Ovo društvo je zadojeno nasiljem

Neka deca su pošla u školu. A neka i nisu. Ćerka Žarka Cvejića, profesora muzikologije i oksfordskog đaka, imala je sreće. Na spisku je živih OŠ „Vladislav Ribnikar“. U školu je ušla na sporedni ulaz, ovog 1. septembra. Na glavnom su smrtovnice devetoro đaka i njihovog čuvara. Mi ovde imamo mrtvu decu. Živimo u toj količini nasilja i zla suviše dugo, da smo bili bez reakcije čak i kada je predsednik govorio o 20 mladića samlevenih u ćevapčiće? I nakon te ravnodušnosti, imamo oglednu školu mahom odličnih đaka, uključenu u evropski program protiv nasilja, pretvorenu u crvenu zonu rata? Predsednik je govorio o ljudskim ćevapčićima u udarnom terminu na svim nacionalnim frekvencijama, uz upozorenje da sklonimo decu. Ali te iste večeri deca su to videla na društvenim mrežama. To nije način na koji se uče vrednosti i vrline, već se samo oguglava na nasilje ili se ono širi. Nisu se masakri desili niotkuda. To su gorki plodovi vladanja poslednjih 11 godina, a i pre toga, od 90-ih. Kako smo sejali, tako sada žanjemo. Ovo su plodovi razgradnje društva, devastiranog, atomizovanog, usitnjenog na pojedince koji gledaju samo sopstvene interese, udobnost, preživljavanje a ne interes zajednice. Zato nam se dešavaju ovakve stvari. To su plodovi razaranja društva. To je suštinski problem. Mi živimo u brutalizovanom društvu, u kojem je nasilje normalizovano, u društvu prezasićenom nasiljem i agresijom i to od osnovnih škola, preko svakodnevnog života, do najviših dužnosnika vlasti. Evo, „Elita“, naslednica „Zadruge“, upravo počinje na najgledanijem kanalu, sa nacionalnom frekvencijom, kao da se ništa nije dogodilo. Deca ne gledaju te programe uživo, ali vide na društvenim mrežama snimke najgnusnijih epizoda. Društvo je zadojeno nasiljem i to je problem koji se ne može rešiti u četiri meseca, a na tome se i ne radi. Ta količina nasilja neće biti otklonjena bez korenitih društveno-političkih promena, a nisam siguran ni da će takve promene dovesti do njenog uklanjanja. Jedino sam siguran da bez takvih promena ovo društvo apsolutno nema nikakve izglede, kao ni naša deca budućnost u njemu. Oksfordski ste đak, muzikolog i bilo bi tu lepših tema za razgovor, ali mi ovde imamo mrtvu decu. Dete je ubilo devetoro školskih drugara i čuvara i imamo naredni masakr u razmaku od 48 sati u okolini Mladenovca. Imamo taj mračni skor i decu, poput vaše, koja treba da nastave da žive u istom ambijentu, u nepromenjenom društvu prepunom „vrednosti i vrlina“. Da li ste se bojali polaska u školu? Statistički, hladno gledano, teško da će se takvo ubistvo dogoditi na istom mestu dva puta. Nije to bio strah, već mučnina. Kao i sve dane od dva masakra i ovaj 1. septembar, obeležio je potpuni izostanak solidarnosti sa žrtvama u školi - roditelja, uprave i nastavnika, i van nje. Izostalo je rešavanje dubljih društvenih razloga koji su doveli do zločina. Roditelji preživele dece, one koji nisu očevici, zbog svog komoditeta nisu pristali da se kompletno škola izmesti, to je samo detalj izostanka empatije. Mi smo postali zveri, nakon, za normalnog čoveka, neprihvatljive količine zla? To govorite? Tako kako žive divlje zveri, u čoporima, gde, u najboljem slučaju, vlada zakon jačeg. U to je pretvoreno naše društvo. Ustav, vladavina prava, zakoni, republika..., mi to imamo ali samo na papiru. Kako da govorimo deci i studentima o poštovanju zakona, kada ih svakodnevno krše najviši predstavnici vlasti, ako je i Ustavni sud prazna ljuštura koja se ne sastaje, ne daje mišljenja, stavove o iole škakljivim predlozima. Da, govorim o devetoro streljane dece i njihovom čuvaru u „Ribnikaru“ i još osmoro pobijenih sutradan u selima kod Mladenovca - najstariji je imao 25 godina, o