U međuvremenu, svrati na kafu

Omanji skandal koji je poslednji susret Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija u Briselu izazvao nije se prelio u očekivanu kritiku u Beogradu. Nakon što su briselski pregovarači nevoljno saopštili da nema pomaka u razgovorima, jer Kurti nije bio spreman da prihvati ponudu dok Vučić jeste, tek na marginama javnog prostora čuo se poneki glas negodovanja što se razgovori o francusko-nemačkom planu ili Ohridskom sporazumu iliti implementacionom planu nastavljaju u cilju sprovođenja tačaka, iako ih predsednik Srbije nije potpisao. O kojima je, tačnije, po završetku razgovora, u februaru, kazao da nije „niti će“ prihvatiti ovaj plan, jer je Srbija međunarodno-pravno priznata država, a Kosovo to nije. No, uprkos tome u proteklih šest meseci, u kojima se činilo da je deeskalacija u centru interesovanja EU, stvari su tekle po tom planu. Usvojena je deklaracija o nestalima, formirano je telo za praćenje implementacije sporazuma, predstavljen je nacrt statuta ZSO, pa je Priština rasformirala upravljački odbor, započela je procedura članstva u Savetu Evrope, a navodno su, prema poslednjim izjavama iz Prištine, završene pripreme za organizovanje novih izbora u opštinama na severu KiM. Predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, štaviše, kazala je da se slaže sa nemačkim ambasadorom u Prištini da hitno treba primeniti Ohridski sporazum, odnosno Aneks o primeni Sporazuma o putu normalizacije, što znači primenu prethodnih sporazuma, to jest formiranje ZSO u skladu sa Briselskim. Dilema da li je Srbija spremna da postupa suštinski po francusko-nemačkom planu, koji predviđa i članstvo Kosova u UN, i priznavanje teritorijalnog integriteta i praktično punu državnost, sve je manje stoga opravdana. A ZSO, uz to, sve se jasnije kristališe kao praktično jedini uslov Beograda za postizanje dogovora. Do sukoba na poslednjem sastanku u Briselu ispada da je došlo tako što je Kurti želeo postupanje po novom planu, a EU i Beograd po planu koraka koji je od juna na stolu. Pošto je Kurti objavio svoj plan na društvenim mrežama, a i u izjavama insistirao na priznavanju pre svega, on, kaže, ne može da sipa kafu (dogovor o ostalim pitanjima) bez šolje (priznanja nezavisnosti), čini se da nesporazum nastaje samo oko redosleda, a ne oko primene plana u potpunosti. „Sudeći prema izjavama predsednika Vučića, koji je ponovio da je Beograd prihvatio kompromisni predlog EU, moglo bi se zaključiti da je problem u redosledu“, odgovara za NIN stručnjak za međunarodno pravo dr Pavle Kilibarda, istraživač Pravnog fakulteta Univerziteta u Ženevi. „Ukoliko je reč o predlogu koji predviđa mapu puta u odnosu na sve tačke sporazuma, onda je sasvim očigledno da o sadržaju Ohridskog sporazuma više nema govora. Inače, još smo ranije čuli od Žozepa Borelja i drugih učesnika dijaloga da je francusko-nemački plan prihvaćen. Ukoliko bismo se usredsredili samo na tu javnu, vidljivu stranu pregovaračkog procesa, onda su pregovori sada zaista usmereni na preciziranje kada će koja od njegovih tačaka biti sprovedena. Ipak, bilo bi naivno zanemariti ulogu pregovaračke strategije učesnika dijaloga, a koja naravno ne mora da se rukovodi načelom dobre vere. To znači da je sasvim moguće, a možda i verovatno, da Beograd ili Priština, a možda i jedno i drugo, prividno učestvuju u pregovorima o sprovođenju sporazuma, a zapravo odugovlače ili pokušavaju da miniraju taj proces sve dok se sporazum ne zaboravi ili barem ne promeni na način na koji se to njima više dopada. Ne znam da li su se strane u dijalogu zaista odlučile na takvu strategiju, ali nemam drugo objašnjenje ni za način na koji postupaju tokom pregovora, niti izvan njih. U tom smislu, iako se zvanično pregovara o sprovođenju nečega što je već dogovoreno, imam utisak da to nije zapravo cilj ni Beograda, ni Prištine.