Svako nosi svoju masku

Ime Ferdinanda Bruknera se danas uglavnom pominje u kontekstu nemačkog ekspresionizma ili još više u kontekstu pravca kojeg danas prepoznajemo pod terminom „Nove objektivnosti“. Taj pravac, mnogo poznatiji po delima ostvarenim u likovnoj umetnosti, zapravo je doneo snažan upliv realizama i naturalizama, a sve u cilju artikulacije oštre društvene i političke kritike. Brukner se danas, i pored očiglednog istorijskog značaja njegovih komada, relativno retko izvodi, a upravo je komad Bolest mladosti njegovo najpoznatije delo. Nastalo u međuratnom periodu, u kontekstu i atmosferi netom raspale imperije (austro-ugarske) komad analizira različite aspekte „izgubljene generacije“ to jest mladih ljudi koji nisu učestvovali u Velikom ratu, ali su duboko obeleženi njime. Društvene, etičke i ideološke norme su prolazile kroz dinamične i duboke transformacije, a u atmosferi epohe su se preplitali utopijski optimizam i duboki nihilizam. Bolest mladosti prati grupu studenata medicine u njihovim ljubavno-erotskim dogodovštinama, kroz koje se prelamaju najrazličitija moralna, etička i društvena pitanja, a sve u cilju preciziranja tačne dijagnoze „stanja duha“ čitave jedne generacije koja je odbacila ideale i norme prethodnih, ali još uvek nije stvorila neke svoje, nove. Podrazumeva se da sve te igre završavaju porazima i nesrećom. Predstava koju smo imali prilike da pogledamo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu radikalno izmešta događanja iz drame u savremenost, što je verovatno trebalo da podvuče univerzalnost teksta, ali ga je u stvari na taj način, ostavljajući ga bez jasnog konteksta, zapravo načinila apstraktnijim, gotovo opštim mestom (adaptacija Jovana Tomić, dramaturg Dimitrije Kokanov). Društvena kritika je sporadična i potpuno u drugom planu, fokus predstave je svakako melodramski. Traganje za ljubavlju odvija se ovde kroz naizgled lakonske ljubavne igre koje postaju sve surovije i mračnije, ogoljuju likove u njihovoj suštini ili pre suštinskoj izgubljenosti. Svako ima masku i nijedan odnos nije iskren, ako do iskrenosti i dođe, ona ne proizvodi mir i saglasje već bol i patnju. A iza svega krije se jedna duboka, suštinska praznina okovana dosadom. Glumački ansambl je besprekoran – izvrstan Petar Benčina kakvog smo retko imali prilike da vidimo, Sanja Marković koja uspeva da sa maestrijom izrazi čitav splet protuvrečnih osećanja, Jovana Belović koja pleni prštećom energijom i izuzetnom scenskom pojavom, tanani Miodrag Dragičević, potresna i dirljiva Milica Sužnjević, te ništa manje interesantni Natalija Stepanović i Đorđe Mišina. Divno stilizovani kostimi Selene Orb, te u svojoj jednostavnosti spektakularna scenografija Jasmine Holbus diskretno referišu na ekspresionizam i međuratnu epohu. Režija Jovane Tomić je sigurna, elegantna i precizna. I sve to naravno izgleda dosta zanimljivo i intrigantno, ali generalni utisak ipak jeste da predstava nekako ne uspeva, i pored očiglednog truda autorske ekipe, da uspostavi svoj „razlog postojanja“. Niti brojne intervencije na tekstu, niti osavremenjivanje koncepta, niti već pomenuti očigledan trud autorske ekipe nisu pomogli da shvatimo zbog čega je ovaj tekst autorima bio zanimljiv, zbog čega bi to trebalo da bude nama kao publici, te najzad gde je taj emotivno-filozofski nukleus predstave koji bi nas zaintrigirao, uzbudio ili iznenadio. Veština je tu, suština nam je ostala neuhvatljiva. Boban Jevtić