dvostrukom ubistvu ispred škole u Futogu, pre nekoliko dana - žrtve opet dvadesetogodišnjaci. O pregaženom detetu u Gornjem Milanovcu… Devojčice su prebijale devojčicu u školskom dvorištu pre neki dan, dok su druge navijale… Ipak, verujem da će mladi, koji vide i lepe stvari, a ima ih, nadarenih, pametnih, neustrašivih, sa kojima svakodnevno radim, naći načina da promene situaciju i omoguće sebi budućnost; u protivnom, svi će otići iz zemlje. Neće ostati niko. Moralo je biti nekakve reakcije, a nije je bilo. Mi od mera nemamo ništa, kao da se masakri nisu ni dogodili. Kako mislite nema ništa? Evo, uveden je slobodan predmet i zove se Vrednosti i vrline kao kompas? Pa, eto, baš na tako nešto i mislim. Pretpostavljam da ste čuli za Gotam, prestonicu zla, vezan za Britaniju, gde ste studirali. Mi imamo ovde, kao u filmovima o Gotamu, masovnog ubicu ali i dalje nemamo odgovor kako je naš grad mogao da izrodi takvo dete, najmlađeg masovnog ubicu na svetu? Imamo. Tu jednu-jedinu meru - slobodnu nastavnu aktivnost Vrednosti i vrline za učenike starijih razreda osnovne škole, kao i razgovor o empatiji, solidarnosti... tokom prve radne nedelje. Mršav odgovor i mršava mera. Četiri meseca je prošlo i moglo je više da se uradi, da je cilj zaista bilo otklanjanje posledica zločina i sprečavanje da do njega ponovo dođe. Dete-ubica sedam dana na ekskurziji prespavalo je u sedećem položaju, obučeno. To nije bio signal za profesore, pedagoge i psihologe? Šta se događalo trebalo je da odgovori Anketni odbor. Umesto njega imamo smanjenu platu 20 odsto jednokratno psihologu i pedagogu. To je sve? Tako je. Čitav niz pitanja ostaće bez odgovora. Bilo je više signala da nešto nije u redu. Dete je prebačeno iz razreda, iz smene, vođeno je u streljanu sa 12 godina starosti i pucalo je sa preciznošću najobučenijeg snajperiste ili specijalca. Da li je neko u školi trebalo nešto da primeti a nije, ili jeste ali se to zataškavalo – ta pitanja i mnoga druga ostaće bez odgovora. Naravno da decu treba učiti o suštinskim vrlinama i vrednostima življenja u otvorenom, demokratskom društvu, o poštovanju drugih, uvažavanju različitosti i o saosećanju, samilosti, solidarnosti i to je sve hvale vredno. Ali to neće biti obavezan predmet, nego „slobodna nastavna aktivnost“, što znači da škole neće biti čak ni u obavezi da ga ponude, kao ni učenici da ga izaberu. I, ako je to sve što su učinili za četiri meseca, što nije malo vremena, onda je to premalo i nije zalog za budućnost. Kao model vrlina i vrednosti, deca vide funkcionisanje društva kroz nepravdu, bezakonje, nasilje, krv, korupciju, dominaciju kriminala? Verujem da se ta slobodna aktivnost uvodi iz dobrih namera, ali... … Je li ovo društvo, društvo dobrih namera? Upravo je suština u tome što su problemi mnogo dublji i potiču od raspada Jugoslavije, ne samo države, nego i sistema vrednosti na kojem je počivala. Umesto sistema vrednosti dobili smo golu silu, nasilje, vladavinu jačeg a ne prava, dobili smo gaženje osnovnih ljudskih prava, normi i standarda, moralnih i etičkih načela. Ta višedecenijska razgradnja i urušavanje ne mogu se ispraviti u četiri meseca niti jednom slobodnom nastavnom aktivnošću. A cilj vlasti i nije otklanjanje posledica, niti uzroka zločina, nego „kontrola štete“ u političkom smislu. Smirivanje opravdanog nezadovoljstva pošto-poto, ogorčenja među građanima koje se ispoljava protestima „Srbija protiv nasilja“ i vraćanje na (ne)normalu života pre 3. maja. Cilj vlasti jeste povratak privida normalnosti kao da se ništa nije dogodilo. Iz istog razloga je bilo odlučeno i da se deca vrate u školu što pre. Već 10. maja je nastavljena nastava u istoj zgradi u kojoj je sedam dana ranije streljano devetoro dece i