Dokle će se praviti Englezi?

Nema puno sličnih primera u novijoj istoriji da se muzejska pljačka u centru jedne evropske prestonice neometano odvijala decenijama. Pljačkaši obično dolaze pod okriljem noći, ili prerušeni kao obični posetioci, odnevši plen trude se da se što pre udalje sa mesta zločina, da se pritaje i čekaju da se prašina dovoljno slegne da mogu plen tajnim kanalima da prodaju na crnom tržištu umetnina. Retko, gotovo nikada se ne dešava da muzej ne primeti pljačku 20 godina, da upozoren na pljačku ne reaguje, a još se ređe dešava da se ukradeni predmeti velike vrednosti nađu na sajtu onlajn trgovine Ebay po cenama tako niskim da dovode u pitanje finansijsku „opravdanost“ zločina. Ipak, sve je moguće. Krađa otkrivena krajem avgusta ove godine u londonskom Britanskom muzeju je dobar kandidat za skoro savršen zločin. Ako ovome dodamo pregršt elemenata apsurda i ironije, pa čak i crnog britanskog humora, cela stvar se doima još neverovatnijom. Više od 2.000 predmeta iz muzejskog depoa je nestalo, a ispostaviće se da im je gotovo nemoguće ući u trag jer nisu bili adekvatno katalogizovani. Paralelno sa istragom, koja je počela sa katastrofalnim zakašnjenjem od punih pet godina, rešavanje slučaja je maltene prepušteno na savest dobronamernih kupaca sa interneta! Kako informacije sve više cure, kod određenog broja ljudi, ponajpre van Velike Britanije, javlja se i čudni osećaj zadovoljstva koji se zove zakasnela pravda. Naime, Britanski muzej kao najveći depo ukradenog blaga na svetu i sam je postao žrtva potencijalno najveće zabeležene pljačke umetnina u smislu broja ukradenih predmeta, ako izuzmemo „učinak“ Trećeg rajha. Ono što ovaj slučaj čini još upečatljivijim su inercija i indolentnost muzejskog osoblja da se uopšte pozabavi ovim pitanjem. Kada je slučaj isplivao na videlo, uobičajena britanska sklonost da se stvari zataškaju ili gurnu pod tepih kako bi se sačuvao obraz takođe je zadobila oblike apsurda. To se sve dešava u zemlji koja sebe smatra, bar kroz literaturu i film, kao postojbinu pronicljivih detektiva, od Šerloka Holmsa do Oca Brauna. Nestalo je više hiljada predmeta, uglavnom zlatnog nakita, dragulja od poludragog kamenja i stakla koji datiraju od 1. veka pre nove ere pa do predmeta iz 19. veka. Muzej je 16. avgusta izdao šturo saopštenje za javnost da je jedan član osoblja Muzeja otpušten, a da je protiv neimenovane osobe pokrenut pravni postupak. Direktor Muzeja je u međuvremenu podneo ostavku, mandat mu je inače isticao. Zvaničnici su se fokusirali na vrednovanje štete nazvavši je eufemistički „veoma neobičnom“, dok se u finoj umetnosti ironije posebno istakao predsednik Upravnog odbora Muzeja DŽordž Ozborn, bivši ministar finansija. On je iskoristio priliku da u ovom planetarnom skandalu zadobije političke poene iznevši stav „da ovaj incident samo pojačava argumente za reimaginaciju Muzeja u koju smo se upustili“. Osoba koja je podstakla potrebu za takvim „rebrendiranjem“ Muzeja, kradljivac muzejskih zbirki je identifikovan kao izvesni Piter DŽon Higs, kustos grčkih antikviteta. Ima suptilne ironije u ovome, s obzirom na sve kontroverze koje od samog početka prate Britanski muzej vezano za grčke kolekcije takozvanih Elginovih mermera sa Partenona, koje je britanski ambasador u Otomanskom carstvu tako drsko i nasilnički oteo Atinjanima 1801. godine. Sumnjivo lice u ovom slučaju, gore pomenuti Higs je, kako se ispostavilo, tiho i bez pompe otpušten 5. jula ove godine, uprkos tome što je 2021. uspešno postavio izložbu „Drevni Grci: sportisti, ratnici i heroji“, koja je prošle godine gostovala u tri australijska muzeja i koja je trebalo da stigne u muzej Sudžou u Kini krajem 2023. Higs je otpušten, kako se navodi, zbog njegove navodne uloge u nestanku raznog zlatnog nakita, poludragog kamenja i stakla. Postoje osnovane sumnje, koje su tokom godina apsolutno ignorisane, da je Higs delovao planski i podmuklo, sistematski