Izvolite na kanabe, ponovo

Ako zahtev opozicije bude ispunjen i izbori za grad Beograd i parlamentarni se održe, bilo do kraja godine ili na proleće, ispašće da niko nije lagao. Ni Dragan Đilas onomad kad je otišao po dogovor kod Aleksandra Vučića i tvrdio da ga je postigao te da će izbori za Beograd biti uskoro ponovljeni, a ni Vučić kad je, bez objašnjivog razloga, oročio trajanje novoformirane vlade nakon prošlogodišnjih izbora na dve zime. Još tad se činilo da su dva potencijalna opravdanja za neobjašnjiv rok koji je predsednik dao mandatarki: da se unapred objasni za spajanje parlamentarnih sa redovnim lokalnim i pokrajinskim sledeće godine, a drugo, da rezerviše kartu za eventualni ulazak opozicionih stranaka u vlast, ako bude potrebe. Da li potreba postoji pokazaće, pre svega, odluka da li će vanredni beogradski izbori biti organizovani zajedno sa sad već izvesnim parlamentarnim. Jer se na beogradskim ta karta kupuje. Istraživanja javnog mnjenja pokazivala su tokom leta da je SNS zaustavio pad na oko 37 posto, dok opozicione stranke ostaju na nivou, malo iznad ili ispod cenzusa. To jedino ne važi za Beograd gde je SNS još na prošlogodišnjim izborima osvojio manje od svog tadašnjeg proseka - 38 posto, a liste koje čine okosnicu današnjih organizatora protesta 21 (Ujedinjeni) i 11 posto (Moramo). Opozicione stranke zajedno su imale skoro ujednačen rezultat sa strankama vlasti, ali to nije imalo nikakav praktičan smisao, jer su, kao i danas, njihove politike i ciljevi bili nespojivi. Očekivani rast ovog rezultata, koji bi se zasnivao na aktiviranju novog biračkog tela je verovatno jedina šansa nekim od opozicionih stranaka da maksimalizuju rezultat i učine ga predmetom trgovine na republičkom nivou. Parlamentarni izbori organizovani zajedno sa pokrajinskim i lokalnim na proleće (Vučić je najavio u narednih šest meseci, premda bi, ako će biti redovni, oni najranije trebalo da se održe početkom juna) s druge strane, maksimalizovali bi rezultat vlasti i veliku pojedinačnu prednost SNS u odnosu na druge stranke. Rejting opozicionih stranaka na talasu protesta možda je porastao u nekim lokalnim sredinama i tim pre vlast uvek može da se posluži starim dobrim argumentom - da ne želi da rasipa novac građana na organizovanje izbora dva puta u kratkom roku - ne bi li ih spojila. Namerno ili ne, osim toga, sam zahtev je opozicija ostavila fleksibilnim, jer u njemu ne piše da očekuju da se izbori održe, nego da se raspišu do kraja godine. Organizatori nisu uspeli da poentiraju ni na tome da vlast generiše nasilje (polovina građana to misli, polovina ne), ali jesu na nekim od zahteva poput onog da rijaliti programe treba zabraniti na nacionalnim frekvencijama (što, prema istraživanju NSPM za jul, smatra dve trećine ispitanika), ali rejting većine stranaka ostaje oko cenzusa ili malo iznad njega. Taj rezultat ni izbliza ne korespondira sa prethodnim beogradskim. U neobičnoj sinhronizaciji poteza vlasti i opozicije protekle nedelje, koja je usledila nakon incidenata u Narodnoj skupštini i atmosfere napete do donošenja zaključka da se ni rad ovog saziva ne može nastaviti, opozicija je već uspela da se uplete u lako dokazive, a biračima teško objašnjive, neprincipijelnosti. Ne samo da još uvek tvrde da se zalažu za razdvajanje izbora (Aleksandar Jovanović Ćuta) iako su podneli zahtev za spajanje parlamentarnih sa beogradskim, nego su pre svega strategiju „izbori posle ispunjenja zahteva“ promenili iz korena bez dovoljno opravdanog razloga pred simpatizerima i potencijalnim biračima. U julu su lideri stranaka poput Zorana Lutovca i Nebojše Zelenovića tvrdili da na izbore neće izaći čak i ako ih vlast raspiše i doveli se u poziciju iz koje nema pametnog izlaza. Sad pribegavaju i priznavanju sopstvene slabosti, na samom startu trke, obrazlažući to tako da vlast nije htela da ispuni zahteve protesta, pa su izbori neophodni da bi oni bili ispunjeni (Robert Kozma, Zeleno-levi front). Zahtev za raspisivanje vanrednih izbora predsedniku su uputile Demokratska stranka, Ekološki ustanak, Zeleno-levi front/Ne davimo Beograd, Zajedno – Moramo i poslanički