Slikom se popravlja svet

Izložba fotografija Saše Petričića Beli svet u koloru u Galeriji Grafičkog kolektiva, odraz je dvostruke profesije snimatelja i reportera ovog globtrotera. Petričić je bio svedokom mnogih svetskih vojevanja, odlazio u zemlje zahvaćene zemljotresom ili cunamijem, iz blizine posmatrao reperkusije raznih diktatorskih režima, gledao i bedu i glamur nepravednih srazmera... Sliku bi hvatao u idealnom trenutku, kada mu je njena politička pozadina već bila dovoljno poznata, ili se vraćajući na teren da foto-aparatom zabeleži kakav upečatljiv prizor. Ako je imao pomoć snimatelja u prenošenju informacija, odmah bi se latio Canon-a, uspevši da recimo zaledi pompezni korak žene-oficira na vojnoj paradi u Pjongjangu 2017. Za dokumentovanje nekih drugih scena bili su potrebni dani i dani novinarskog istraživanja. Stoga je rezultat i postao dvojak, bar u ovom, beogradskom slučaju: svaku fotografiju prati kratki tekst, poetski napisan. U tom dualnom načinu izražavanja, ponekad se desi da posmatrač sa divljenjem izusti „kako je lepo“ (slika), a da ga posle njen opis zaledi svojom brutalnošću. „Nije mi stalo da publika moje fotografije doživi kao atraktivnu paletu boja, već želim da je bolje upoznam sa njihovim protagonistima“, Petričić otkriva. I stvarno, u centru skoro svake od foto-predstava je čovek, obično zamišljen, zabrinut.., ili pak spreman da sudbinu uzme u svoje ruke bez obzira na posledice. Taj čovek, ili žena, ili dete, uvek su u oku privlačnom mizanscenu. Na taj način autoru uspeva da gledaoca stavi u kožu „modela“, ali i da široj javnosti da do znanja kroz kakve muke posmatrani prolazi izvan tog prizora. Ovo povlači ažurnu reakciju humanitaraca koji šalju pomoć na adresu potrebitih. Tako Petričić malo-pomalo popravlja beli svet o kom pripoveda fotografijama. Jer, ako nečija nevolja većini ostane apstraktna, neće se razviti empatija, i ostaćemo zarobljenici svog ličnog skučenog prostora. Senke u raspoloženju fotografisanih treba tražiti u očima, gorkom izrazu, položaju tela koje izražava godine i decenije stradanja. „To su signali koji ukazuju da ima još nečeg iza prvog pogleda“, Petričić objašnjava. Za dodatna tumačenja zadužene su pomenute poetične legende, koje je sa autorovog zanosnog engleskog na srpski preveo njegov brat Miloš Petričić, pesnik i filmski reditelj. „To nije stil mog novinarskog pisanja, već senzibilitet mojih misli“, kaže naš sagovornik. „Teško je ići na mesta koja posećujem mahom poslovno, gledati kako su ljudi lišeni vode, hrane, sigurnosti skloništa... Fotografisanjem tih uglavnom anonimnih junaka, ja održavam opšte saosećanje sa njima“, on nastavlja. Navala vesti sa raznih strana našu empatiju čini ograničenom, a šta ostane u oku širi horizonte razumevanja tuđe nesreće, otprilike je Petričićeva filozofija. Dakle, on čini da se smanji distanca od čula vida do srca, poznata iz poslovice. Prisutan u Srbiji mahom tokom odmora, njemu je uspelo da se usredsredi na nedaće migranata, i da ovekoveči svakodnevicu penzionera što igraju šah u miru Kalemegdana. Zato beogradskoj publici nudi njoj pretežno nepoznate slike Kine, Nepala, Indije, Kolumbije, Jordana, Vijetnama.., zahvaćenih političkim ili prirodnim katastrofama. Ako su u pitanju, recimo, Egipat, Tunis, Libija, on daje širu sliku Arapskog proleća, pričajući i o težnji za slobodom i demokratijom, i o ekonomskom kontekstu pobune, ali i o razočaranju postignutim. Kada se medijskim konzumentima obraća izveštajima, često mora da se svede na ono najvažnije, što auditorijum može da prihvati već prezasićenim intelektom. „Kako se osećate kad dođete kući nakon dužeg boravka na teškim terenima“, pitamo ga. „Uvek je teško i uvek treba vremena da se prilagodim drugom vidu stvarnosti, kao kad sa minus 60 stepeni uđete u zagrejanu i udobnu sobu, zaštićenu od svega, pa i belih medveda, kakva i jeste situacija na severu Kanade gde sam radio“, Petričić odgovara. Još je teže kad za izveštavanjem o ratu ili demonstracijama sledi praćenje posledica zemljotresa, a onda i kakvog masovnog pokolja.., što se u svakom trenu dešava negde na globusu. Najteže je ipak sve to zaboraviti i nastaviti život kao da svu tu tragediju niste videli. „Evo baš u ovom momentu imamo zemljotres u Maroku, i poplave u Libiji. Te dve zemlje i dve katastrofe nisu isto tretirane od strane javnosti, jer Maroko je Zapadu mnogo poznatiji od Libije, pa ja pokušavam da tu nepravdu ispravim, šireći svest publike“, poentira Petričić. On svoja dela, izložena do 30. septembra, smatra graničnim između fotožurnalizma i daleko apstraktnije umetnosti, dok je na auditorijumu da ovo potvrdi ili ospori, opredeljujući ga u jedan od ovih fahova. Saša Petričić je rođen 1963. u Beogradu, a preselio se s porodicom 1967. u Kanadu, gde je njegov otac Aleksandar nastavio karijeru arhitekte. Nakon školovanja na prestižnim koledžima zaposlio se na Bi-Bi-Siju i Si-En-Enu, da bi sad bio u službi Si-Bi-Sija, angažovan kao viši dopisnik, prvo sa Bliskog istoka, a potom iz Kine. Dobitnik je kanadske nagrade za najbolju nacionalnu reportažu. Dragana Nikoletić