njihov čuvar. Nije se išlo na zajedništvo, solidarnost, empatiju, izmeštanje čitavog kolektiva u drugu školu, za šta je bilo poziva i mogućnosti. Mi i dalje nemamo prave mere, a imamo krvav događaj bez presedana. I u Americi i drugim zemljama događaju se školske pucnjave, ali nikada do sada počinilac nije bio ovako mlad, trinaestogodišnje dete, učenik te škole. Istraživanja govore da je 80 odsto mladih za čvrstu ruku. Demokratija nije njihov izbor? To nije izbor mojih studenata. Ali oni predstavljaju mali segment društva. U odnosu na stanovništvo Srbije u celini, svega 15 odsto je onih sa nekom diplomom posle srednje škole. Postoji i drugo istraživanje, Dilojta, koje govori o izuzetnoj empatičnosti generacije Z, zavidnog intelektualnog kapaciteta. Poslovno, vrlo uspešne, a izuzetno mlade generacije koja je počela da radi veoma rano, obrazovane šire od oficijelnog obrazovanja. Oni su putem mreža prodrli do nobelovaca, njihovih neformalnih predavanja, do njujorških berzi…, tu su obrazovani, sa izvorišta najvećeg stepena znanja. To istraživanje govori da oni sa indignacijom odbacuju bilo kakvu diskriminaciju mladih, starih, po bilo kom osnovu, rasnom, polnom, ekonomskom, obrazovnom… Oni ne prihvataju odnos bez poštovanja i spremni su da okrenu leđa takvom poslovnom okruženju bez obzira na novčanu zaradu. Oni su suština te vrline. Nažalost, mi nikada ne pričamo o njima. A nasilje je ambijent u kom i oni žive i bore se, tako sazdani od vrednosti, izgrađeni na sopstvenoj vrlini? Upravo ste opisali moje studente. I ne samo njih. Imali smo i pozitivne reakcije učenika, maturanata Prve gimnazije. Upravo su oni predložili konkretan spisak mera i to odmah po masakru. Zreli, ozbiljni, odgovorni, upravo su takvi kakvima ste ih opisali. Imao sam reakcije i svojih studenata i mnogih drugih. Nedeljama su se mladi okupljali ispred škole, toliko masovno da ih je bilo oko celog bloka, da izraze svoje saučešće u bolu. I kada pogledam te mlade, ne mislim da je sve izgubljeno. Presudno siromašni, čini se da posedujemo sve što treba za posthumano, bezdušno društvo, oguglalo na nasilje. Da li su protesti i primeri generacije Z, koje ste navodili, ipak pokazali da je stvar drugačija? Mi jesmo jedno od najsiromašnijih društava u evropskim okvirima, ali u svetskim okvirima, mi smo srazmerno bogato društvo. Postoje Avganistan, Somalija i slične zemlje. U poređenju s njima, mi smo ekonomija srednjeg ka višem standardu. I kod nas, preko 80 posto stanovništa ima svakodnevni pristup internetu, što doprinosi informisanosti. Ne nose društvene mreže samo zlo, nego i pristup neformalnom obrazovanju i, kao što ste rekli, moguće je pratiti predavanja nobelovaca preko mreža, koja su često zanimljivija, opuštenija i privlačnija nego formalna. Ali to nije interesovanje većine. Mi smo društvo čija deca žive uz masovno isterivanje iz domova jer izvršitelji oduzimaju stanove za neplaćenih 6.000 dinara računa za struju. Izbacuju ljude na ulice, za 5.000 dinara duga i roditelje sa decom, i vojne penzionere, pukovnike, i inženjere koji su ostali bez posla. Mi ovde imamo decu koja svedoče o teškom siromaštvu i ogromnoj nepravdi? Mi imamo sistem održavanja na vlasti, ali nemamo socijalni sistem, niti sistem pravde. Mi imamo sistem kažnjivosti i odgovornosti i on funkcioniše za one koji su obični građani, bilo da su inženjeri ostali bez posla, ili penzionisani pukovnici, ili da su umetnici bez angažmana… Ali taj sistem kažnjivosti ne funkcioniše za one koji su dovoljno povezani sa vlašću. Problem nije u zakonskoj regulativi, nije to stvar normative, već nepoštovanja i selektivne primene propisa i zakona. Verujem da se u uređenim društvima ide u zatvor na godinu dana, bez prava na uslovnu kaznu, za