klubovi Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije i Pravac Evropa, ali ni ostale stranke im se ne protive. Ispunićemo zahtev, raspisaćemo izbore, ali videćemo koje, odgovorio je Vučić, a razloga za formalizam u raspisivanju beogradskih izbora neće imati, jer je gradonačelnik Aleksandar Šapić već najavio podnošenje ostavke ukoliko SNS tako odluči. No, te izbore bi raspisivao predsednik Narodne skupštine, a ne Vučić kome je opozicija uputila zahtev. Predsednik Srbije, štaviše, nije ni predsednik najveće stranke, što se osim opozicije čini da je i sam Vučić zaboravio. On je, naime, najavio da će stranački organi o tome odlučivati, a on lično odluku objaviti do kraja meseca. Uz to, preduhitrio je kritiku o njegovom imenu na svim listama kazavši da „ima pravo da svoje ime stavi na koju god listu želi“, a ako kampanja otpočne aktiviranjem Pokreta za narod i državu, čiji je start ionako bio pomeren za oktobar, ime će svakako imati puni, širok i ujediniteljski efekat, koji bi opoziciju činio ostatkom Srbije. Tobož nudeći izbore, vlast je, s druge strane, dospela u situaciju da samo teškom vratolomijom sada može da objasni zašto ih ne bi htela. Zato predstavnici SNS tvrde da ovaj zahtev dočekuju oberučke, ali iza te „principijelnosti“ je racionalna politička odluka da se zaustavi pad i potencijalno osipanje poverenja u momentu kad će izborni rezultat još uvek osiguravati vlast. Do političke artikulacije protestne šetnje, na čijim krilima opozicija zahteva pregrupisavanje, nije došlo onda kada su protesti bili masovni, jer heterogena masa koja se okupljala, recimo, polovinom maja, iako je tada najviše pritiskala vlast, nije imala karakteristike grupe koja bi pravolinijski uticala na izborni rezultat, pa čak moguće ni na veću izlaznost u korist opozicije. Istraživanja javnog mnjenja poslednjih meseci nisu pokazala da je opozicija pretvorila energiju s protesta u procente, a šanse da se i sama šetnja nastavi, kao poluga bilo kakvog pritiska, smanjivaće se ukoliko ne dobije neke nove povode, među kojima mogu biti medijska zastupljenost i drugi zahtevi iz korpusa izbornih. Predizborna atmosfera, očekivani pritisci na birače i organizacija izbora daće protestima novu dinamiku i utisak aktivnosti, jer su se oni sad već jasno odvojili od povoda. Redovni parlamentarni izbori održani su u Srbiji 2012. i potom 2020, a poslednje vlade koje su opstale ceo mandat, ne računajući vladu od 2016. do 2018, koja je rekonstruisana do neprepoznatljivosti, bile su vlade dva Mirka - Marjanovića (1994-1998) i Cvetkovića (od 2008. do 2012). Od ukupno trinaest izlazaka na izbore za narodne poslanike, devet je bilo vanredno organizovano, a izuzetno su retki primeri da parlamentarni izbori nisu spojeni sa izborima na drugim nivoima. Dešava se u specijalnim okolnostima, kao što je, na primer, bilo raspuštanje Narodne skupštine, po usvajanju novog Ustava 2006, i raspisivanje izbora za januar 2007. Taj primer je bio izuzetak i po tome što su izbori organizovani u zimu i u prazničnom mesecu. Oni se tradicionalno ne održavaju ni u decembru, sem iz uistinu urgentnih razloga, kao što je pad vlade 2003. godine. Ova vlast ozbiljnije računa na glasove penzionera, koji uobičajeno ne izlaze rado iz kuća po hladnom vremenu i poledici niti su slučajno vanredni dobitnici pomoći iz budžeta od 20.000 dinara. Još jedna je, međutim, vanredna okolnost zbog koje je i predsednica Vlade Ana Brnabić kazala - što pre to bolje. Ako se izbori budu održali u decembru, to vlast, na barem nekoliko meseci, delimično rasterećuje pritiska u vezi sa ispunjavanjem najtežih tačaka Ohridskog sporazuma, pa bi, u najboljem slučaju, i trenutni zahtevi, poput povratka Srba u institucije i izlazak na izbore bez preduslova, mogli da se uvuku u američku predizbornu kampanju i onu za institucije Evropske unije, s početka sledeće godine. Osim toga, potencijalni dogovor sa opozicionim strankama omogućava vlasti kontrolisano kanalisanje nezadovoljstva. A nezaobilazna je i već izlizana, ali nikada dovoljno da bude eliminisana i potreba da se podeli odgovornost za teške odluke u vezi sa Kosovom i Metohijom. Dragana Pejović