“ Ako je sagovornik NIN-a u pravu, to bi značilo da Beograd i Priština kupuju vreme, ali do kad i u kakvoj nadi? Slede neizvesni predsednički izbori u SAD, ali pre svega za institucije EU, pred koje se, na primer, francuska i italijanska desnica ujedinjuju. No, čak i dramatične unutrašnje političke promene u EU ne znače po sebi promenu njene politike ka Srbiji. Osim toga, nada u povoljnije okolnosti, ako je moguća, dolazi tek nakon što se preživi kampanja u kojoj će trenutni nameštenici insistirati da zabeleže uspehe na svojim agendama. Da li je, u pravnom smislu, povratak na tačku u kojoj ovaj plan ne postoji uopšte moguć? „Ohridski sporazum nije pravno obavezujući, to jest, on nije ugovor u međunarodnopravnom smislu. Kao i Vašingtonski sporazum iz 2020, to je politički dogovor čija primena zavisi isključivo od političke volje strana koje su ga prihvatile i država i organizacija koje su omogućile da do njega dođe. Ako stvari posmatramo iz tog ugla, onda naravno postoji mogućnost da on jednostavno padne u zaborav, što je inače bila sudbina Vašingtonskog. S druge strane, Ohridski sporazum je sada postao deo pregovora o pristupanju Uniji i Beograda i Prištine, te ne može jednostavno da bude skrajnut osim ukoliko o tome ne bude postojao konsenzus sa evropske strane. Izuzetno je mala verovatnoća da će se postojeći evropski konsenzus promeniti u narednom periodu. Dakle, iako ne postoji nikakav pravni problem da se Ohridski sporazum ignoriše, on je sada jedan od brojnih faktora koji diktiraju koliko su dve strane blizu članstva u EU. To neće promeniti rezultati izbora u pojedinim državama članicama, pa ni izmene u samom evropskom rukovodstvu, a još manje ishod predsedničkih izbora u SAD. Ipak, moguće je, a možda i verovatno, da bi nove vlasti u određenim zemljama Zapada imale drugačije spoljnopolitičke prioritete, što bi pregovore između Beograda i Prištine ponovo sklonilo sa radara, te smanjilo pritisak da se što pre dođe do konkretnih rezultata“, kaže Kilibarda. Mnogo puta ponovljena objava da je Briselski sporazum mrtav na trenutke se, takođe, činila delom strategije, bilo da se zahteva da se pregovori uformate drugačije, bilo da Beograd vrati stare poluge, koje je predao Prištini po slovu tog sporazuma. Praksa je sve dalja od mogućnosti povratka na staro, jer bez obzira na to što srpska zajednica ne učestvuje u radu institucija one su, uključujući i telekomunikacije i energetiku i druge oblasti u kojima su potpisani posebni sporazumi, sad u potpunosti deo prištinskog sistema. Poslednji ćorsokak, ali i odlazak Vučića na zasedanje Generalne skupštine UN, ipak, podgrejali su ideju u delu medija, koji to povremeno i stidljivo pominju, o povratku pregovora u Ujedinjene nacije. „Važno je definisati šta podrazumeva `vraćanje pod okrilje UN`, a što naša vlast, nažalost, ne čini“, kaže Kilibarda. „U određenom smislu, pitanje Kosova nikada nije ni izašlo iz delokruga UN, budući da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, koja nikada nije zamenjena drugom rezolucijom, još uvek na snazi. S druge strane, EU je postepeno od UN nasledila više nadležnosti u vezi sa Kosovom, pa i da bude posrednik u pregovaračkom procesu, a što je prihvatila i Generalna skupština UN 2010. godine u Rezoluciji 64/298, koja je usvojena konsenzusom. SB inače redovno raspravlja o stanju na Kosovu i pregovaračkom procesu, što se neće promeniti sve dok Rezolucija 1244 bude na snazi. Dakle, čak se i za ove pregovore može reći da su, na neki način, pod UN.“ Nešto sasvim drugo je, po sagovorniku NIN-a, ideja da bi trebalo obustaviti pregovore u kojima je posrednik EU i tražiti od UN da imenuju nove posrednike. „U ovom trenutku, to verovatno nije moguće, a postavlja se pitanje i šta bi se promenilo sve i da jeste. Pre svega, nije jasno koje bi telo UN-a trebalo da o tome donese odluku, jer Savet bezbednosti nije doneo nijednu novu rezoluciju vezanu za Kosovo još od 1999. godine. To bi mogla da bude Generalna skupština, čije odluke inače nisu obavezujuće, ali nose veliku moralnu i političku težinu čak i kada se ne prihvate konsenzusom. Pitanje nije samo da li bi rezolucija koju bi u tom smislu inicirala Srbija, ili neka od država sa kojima je Srbija bliska, uspela da sakupi dovoljnu većinu glasova u Generalnoj skupštini, nego i kako bi se prema njoj postavila EU, ali i vlasti u Prištini. Ukoliko Srbija poseduje diplomatski kapacitet da izdejstvuje jednu takvu rezoluciju, onda bi možda bilo pametnije da se on iskoristi da se ostvari neka dodatna prednost u postojećim okvirima, recimo, tako što bi Generalna skupština izrazila posvećenost teritorijalnom integritetu Srbije. Pošto je Generalna skupština na neki način glas međunarodne zajednice, to bi mogao da postane ozbiljan politički adut u očima evropskih predstavnika.“ Dragana Pejović