DŽiboni i Aleksandra Prijović više kao Tejlor Svift, nego kao naslednica sopstvene svekrve. Ostao je dakle može biti samo jedan kao poslednji kralj jugoslovenske pop i zabavne muzike u Elvis Prisli vrednosnom značenju takve analogije, (dame i gospodo) – Zdravko Čolić. Aktuelnu sezonu pored standardnih nedobrosusedskih šumsko medijskih požara – godišnjica Srebrnice i Oluje, kao nikada ranije obeležio je tzv. fenomen nesagledavanja debla u sopstvenim od trnja u tuđim očima. Počelo je upravo u Puli zabranom Filipa Zoričića, njenog gradonačelnika nastupa žanrovskih ‘oldschool folkera (Duško Kuliš, Ana Bekuta, Kojić – Keba) u perifernom prostoru koji čak nije ni Arena, završilo se neuspešnom onlajn peticijom za zabranu koncerata Dina Merlina u Štark areni u Beogradu. Međutim ticketing je jedini referentan vox populi. U dve hiljade dvadesetim jedino Saša Matić, Aco Pejović, Aca Lukas i Aleksandra Prijović – što upravo i čini, mogu da prodaju više od jedne beogradske ili zagrebačke arene istovremeno i tamo i ovde. Jedino Dino Merlin sa četiri Beograda može da diše za vrat Zdravku Čoliću koji nakon šest Arena, može još uvek sve i ne mora više ništa. Tako se desilo da se u saradnji i sinergiji dva čoveka odigra ovaj koncert godine. Dragan Đuka je dugogodišnji Čolićev menadžer koji vodi njegovu recentnu koncertnu karijeru od Los Anđelesa i NJujorka u Americi do festivala šljive u Blacu ili dana dijaspore u Travniku. Postoji producentski vic koji kaže da je najbolji muzički bend na svetu svaki četvoročlani jer staje u dve spavaće sobe. U Puli je nastupilo skoro pedeset muzičara: 19 gudača, timpanistkinja i petorica iz hora simfonijskog orkestra SNP iz Novog Sada, 12 duvača Novosadskog big benda, prateći vokali predvođeni Darijom Hodnik, Nikša Bratoš na akustičnoj i Paja Vučković na električnoj gitari, Sloba Dragović na pijanu i Marko Kuzmanović za bubnjevima, Bane Marković bas i kao dirigent i aranžer Fedor Vrtačnik. Fedor je već godinama iz vojvođanske senke jedini čovek koji u trep hiperprodukciji matrica, semplovanja i bitova, održava plamen klasične i džez orkestracije sa big bendom proisteklim iz zabavnog i plesnog orkestra Radio-televizije Novi Sad – Jovana Adamova i Muzičkog tobogana sputanog značajem onog drugog narodnog tamburaškog. NJegov autorski samopregor su različite varijacije na rok operu koje u poslednje vreme stiču različite tuđe replike i reciklaže. Vrtačnik je stoga otišao dalje i faktički Čolićevoj izvornoj diskografiji iz vremena Kornelija Kovača, raspisanoj za gudače i duvače, ne samo vratio izvorni već na različitim prelazima dopunio zvuk. Zamislite ovaj Čolićev nastup kao koncert filmske muzike DŽona Vilijamsa ili brodvejski mjuzikl i dočaraćete sliku, ne i ton, koji ste nažalost propustili jer ovo je bio jedan od onih „jednom ili poslednji put u životu“, koji se hodočaste. Mogli ste biti na desetini koncerata, ali ako niste doživeli live-brass aranžman na Gori vatra, kao original iz vremena osamdesetih kada se i muzika u Londonu snimala analogno, onda ništa. Truba Dragana Kozarčića, klarinet i saksofon Gabora Bunforda (kao i Marković, nekadašnji su Balaševićevi muzičari) svojevrsni su i višestruki deja vu. Na koncertu takođe prisutan i kao i Čolić poslednja živa ex YU pop i seks ikona glumac Rade Šerbedžija podelio je utisak: vanvremenski doživljaj jer su i Čolić i orkestar bili izvanredni i ravnopravni. Ceo taj panonski audio šmek zaokružili su tonci iz nekad najbolje tradicije škole Studija Berar – Miloš Momirov i Aleksandar Pejin. Na drugoj strani, posle Zvonka Bogdana u celoj nekad autonomnoj pokrajini neće preostati, niti danas postoji, jedna referentna muzička zvezda. Posetioci ovde, mahom četrdesetogodišnjaci, svečano su se doterali kao za crveni tepih, pevali su i plesali neštedimično i zabavljali se ludo, kao da sutra ne postoji. Verne i večite devojke u najboljim godinama, pristigle iz Beograda preko Rovinja, dobile su satisfakciju posvetom u Puli – April u Beogradu. Štaviše ceo događaj bio je i istovremeni naglašeni omaž svim Čolićevim autorima i saradnicima, od Arsena Dedića i Kemala Montena, Kornelija i Spomenke Kovač, Balaševića i Bregovića, Bajage i Marine Tucaković do Dina Merlina i DŽibonija, hol slavnih jugoslovenskog RnR-a i pop muzike. A Zdravko Čolić je sada već uporediv sa Sinatrom i Springstinom, prevazišao je DŽegera i Toma DŽonsa s kojima su ga poredili, priuštio nam je privilegiju da smo savremenici i zemljaci (južnjaci), da smo ga gledali i slušali u najboljim danima, koji od Sarajeva i Luksemburga, hvala bogu evo traju i ne prestaju since 1972/73, već tačno pet decenija. Zlatko Crnogorac