uklanjajući predmete tokom dve decenije kustoskog radnog staža. Frapantno je i po kakvim „povoljnim cenama“ su se ukradeni predmeti kasnije nudili na Ebay-u. Cene su do te mere bile niske da sugerišu ili uvrnuti smisao za humor ili potpuno ludilo prodavca. Jedan predmet rimskog nakita, izrađen od oniksa, procenjene vrednosti između 30.000 i 50.000 funti, prodavao je registrovani član Ebay-a pod korisničkim imenom “sultan1966” za 40 funti. Britanski časopis Telegraf je 2016. godine objavio članak u kome se kao izvor navodi neimenovani stručnjak za antikvitete koji je primetio značajan porast ponude izuzetnih predmeta od poludragog kamenja na sajtu za e-trgovinu. Na to se malo ko od zvaničnika obazirao. Komadi iz Tounlijeve kolekcije grčko-rimskih artefakata, koje je Muzej počeo da nabavlja 1805. godine, primećeni su kod istog internet prodavca orijentalnog imena. U međuvremenu se „sultanu“ sa Ebay-a gubi svaki trag i ne dešava se apsolutno ništa. Pet godina kasnije, u februaru 2021. javni servis Bi-Bi-Si otkriva da je izvesni londonski antikvar po imenu Itaj Gradel upozorio Britanski muzej da se neki predmeti nude na internetu, a njegovom se znalačkom oku čini da bi mogli dolaziti iz Muzeja. Zameniku direktora Muzeja DŽonatanu Vilijamsu trebalo je pet meseci da udostoji Gradela odgovora da nema nagoveštaja bilo kakve krađe. Uporni Gradel nije odustajao od uzbunjivačkih napora, u dopisima nastavlja da upozorava Muzej optužujući Vilijamsa da izigrava noja gurajući glavu u pesak, dok njega tretiraju kao „seoskog idiota“. Da stvar bude grđa, u istom periodu časopis Economist podgreva apsurd slučaja i lakonski sugeriše svojim čitaocima da je pobeći sa takvim predmetima iz londonskog muzeja „lakše nego što se misli“. Uostalom ovaj Britanski muzej je koristio kao svoj ključni argument zašto čuva tuđa nacionalna blaga (vavilonska, asirska, egipatska, grčka, beninska, persijska) ocenjujući da je kod njih sve to najsigurnije. Kakvo eklatantno precenjivanje sopstvenih sposobnosti i kapaciteta. Kombinacija frapantnog nemara i odsustva odgovornosti čelnika Britanskog muzeja sada sa sigurnošću nagoveštava kojom brzinom će se umnožavati zahtevi za povraćaj mnogobrojnih kolekcija smeštenih u Britanskom muzeju, a koje su u tu instituciju u prošlosti stizale nezakonitim putevima koristeći moć britanske imperije. Lina Mendoni, grčka ministarka kulture, nije gubila vreme sugerišući da su nestali predmeti ojačali trajni zahtev Grčke za konačnim povratkom mermera sa Partenona. Ako sada nije trenutak, kada će biti? Činjenica da su se incidenti dogodili iznutra, izvan svake moralne i krivične odgovornosti učesnika, dovode u pitanje kredibilitet same institucije. Ovaj slučaj krađe je na neki način doveo do univerzalne moralne ravnoteže jer bi se moglo primeniti geslo „ko drugom jamu kopa, sam u nju upada“. Arheologija kao nauka se razvijala uporedo sa potrebom evropskih vladara da poseduju blistave primerke antičke umetnosti i muzejske kolekcije koje su tokom 19. veka nastajale upravo kao plod ratnih pohoda i trijumfalnog donošenja ratnog plena pobednika. Danas kada nema više takvih pljačkaških pohoda i pustošenja lokaliteta od univerzalnog, planetarnog kulturnog značaja koji bi kod svetskog javnog mnjenja mogli da prođu neprimećeno, neometano se odvijala spektakularna krađa u samom srcu tame - u Britanskom muzeju u centru Londona. Za sam kraj, ne bez određene zebnje, moramo se zapitati ko u praksi vodi računa o depoima naših muzeja. Zna se da je nakon rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu tek mali deo umetničkih dela koja su godinama čamila u mraku depoa, ponovo dostupan javnosti. S obzirom na neka loša iskustva u upravljanju u oblasti kulture kod nas, da najčešće „niko ne gleda“, kao i da se zloupotrebe otkrivaju tek decenijama kasnije, kada je već načinjena trajna šteta, neka ova priča iz Londona posluži kao upozorenje, a ne kao zluradost zbog tuđih propusta.