krađu bicikla. Ili na više godina zatvora, bez prava skraćivanja kazne, za pretnju nožem. Isto tako verujem da će neko lakše dopasti zatvora kod nas zato što je ukrao bicikl, nego zato što je doveo do propasti EPS, što je koštalo poreske obveznike milijardu i po evra i što je zvanična informacija koju priznaju, a verovatno je još mnogo više od toga. U Japanu direktor za kašnjenje voza od minut i sekundu izvršiće samoubistvo. Kod nas nema ni smena nakon dvostrukog masakra i 20 ubijene dece i mladih? Ne poznajem Japan, kao društvo… Tamo deca prve četiri godine uče o izgradnji karaktera. Nema ocena i oficijelnih predmeta, uče sve to vreme ono što je ovde predlog slobodnog nastavnog predmeta o vrednostima i vrlinama. O solidarnosti, zajedništvu, brizi uče četiri godine tako što zajedno bez odraslih čiste toalete, hodnike, služe po smenama ručak i užinu jedni drugima, sređuju učionice. Verujem da je tako i to je onda nekakvo društvo. A mi – pitanje je koliko smo i dalje društvo, a koliko gomila pojedinaca zaglavljenih na jednoj teritoriji, prisiljenih da žive jedni pored drugih, ne čak više ni jedni sa drugima, zajedno. Zato ponavljam uvek da je ovo proizvod društva podeljenog, atomizovanog u pojedince, jer se takvim društvom lakše upravlja. Da biste bilo šta promenili u društvu, izveli bilo kakvu političku akciju, vi morate imati ukrupnjavanje, morate se udruživati. Kao pojedinac, kada ste sami, ne možete ništa. Vlastodršcima je u interesu da naspram sebe imaju samo pojedince, ne i udružene građane. I zato se radi na razaranju građanskog društva, decenijama, jer se tako lakše vlada. Imamo kao primer vrednosti i vrlina i nastavnicu iz Trstenika, kojoj su deca, ismevajući je, zlostavljajući je, izmakla stolicu, dok je njen sin bio u susednoj učionici? Vinovnici nisu kažnjeni, nastavnica je proglašena viškom i ostaje bez posla. Šta vam to govori o nama i šta deca mogu da nauče iz tog sistema vrednosti i vrlina? To govori u kakvoj smo eroziji i potpunom kolapsu kao društvo od sedam miliona pojedinaca (bez Kosova i Metohije). To je potpuni pad, raspad društva i poruka koju iznova dobijamo i šaljemo deci: da se problemi rešavaju ne argumentacijom, radom, trudom, nego silom, golim nasiljem. Kako je moguće da društvo bude izuzeto od empatije? Ko su ti ljudi, nastavnici, kolege koji ćute, ko su oni kao ljudi, ko su ti roditelji koji ćutke, bez reakcije gledaju u svom gradu kao komšije tu nastavnicu bez osećanja da moraju da isprave nepravdu i kakvu poruku time šalju svojoj deci? To smo svi mi, ne više članovi zajednice, već pojedinci koji gledamo da preživimo. Strah je važna komponenta tog razaranja nas kao društva, atomizovanih u pojedince. Kada građane dovoljno zastrašite primerima onih koji ostaju bez posla, bez ikakve egzistencije, ali i bez života, bez mogućnosti lečenja, slanja dece u vrtiće i škole…, oni radi sopstvene bezbednosti pristaju na gaženje i kršenje svojih prava na šta inače ne bi pristali. Deo tog kompleksa zastrašivanja su i ljudski ćevapi, obraćanja najviših državnih službenika, od predsednika, premijerke do tih, kako ih zovu, lokalnih šerifa, predsednika opština. Iz tog razloga oni ne reaguju. To odsustvo empatije vidite i na primeru škole „Vladislav Ribnikar“. Većina roditelja nije se založila za prebacivanje sve dece u druge škole, iako je bilo poziva i mesta, iz solidarnosti sa roditeljima dece koja su preživela masakr ali su istraumirana. Oni iz sasvim opravdanih razloga ne mogu da kroče u onu zgradu, ali većini roditelja, čija deca nisu prisustvovala masakru, više je odgovaralo iz razloga lične udobnosti da im se deca što pre vrate u istu školu jer – nije se desilo njima. Kao da se desilo na nekoj drugoj planeti. Tanja Nikolić Đaković